ЏИНГИС КАН И ТАО ВРЕМЕ
Најкраћа верзија приче:
Млади принц Тамерлан стекао је визију огромног азијског царства, својом харизмом и силом ујединио је многа племена, дао им име Монголи и на сабору добио звање Џингис (Свеопшти) кан. Уредио је војску по децималном систему, преузео алфабет Ујгура, донео Закон о држави, у освајањима побио око 30 милиона и створио огромно царство од северног Белог до јужног Жутог кинеског мора. Применом будистичке филозофије Таоа освојио је себи додатно време живота a царству два века трајања.
Мало дужа верзија приче:
То питање је поставио још Џингис кан док је пред њим пролазила непрегледна колона коњских бокова са ратницима наглашених, голих мишица, жена примамљивих облина, изазовних девојака, буцмасте деце и осакаћених старих ратника. Колона коју је покренула његова мисао и реч. Бескрајна река меса које подрхтава, бубри, бори се и рађа ново месо. Као трава у степи. Као жбуње чичка на планини. И кад постане најјаче и најискусније почиње да слаби, трули и нестаје. Зашто не може да траје генерацијама, као добра сабља, чврст нож и јак штит? Шта је остало од његовог оца, и очевог оца, и оних пре њега? Како се може купити или освојити време?
Дужа верзија приче:
... и када је ујединио сва монголска и турска племена и освојио огромно исламско царство на коњу је ујахао у славну џамију у Бухари, пастува је навео да се попне на проповедаоницу, бесно зафијукао бичем изнад глава верника и загрмео:
- Ја, Џингис кан, ја сам Бич божји.
Још једном је фијукнуо бичем и поновио: -Ја сам Бич божји!
Опет фијук бича и речи које судбински одјекују као удар грома: -
Запамтите, Џингис кан је Бич божји!
Огромну џамију је опсела потпуна тишина. Ни шушња. Само се чуло како напољу ржу сапети коњи. Свод се није срушио, зидови се нису накривили, проповедаоница се није померила. Нико, па ни сам Бог, нису му се супротставили. Он је био Бич божји.
Потом је сурово потукао непослушне Русе и Кумане, проширио царство и на запад, увео верску толеранцију и повећао намете.
Када се покорено исламско царство побунило због огромних пореза, неправедне монголско-турске власти и дозвољеног ширења других вера, зафијукао је страшни Бич божји. Брзо је заузео велики град Мерва гомилајући лешеве, па славни Самарканд, затим и Херат, а у Нишапуру је наредио да се побије све живо – преко један милион људи, жена, старијих и деце. По записима хроничара тада је оставио за собом најмање седам милиона мртвих.
Песма дворске луде Џингис кана:
Данас имате среће
Ако можете да останете живи.
Покушајте да преживите!
Кад шетам луд
Ја шетам исправан,
али да ли сам ја човек
на кога се треба угледати?
Најдужи део приче:
Џингис кан је проценио да је децимална организација војске донела неочекивано добре резултате и велике победе. Тако је организовао и своју гарду од 10.000 одличних бораца и телесну стражу од 1.000 најбољих. Ничији мач, нож, стрела, џилит или копље нису могли да допру до њега. Био је заштићен од свих спољних непријатеља и осветника.
Али како против унутрашњих непријатеља, оних у њему самом? Како против болова у леђима док јаше? Грчева у ногама када је дуже на коњу? Трнења деснице кад постојано замахује сабљом или показује правац напада?
Имао је 45 година и тада се сетио чајева и еликсира које је правила његова мајка, баба и видари у племену. Али да су они делотворни његов отац не би био отрован, а његов деда би био још жив. Зато је сазвао све виђене видаре свог огромног царства и они су, дрхтећи, одабрали шта да пије, које мелеме да користи, шта од масти да маже. Гледао их је испод ока и слушао као се тихо препиру – све то ће делимично помоћи, мислио је, али неће постићи циљ – неће купити нити освојити време.
