Sta reci kad ne umes? - gost autor

Odlučio sam da ugostim jednog interesantnog i egzotičnog blogera.

Njegovo ime , ovde,  je  ddsonik. 

U njegovo i svoje ime - hvala na pažnji

Mobilni na stolu se oglasava – nova poruka. Vec sam se, manje vise spremio. Princeza je okupana i smestena u krevet, mlekce je predato na odlucno usisavanje. Proveravam da li je vec popijeno i zaticem meni uvek najlepsi prizor na svetu – uspavana lepotica sa svojim palcem u ustima. Laku noc – izgovaram tiho i zatvaram vrata sobe. Draga je zauzeta online shopingom i samo veselo konstatuje moj signal da nam dete spava. Da vidimo sad ko sta hoce od mene:
James the bass: Im really going to try hard for bee dee tonight! truly! – stoji u sms poruci. Ha, bas da vidim da li ce simpaticni i nevidjeno flegmaticni australijanac da se dokotrlja nekako veceras na jam session. Prosle nedelje doduse nije napisao bas takvu poruku, ali je trebalo da dodje.

Proveravam brzo da li je gitara dobro zakopcana u tasni, navlacim jaknu i kacim gitaru na rame. Poljubac dragoj za laku noc, dok ona telefonira sa svojom sestrom.
Dan je bio lep, suncan i topao, ali sad je opet hladno. Krecem se prema ulici sa crvstim ubedjenjem da cu u roku od odmah uhvatiti taxi. Par njih promice pored mene, kao da me nisu primetili. Dobro, mrak je, mesto gde stojim ne bas preterano osvetljeno, ja u crnoj jakni i sa crnom tasnom gitare na ramenu. Ubrzo staje sledeci. Ulazim i stavljam gitaru pored sebe.

- dobar dan, gde idemo? – standardno mi se obraca taksista
- dobar dan, idemo u ulicu Dagu, blizu Cheng Du. – odgovaram vec gotovo automatski. To barem dobro znam da izgovorim.
- Znaci gde idemo? Dagu rd. – taksista ponavlja da potvrdi da li smo se razumeli.
- Tacno, Dagu rd. blizu chengdu ulice sever – potvrdjujem.
Na ovom mestu se moj razgovor sa taksistima uglavnom zavrsava. Eventualno pojasnim, kao sto sm i sada kojom trasom bi mogli da idemo i to je to. Ponekad me jos pitaju iz koje sam zemlje i na to pitanje odgovorim, kao i jos par sitnica:
– Izvinite, ja slabo govorim kineski.
- Srbija, pa Jugoslavija? Znate? E pa to.
- Tito, da Tito.
- Da, nase zemlje su prijatelji.

Za vise stvarno nisam opremljen. Ovog puta me taksista nije bas hteo ostaviti na miru, nego je na svom sangajskom dijaletku uporno postavljao sledeca, a ja se trudio da razumem prvo sta me pita, pa zatim i da odgovorim. Zato se i osecam kao dete debil – rado bih ja svasta tu ispricao, ali ne vredi, ne znam.
Uciti strani jezik mi nije bas nesto novo i uglavnom se dobro snalazim. Doduse, razlika u kulturama sa Nemackom i Engleskom je nikakva u odnosu na razliku sa kineskom. I religija. I filozofija. I istorija (o kojoj standardno malo znam, a i o predhodno pomenutim kategorijama isto ne bas previse). Trenutan nivo znanja je nizak, ali dovoljan da se progovori. E, taj trenutak je upravo onaj zbog koga sve predhodno vredi. Jos nije stigao.
U pauzama njegovih pitanja uz prizore uvek fascinantnog svetleceg grada kroz prozor automobila nailazi mi jedna scena, osecaj, koja se nije ni tako davno odigrala. Osam godina i nije tako mnogo.

