Развојем „Твитера“, уз кратке поруке, објаве, слогане, афоризме... почеле су да се појављују „твит“ приче, „флеш“ приче, кратке-кратке приче...
Међутим, историја најкраће приче много је дужа. Најпознатији је Аугусто Монтеросо (1921 - 2003) рођен у Хондурасу, прешао у држављанство Гватемале, добитник највећих књижевних награда Јужне Америке. Његова најпознатија кратка прича је „Диносаурус“:
"El Dinosaurio" ("The Dinosaur")
Cuando despertó, el dinosaurio todavía estaba allí.
("When he awoke, the dinosaur was still there.")
Када се пробудио, диносаурус је још увек био тамо.
Мени је најбоља његова кратка прича „ЦРНА ОВЦА“:
У једној далекој земљи, живела је, пре много година, једна црна овца. Стрељали су је.
Век касније, стадо покајника подигло јој је споменик у облику овце на коњу и споменик је врло лепо изгледао у парку.
Отада, чим се појави нека црна овца, одмах бива стрељана, да би се будућа поколења обичних и текућих оваца увежбавале у изради скулптура.
И ту не могу да не поменем О`Хенрија (1862 – 1910), творца америчке кратке приче.
Његова “ЗАГОНЕТНА ЈАБУКА” је много дужа али се може препричати:
Једне ноћи мећава засу поштанске кочије и путници нађоше прибежиште у напуштеној кући пустињака Редрута кога су недавно одвели у лудницу. Док су се смештали да ту проведу ноћ, кочијаш исприча животну повест пустињака који је својевремено напустио своју вереницу када је почео да јој се удвара неки богати младић.
Прича је све дирнула и договорише се да свако исприча свој наставак ове приче, а њихова једина сапутница ће одлучити која од њих најбоље приказује људска и љубавна осећања и најверније оцењује карактер и поступке веренице, када је млади и љубоморни Редрут морао да је напусти. Награда победнику ће бити оно што су пронашли у пустињаковој празној остави: једна јабука. Мало као храна, али много као знамен, симбол и награда коју ће ум и срце њихове лепе сапутнице подарити најзаслужнијем.
И, док је мећава завијала око куће, свако од четири путника и кочијаш испричаше своје виђење пустињакове животне одлуке. Затим се обратише лепој сапутници да одлучи чија је верзија најбоља на том вашару кратке приче.
Међутим, њихова сапутница је слатко спавала, а од јабуке је остала само огризина у њеном крилу.
Добра кратка прича почиње кад завршите читање. Она је муња и гром. Све осветли новом светлошћу и протутњи кроз вас. Велови су стргнути и суочени сте са суштинским и истинитим јер је она стварнија од реалности коју видите и знате.
Од кратких-кратких прича позната је изврсна кратка прича Ернеста Хемингвеја. Славни писац научне фантастике Артур Кларк причао је о томе 1992. године:
Док је Хемингвеј ручао са пријатељима у ресторану, повео се разговор о краткој и најкраћој могућој причи. Хемингвеј је тврдио да је довољно шест речи да се напише целовита прича која има унутрашњу градацију теме и поенту. Остали су тврдили да он претерује и да је то немогуће. Тада је предложио опкладу – да свако приложи десет долара, а он ће написати причу.
Хемингвеј 1923. године
и 1950. године...
И написао је одмах, на салвети и добио опкладу за ову причу:
For sale: Baby shoes, never worn
На продају: беби-ципелице, никад ношене.
Касније су љубитељи Хемингвеја пронашли вероватни извор ове приче и то из 1910. године, када је Хемингвеј имао 11 година:
Најкраћа прича проглашена је у жанру СФ књижевности. Фредерик Браун, познат по кратким СФ причама, написао је 1948. године причу:
КУЦ КУЦ
Последњи човек седео је сам у соби. Неко је покуцао на врата.
Пре доста година, када сам дефинитивно схватио да, по свему судећи, нећу успети да напишем најбољу причу светске књижевности, покушао сам да напишем (макар) најкраћу. Она је објављена и састоји се од неизбежног наслова и четири речи:
ПИТАЊЕ
- Како зовете вашу планету?
Касније сам дао нови допринос најкраћој причи и то на претечи мобилног телефона – на пејџеру.
Током неких залудних дежурстава у редакцији, како није било новости, почео сам да шаљем „пејџер“ приче (данас би се оне звале „твит“ приче) оној двојици-тројици задужених да буду на сталној вези са мном.
- Шта ти је ово? – питали су.
- Прича.
- Ама, трзаш ме без везе... Мани се прича...
Нисам се мануо и тих дана сам написао и послао тој двојици-тројици присилних читалаца чак 18 пејџер прича...
Не бојте се, кратке су, али о њима у следећем тексту.
А ово у наставку је бонус за све који су дошли до краја овог текста - истинита прича, написана по сачуваном исечку из „Књижевних новина“ из 1977. године, од мени непознатог аутора
ЖЕРАВИЦА НА ДЛАНУ
После Другог великог рата у брдима Дробњака живео је деда, надалеко познат као шерет и песник десетерачких стихова које је народ радо памтио. До скора се рецитовала једна његова песма коју је свако знао и због које деда доспео у затвор.
Наиме, када је деди умро ђогат он је саставио подужу песму – ругалицу којом је виђеним људима и комшијама завештао делове коњског трупа. Песма је била врло груба, безобразна, права брђанска. Песма се свиде народу, поготову што исмева виђене, па се прочује и ван Дробњака.
То се властима не свиде и деду стражарно споведу у месни затвор.
Чим се деда обрео у затвору он позове чуваре и закле се славом, свим свецима и самим Богом да ће све њих - чуваре турити у нову песму – ругалицу коју ће сви знати и по којој ће их потомци упамтити.
Чувари се састану и одлуче да деду пусте из затвора да би се спасли беде, да не буду упамћени по ругалици. И помогну му да побегне.
Тек кад су морали пријаве да више није у затвору јер
- Жеравицу никако не мож` држат` на длану.