Ко то може да зна? – мислио је. Најпре најчувенији филозоф, мудрац и алхемичар велике Кине – славни Чанг-Чун. Послао је свечану поворку по њега и уредио му раскошне одаје у свом двору у степи.
Вест о доласку свечане поворке донео је мештанин на презнојеном коњу. Али Чанг-Чун се није ни померио. Наставио је своју медитацију и свакодневне активности. Сељани су били забринути – позив таквог владара се не одбија, али, ипак, хоће ли се вратити?
Када је поворка са свом помпом и сјајем дошла, сељани су опрезно, из даљине посматрали шта се догађа. Хоће ли се Чанг-Чун усудити да одбије позив Џингис кана као што је одбио многе друге позиве? Али не, Чанг-Чун је смирено, без речи узео свежањ са Тао списима и сео у раскошну носиљку. Убрзо су видели само лак облак прашине који је лебдео за коњаницима пратње.
У степском двору Чанг-Чун је скромно поздравио великог кана и смирено саслушао његове захтеве. Одмах му је рекао да нема еликсира ни напитка који могу да му обезбеде значајно продужење живота и да се време се не може купити.
- Чему онда твоја мудрост и знање? – љутито је упитао кан.
- Да знам како се време може освојити – одговорио је Чанг-Чун.
Био је то одговор који је Џингис кана подигао на ноге.
- Освојити! Време?
Тада је Бич божји, сурови победник Џингис кан, постао ученик мудраца Чанг-Чуна, Сваког дана, и пре и после подне, он је непобедивом кану преносио мудрости будистичке Тао филозофије којом се осваја време.
Тао који је Чанг-Чун пренео Џингис кану:
- Неделање уместо неприродног делања, делати да се стварима врати хармоничност
- Природност и једноставност – пустити да се догађаји одвијају спонтаним током
- Враћање хармоније и спокоја у државу и смиривање честих немира
- Необуздане и себичне локалне владаре упутити у неделање када свађе престају и живот тече без изазова и спорова
Графички приказ Таоа
Крај приче
После месец дана, када су Џингис кан и његов двор почели да практикују Тао, Чанг-Чун је затражио да се врати кући. Џингис кан се намрштио и није ништа одговорио. Сутрадан, Чанг-Чун је подсетио владара на други принцип Таоа и поновио захтев.
- Записаћеш ми Тао на великом папирусу да ми стално буде пред очима, па... иди кући кад ти је тамо боље него на двору - и наредио да се припреми свечана поворка.
Ујутру, Чанг-Чун је сачекао пријем код великог кана и уз неколико похвалних речи пред одлазак дубоко му се поклонио.
Свеопшти кан, Бич божји, сишао је са престола, исукао сабљу и док су дворани стрепећи дрхтали, поклонио се мудрацу. Било је то први пут после много деценија да се кан некоме поклонио. Затим су осам дворанина донела канов поклон за учитеља Таоа – огроман ковчег пун драгуља, дијаманата и злата.
Тада је Џингис кан имао 46 година, а његово огромно царство тек две деценије. Умро је у 60 години падом са коња. Да ли због слабости или га је погодио непријатељски џилит док је водио трупе у борбу да поврати Тао хармоничност и мир у царству? А монголско царство је постојало читава два века, под управом кана кога је сам Бич божји именовао за наследника, а потом Џингис канових унука.
Већина филозофа и историчара мисли да је Чанг-Чун успео да освоји време за Џингис кана и његово царство док понеки сматрају да је у питању Велики Господин Случај који се поиграо са Бичем божјим чим је престао да то буде.
Питање за читаоца ове приче:
Колико је Бич божји унео Таоa у ваш живот?
Тао за оне који прескачу пасусе
Питање за аутора ове приче:
Да ли је твој списатељски егзибиционизам подржава целину времена које си освојио овом причом?
Амика