*
Ujutru, hvatam gradski autobus do zapadne stanice. Odatle polaze marsrutke i zajednicki taksiji za Kočkor - moju danasnju odrednicu.

Vozac autobusa divlja, i na kruznom toku juri pravo na drugo vozilo. Stojim na prednjoj platformi, gde nema guzve, i lepo vidim da ce se sudariti. Jeste da ima prvenstvo, ali valjda ne zeli epitaf sa tekstom: 'Ovde lezi onaj sto je imao prednost'.

Snazno gazi kocnicu - i ja letim na pod. Ne mogu da zaustavim pad iako pokusavam da se uhvatim za neku rucku, a i putnik do mene bezuspesno nastoji da me pridrzi.

Psujem ga na sav glas.

6. DAN - O LJUDIMA

Ljudi koje srećem ovih dana na putu za Santjago pripadaju najrazličitijim generacijama i nacijama. U hodočasničkom hostelu u Markini volonterka mi je rekla da je njihov najmlađi gist imao 17, a najstariji 83. Među mojim povremenim saputnicima i slučajnim sustanarima u zajedničkom smeštaju raspon godina je od 23 do 80.

1.

Ne znam kakav je to vocnjak u kojem sam kampovala, ali danas otkrivam da se pod istim vocem nalaze kilometri plantaza duz mora. Sada mu jos nije sezona, posto se tek na ponekom drvcetu vidi ovalni crni plod, velicine masline.
Ne prepoznajem ni plodove velicine nasih duguljastih lubenica, a mozda i malo vece, potpuno zelene kore. Njih prodaju ratari na ulicnim tezgama, koje su improvizovane na malim kamionima i vanovima duz puta.
No najcesce se prodaje vodena jabuka (lian vu). Osim crvene boje i imena, nema niceg zajednickog sa jabukom. Oblikom pre podseca na krusku, a

19. februar

Postavila sam video o trekinzima u Nacionalnom parku Los glaciares u Patagoniji.

Takođe, postavila sam i galerije sa najboljim fotkama sa ovih trekinga.

Prvi deo je ovde.

Drugi

Nadam se da je u redu da ovde podelim pitanje koje sam postavila na Fejsbuku, na grupi Put oko sveta biciklom.

Znam da blogeri ne vole da otvaraju linkove, ali molim one koji prate moje putovanje da ipak kliknu na ovaj i odgovore na anketu. Ovo je tekst ankete:

Najverovatnije ću na jesen sama štampati knjigu, ali pre nego što se upustim u to, trebalo bi da znam sledeće:

Da

¡Hola :)

Večeras letim za Barselonu, a za četiri dana započinjem pešačenje na Putu za Santjago (Camino de Santiago). Mnogi koji me prate pitali su me za detalje o tom hodočašću i humanitarnoj akciji koja će se odvijati uporedo. Pošto ne stižem da pojedinačno odgovorim na sva ta pitanja, objedinila sam ih u ovoj objavi i odgovorila na njih.

Zašto idem peške, a ne biciklom kao uvek do sada:
- Pre dve godine dijagnostikovana mi je diskus hernija. Nekoliko meseci nisam mogla da sednem na bicikl, ali mi je hodanje prijalo. Vrlo brzo nakon povrede

24-29. juli 2012.

A vetar duva, duva, duva...

Nema ništa zamornije od pedalanja istim putem nazad; dosadno je čak i ako je u povratku više spustova nego uspona. Zato, iz Taganroga uzimam voz do Rostova, odakle potom nastavljam na dva točka.

Put vodi uz Don, njegovom levom obalom. Kao i u samom Rostovu, ona je pretvorena u peščane plaže koje su manje-više uređene za kupače i izletnike: tu su restorani i kafei, drvene nadstrešnice sa klupama, igrališta za decu i odrasle, bungalovi.

Dugo nisam putovala biciklom – dugo, za moje pojmove. Od februara 2017, kada sam završila pedalanje po Japanu i došla u Kinu da predajem engleski, napravila sam svega nekoliko vikend-tura. Bila sam planirala da za vreme letnjeg raspusta vozim na 'krovu sveta' – Pamiru. Ali na dan polaska, povredila sam kičmu, te sam umesto dvomesečnog bicikliranja, celo leto provela u oporavljanju, sposobna jedino za lakše hajkinge. Prošla su puna četiri meseca pre nego što sam uopšte mogla da ponovo sednem na bicikl. Zatim još mesec dana dok nisam ispedalala prvih pedeset kilometara. I sada, sedam