Izmišljena

      Nismo već dugo bili zajedno, tj. odavno smo već bili bivši. I svako je bio u nekoj novoj priči. Pomalo iz navike, a pomalo iz inata još uvek smo povremeno spremali jedno drugom ručak. Gledali bismo se preko one hrane i mislili zašto koj' moj nastavljamo ovu igru mačke i miša. Sujeta? Kukavičluk? Prijateljstvo nije sigurno. Prijatelji ne drhte kada jedno drugom dodaju nož.
      Kako bilo da bilo, nađosmo se u samoposluzi da kupimo potrebne namirnice. Bilo je neko grozno toplo beogradsko leto, prodavnica minijaturna i bez klime,

*veliki gest - spektakularan čin, napravljen u cilju dokaza ljubavi i vraćanja iste

Nema veze sa Murakamijem...a možda i ima.

      Ovih dana sam vodila klince iz škole na onu plesnu radionicu grupe „Hajde da...". Sećate se? Plesna trupa u čijem ansamblu su i slabovidi, gluvi i korisnici kolica. Tri dečaka, sedam devojčica i ja - u novim robi di kappa čarapicama, kupljenim specijalno za ovu priliku:) Niko od nas nije znao šta da očekuje, niko od nas se plesom nikad nije bavio, većina ima dve leve noge (čast izuzecima!), ali su nas Boris i ekipa zavrteli, istresli iz gaća i opet sastavili. Mislim da niko od nas nije odatle izašao isti.