'' Uprlo sunce u morsko dno,

ribe se znoje - biće zlo.

Au, čovječe, ala si kolosalan...''

Ministar obrane Republike Peščenica, Ljudina, gospodin Ševa.

Tražim pomilovanje za one ljude u ovoj zemlji kojima je svega dosta:

Kojima je dosta 5. oktobra.
Kojima je dosta i 6. oktobra koji se nikad nije dogodio.
Kojima je dosta i 12. marta.
Kojima je dosta i 13. marta koji se, takođe, nikad nije dogodio.
Koji se osećaju istinski postiđeno svaki put kad upale televizor.
Koji su poniženi svaki put kada uđu u prodavnicu.

Koji su sa Zoranom Đinđićem sahranili vlastitu nadu da će ovde ikad išta da se promeni.

Koji se osećaju istinski poniženo kada vide kako je Aleksandar Tijanić i dalje direktor bilo čega - a kamoli takozvanog javnog servisa.

Retki su ljudi koje je nemoguće sameriti. Visoki između dva i osam metara, a sasvim retko i samo u intimnim prilikama, sa porodicom i prijateljima svojih stotinu i sedamdeset centimetara.

Još su ređi oni kojima se pod bolničkim prozorom bez poziva i molbe okupe stotine dobrovoljaca da ponude svoju krv za spas i ozdravljenje. 

Onih koje poštuju naši i njihovi, ovdašnji i tamošnji, levi i desni, crveni, zeleni i plavi i o kojima nikad niko ne izgovori ružnu reči - nema.  

A bilo ih je, do nedelje. I danas je baš takav jedan ispraćen hiljadom sugrađana i poštovalaca otišao na počinak i odmor.

Enes Taso, general i Ljudina.

I evo na sahrani  nepročitanog govora Živoslava Miloradovića, vozača kamiona u zemlji talijanskoj, kao opela jednom velikom čoveku i jednoj zamalo velikoj zemlji. 

Najave i akti nasilja, zbog kojih je zabranjeno održavanje Povorke ponosa u centru glavnog grada Srbije, zbog kojih je više ljudi prebijeno, zbog kojih je Bris Taton tragično preminuo, zbog kojih građani više ne mogu bezbedno da se kreću ullicama gradova, jasno govore o snažnoj potrebi da se napravi širok front u borbi protiv nasilja. Prvi korak je da građani uzmu natrag ulice svojih gradova od grupa i pojedinaca koji seju mržnju, zastrašivanje i smrt. Sledeći korak će biti da institucije pokrenu i uspešno sprovedu postupke protiv pojedinaca, grupa i organizacija koji najavljuju i vrše nasilje.

(UPDATE 1: Saopstenje Koalicije mladih protiv nasilja povodom najave pripadnika organizacije "1389" da planiraju da se pojave na skupu.)

Imao sam tu čast da radim sa Mikijem. 

Poslednji pozdrav.

Ovaj tekst objavljujem uz ličnu ali posrednu saglasnost autora. Kratak uvod gospodin Bogunović nije imao prilike da pročita te naglašavam da su u pitanju moje misli i stavovi: Naslov je, takođe, moj.

Sva tragika i strahota ubistva devojčice samo je deo tragike i strahote koju živimo. Jer ubica ubije jednom; mediji i "javnost" u Srbiji žrtvu i sve oko nje kidaju, rastžu, pustoše dok na kostima ima truna mesa za ponuditi beslovesnom puku. Ako jednoga od onih koji su u  strašnom piru učestvovali bude na trenutak sramota a đubre koje imamo običaj da zovemo medijima izgube jednog čitaoca-gledaoca-slušaoca ovo je pismo ispunilo svrhu.

Gost autor: Goran Bogunović, ujak Tijane Jurić:

"Juče smo sahranili našu Tijanu. Došlo je mnogo ljudi sa svih strana da je isprate i pruže podršku. Želim da se zahvalim svima na tome. Naročito želim da se zahvalim svima koji su pomagali onako kako su mogli da Tijana bude pronađena - ne mogu vam svima pojedinačno zahvaliti iako ste to zaista zaslužili. Hvala svakome ko je podelio njenu sliku sa podacima, objavu, članak u novinama. Hvala svima na saučešću i rečima podrške i ohrabrenja - ne postoje te reči koje mogu utešiti, ali zahvalni smo na iskrenoj nameri onih koji su ih uputili. Želim da se zahvalim i onim čestitim novinarima koji su pomogli da se stvori dovoljno medijske pažnje da pronalaženje Tijane postane prioritet. Želim da se zahvalim i policiji koja je zaista uložila maksimum da ona bude pronađena, a verujem da bi se do rezultata i brže došlo da ih nije kočila birokratija.

Selo Gradac je na putu od Batočine ka Kragujevcu, i počinje od Jerininog brda na kom je bila tvrdjavica, grad, gradac po kome je ime dobilo. Mada, tu su ljudi živeli i mnogo pre omražene kćeri sevastokratora i gospodara Moreje, Irine Kantakuzine, u narodu zapisane kao Prokleta Jerina, jer je teškom mukom i kulukom plaćana njena gradnja odbrambene linije kojom je pokušavala da zaustavi sve brojnije nadiruće horde Turaka. Tu, baš pod krnjotinama njene tvrđave, na severozapadnoj strani gradačkog brda, prekoputa Erićke vodenice, otkriveno je stanište pećinskog čoveka još iz vremena paleolita i neolita, i u njemu ostaci pećinskog čoveka, mamuta i oruđa iz tog vremena. Ni po čemu drugom selo koje mi je majčevina nije uspelo da se upiše u istoriju, sve dok nije počela teška smutnja drugog rata.

On je kreirao RSS feed, Infogami, Creative Commons, Archive.org, Open library, Demand Progress, nosio na svojim leđima otpor prema SOPA. Dečak genije koji je bio u isčekivanju suđenja zbog skidanja PDF fajlova naučnih časopisa sa sajta MIT biblioteke.

Godinama, svakoga 20. oktobra  odem na groblje Oslobodioca Beograda.  Istom stazom u krug obiđem humke i spomen ploče sa imenima hiljada vojnika što dadoše svoj život za Beograd i osolobođenje od fašizma. Ateista sam i ne palim sveće, ali ćutanjem i mislima usmerenima ka oslobodiocima dajem svoj mali doprinos opštem poštovanju koje su zaslužili. Smatram tu kulturu sećanja svojom moralnom obavezom.

Beograd su tog 20. oktobra, 1944. oslobodile jedinice NOVJ i jedinice Trećeg ukrajinskom fronta Crvene armije. Već sledećeg dana, najpre VI lička, a onda

KUNDAK BOŽE KAURINA

O njemu dugo nije bilo ni jednoga glasa.Poslednji su ga živog videle komšije već smeštene na karoseriju traktora Maće Kopača, kad su, četvrtog avgusta devdesetpete, uveče, krenuli u izbeglištvo.

Božo Kaurin je stajao kraj traktora i na pozive da mu se pomogne da se popne na karoseriju, odlučno  je  odbio, onako kako je on to znao i gde svaka rasprava i ubeđivanje postaju suvišni.

-         Neću, rekao je.

-         Njihova vojska će sutra biti tu, kazao mu je Maćo.

-         Neka bude, što ću im ja. Imam 87 godina i nije me briga.