ВИРУС ЖЕЛИ ДА СЕ ШИРИ, ЏОГИРА, ВОДИ ЉУБАВ И ДОПРИНЕСЕ ЕВОЛУЦИЈИ
Микроби су највећи убица људског рода у историји. Као такви, они су и пресудно обликовали људску историју. Нису то били некакви Кир, Константин, Карло, Фридрих, Петар, Милош, Александар и други организми које називамо „Великим“.
Били су то – микроорганизми. Дакле, микроби који производе и велике и мале богиње, кугу, туберкулозу, маларију, колеру, сифилис, АИДС и грип.
На пример, током епидемије малих богиња у Римском царству (165-180) страдало је пет до 10 милиона људи, а током „Јустинијанове куге“ у Византији (541-542) чак 25-50 милиона људи или 40 одсто становништва. И све то са огромним политичким, друштвеним и историјским последицама.
У 8. веку од малих богиња умире око трећина становника Јапана, а од бубонске куге или Црне смрти (1347-1351) између 75 и 200 милиона (20-60 одсто) становника Европе.
Популација Европе није се опоравила наредних 200 година. С друге стране (баре), Европљани су покорили Централну Америку управо због епидемије малих богиња и/или тифуса (1545-1548) која је убила пет до 15 милиона Астека или 80 одсто домаћег становништва.
А уколико смо, бар до јуче, удобно сматрали да је у питању некаква давна прошлост, размислимо двапут.
У вансеријски крвавом 20. веку, са два светска рата, холокаустом, бројним геноцидима, револуцијама, убиствима и самоубиствима, од људске руке укупно је страдала око милијарда људи.
А од микроба – 1,7 милијарди људи, у епидемијама колере, маларије, АИДС, „шпанског“ и других грипова. Нема разлога да претпоставимо да ће и у 21. веку бити другачије.
Јер ово јесте свет микроорганизама.
Укључујући ту и онај интимни свет наших сопствених тела. „Просечно“ људско тело има око 30 трилиона људских ћелија – и око 39 трилиона бактерија.
Другим речима, и наша телеса имају више „туђих“ микроорганизама, него сопствених ћелија. Можда и читава планета, све биљке, животиње и људи, и служе само као згодни носачи једног нама невидљивог облика живота, попут носача авиона или градског превоза за микробе. Можда је у томе и наш смисао, ко зна?
Бог је микробиолог, као и шаљивџија. Уосталом, вируси и бактерије на Земљи постоје најмање 3,5 милијарде година, а човек тричавих 200 хиљада година.
Дакле, ни природна историја није на нашој страни, јер микроби су на свету и (много)бројнији и 18 хиљада пута дуже од нас. А све до краја 17. века и открића микроскопа, нисмо ни знали да постоје! Ипак, ми смо врста која и свесно жели да поживи што дуже.
И зато, да бисмо се изборили са болешћу и пандемијом, прво ваља разумети – микроорганизме.
Звучи шашаво, бар за арогантну људску животињу. Какво црно и кужно разумевање, истребимо гадове!
Али, и у рату и у миру, корисно је да човек разуме непријатеља како би га победио. Управо о томе изврсно пише антрополог и биолог Џаред Дајмонд у култној и Пулицером овенчаној студији „Микроби, пушке и челик: судбине људских друштава“ (1997). Прво и основно, морамо разумети да смо и ми, Хомо сапиенси, и они, коронавируси, подједнако производ еволуције путем природне селекције.
Или, како је то сажео легендарни еволуциони биолог Теодосијус Добжански: „Ништа у биологији нема смисла, осим у светлу еволуције“. Дакле, и вируси, као и људи, мачке, лососи и купуси, само желе да преживе и/или да се размноже.
Да опстану. И микроб напросто жели да произведе потомке, да носи њихове фотографије у новчанику или да их шерује по Фејсбуку. Жели да се вирално шири. И управо у томе га морамо спречити.
Да би се лакше посексала са ближњим својим, људска животиња пише поезију, тамбура у гитаре, иде у теретану, шминка се, носи потпетице, хируршки одстрањује масне ћелије, поклања цвеће и племените метале, купује мерцедесе, или пак учи некакве школе.