Iako sam bio u stanju da se jako dobro sporazumevam, osecaj da sam ‘progovorio’ mi se desio tek posle nekih 2 godine provedene u Nemackoj. Vozio sam se vozom do Basela da posetim prijateljicu i vreme prekracivao citanjem knjige. Na stanici u Schaffhausen-u na sediste prekoputa mog seda mlada dama. Kao sto i obicno radim, nasmesim se i klimnem glavom u znak pozdrava. Knjiga mi je bila zanimljiva, mlada dama manje, te nastavim putovanje kroz neko drugo vreme i neke druge likove (Max Frisch, Mein Name sei Gantenbein – Neka mi je ime Gantenbein) uz prijatno ljuljuskanje. Gospodjica izgleda nije imala knjigu, ili bilo kakvu drugu zanimaciju da me je, kad sam podigao pogled sa redova tiho pitala:
- Da niste Vi mozda iz Ceske?
- Ne bas, ali me to cesto pitaju kad im kazem svoje ime. Ja sam iz Srbije.
- A kako se zovete, ako nije mnogo da pitam? – tu vidim ja da nema nista dalje od mog citanja, pa obelezim gde sam stigao i zatvorim knjigu. Promenim i drzanje tela i onoj prilicno udobnoj stolici se lagano namestam – prelazim na verbalnu komunikaciju – nema vise streberske poze citaca.
- Dusan. Izgleda da je to ime cesto i u Ceskoj. Nego kako ste dosli do toga da me pitate da li sam iz Ceske? Na osnovu izgleda me to nikada niko nije pitao – bio sam iz Belgije, Holandije, Francuske, Svabo svejedno, ali nikada iz Ceske.
- Pa ja se bavim etnologijom i primetila sam da imete neki slovenski karakter, ali nisam bila sigurna odakle ste. A i imam dosta prijatelja slovenskog porekla. Vi niste bas tipicni.
- Ah, to znam. Nisam ni u cemu tipican…
Retko mi se desava da se sa nekim raspricam u prevozu. U stvari, do tada to nisam ni cinio. Nisam bas neki mrgud, pa mi se ljudi izgleda rado obracaju, ali zbog jezicke nesigurnosti vesto sam izbegavao razgovore. Ovoga puta nisam osecao nikakvu nesigurnost. Barem ne sto se jezika tice. Razgovor se vodio o svemu i svacemu do Basela i kad sam stigao do prijateljice samo mi je jedno bilo na umu – progovorio sam nemacki. Ne da do tada nisam bio u stanju da govorim. Ne cak ni da nesto nisam razumeo. Ono sto se dogodilo je da nisam uopste morao da razmisljam i pripremam odgovor – jednostavno su reci dolazile kako sam razmisljao. Napokon. Osetio sam neko olaksanje, ponos, zadovoljstvo zbog toga. Sve je u sustini isto, ne menja se znanje jezika preko noci, ali se ja odjednom osecam kao da plivam sa perajama. Kao da sam dobio jos jedan stepen slobode kretanja. Odlican osecaj.

Taksista me cimne iz moje scene pitanjem:
- Silazimo ovde na Maoming rd.?
- Da, bas tu. A tamo napred mozete da skrenete u Shimen. Tu je isto ok.
- tu je isto ok – ponavlja kao eho moj taksista dok nastavlja sa zvackanjem, ne znam cega, verovatno nekih semenki.

Posmatram natpise na zgradama, reklame, oznake ulica. Mnoge znake vec poznajem. Cak mi je lakse da ih napisem i zapamtim nego izgovor. Obzirom da u svakom kraju Kine drugacije izgovaraju, mozda mi je od vece koristi nauciti znake, nego kako se izgovaraju. Kako je cudan taj put pamcenja i njegove sumanute manifestacije.

- E ovde mozete da stanete – stigli smo.
- Kes ili karta? – pogledam na displej, prebrojim novac i pruzam vozacu ispred sebe preko onih plasticnih zastita.
- Kes – izvolite.
- Hvala, dovidjenja.
- Dovidjenja. – izlazim iz taksija , kacim gitaru na rame i krecem u pravcu BeeDee’s-a. Napolju vece, prohladno i dok guram ruke u dzepove da ugrejem konstantno hladne ruke vrti mi se po glavi pitanje:
Kad cu ovaj kineski da progovorim…