Све то увећава човекове ресурсе (или рекламира статус) и тако увећава његов или њен репродуктивни успех.
У праву су били и Дарвин и Фројд: размножавање јесте ствар око које се врти цео свет. Али, нека друга жива бића имају неке друге, и подједнако бизарне стратегије за исту ту сполну ствар. Међу њима се посебно истичу, и за нас су посебно опасне, стратегије микроба. Јер, оно што ми зовемо „болешћу“ или „симптомима“, само је та једна те иста еволуциона жеља за репродукцијом.
Лекција из биологије још за основце гласи: еволуција посредством природне селекције одабира она жива бића која су најуспешнија у стварању и ширењу потомства. А за микробе, то значи – што више и више других „домаћина“ у чија тела ваља уселити себе и своју децу.
На који начин?
Како то илуструје Дајмонд, неки микроби пасивно чекају. Обично да домаћина поједе други домаћин, па нпр. бактерија салмонела стрпљиво чека да поједемо већ заражена јаја или месо. Неки други микроби путују. На пример, пљувачком инсекта који убоде једног домаћина, а затим одзуји или скочи до другог.
Ови инсекти могу да буду комарци, буве или вашке, који попут јавног превоза преносе микробе маларије, куге или тифуса унаоколо. Опаки микроб којег називамо ХИВ, до следећег домаћина путује крвљу, спермом или мајчиним млеком.
Неки трећи микроби „узимају ствари у своје руке“, те активно мењају анатомију домаћина.
Ово су микроби сифилиса или великих богиња, и они код домаћина стварају чиреве, красте или ране на кожи. Дотични служе микробу како би им и сами домаћини припомогли у даљем ширењу, чешањем, трљањем и додиром са другима. Најзад, посебно су префригани микроби који активно мењају и контролишу наше – понашање, а не само наш изглед.
Нпр. бактерија колере изазива тешку дијареју, тј. тера домаћина да често „иде у WЦ“, чиме овај микроб своје потомство шири по земљи, води или водоводу до следећих жртава.
А они најподлији су микроби попут – вируса грипа. Они домаћиново понашање мењају тек веома благо, готово неприметно, терајући га „само“ да – кија и кашље.
На овај начин, стварају један невидљиви облак, без мириса или укуса, у ваздуху или по стварима, овако ширећи своје потомство по нашој популацији. И то је оно што нам се дешава са корона вирусом.
Другим речима, пандемија корона вируса једна је – природна чињеница. Веома опасна, трагична, зла и наопака за нашу конкретну врсту, Хомо сапиенса, али опет посве природна.
И ово је необично важно разумети. Зашто?
Ми пандемију можемо називати „ратом“ и „ванредним стањем“, уколико то људској животињи помаже да се мобилише и боље организује.
Али нема ту ничег одистински ванредног, па чак ни ратоборног. Ми кијамо и кашљемо, имамо красте или чиреве, цури нам из носа или задњице, управо због природне микробове жеље да живи и размножи се.
Микроби живе од хранљивих материја у нашим телима, али када нас искористе и одбаце – јер смо постали отпорни или мртви – морају да пронађу нова тела за своје потомство.
А овај специфични микроб, ЦОВИД-19, за то има екстремно подлачке трикове. Данима и недељама се невидљиво и нечујно шири међу нашим ближњима, обичним кијањем, кашљуцањем или додиром, односно разговором, руковањем, дисањем.
Све то обавља сићушним капљицама из грла и носа које сатима и данима остају на површинама као што су прсти, кваке, ручке, дугмићи, столови, тањири, папири, мобилни телефони и остало.
А за наша збијена, урбана, дружељубива и масовна друштва која старе, ово је рецепт за катастрофу.
И у томе је, па, квака.
И није фер спрдати се са пензионерима и осталим непослушним или „неозбиљним“ грађанима уколико су гневни и скептични према ауторитетима.
Јер није довољно само бомбардовати грађане информацијама и наредбама о томе ШТА треба да раде.
Да перу руке сапуном 30 секунди; да не додирују нос и уста; да се држе на дистанци од других људи; да се затворе у кућу ако осете те-и-те симптоме или долазе одавде или оданде.
Неопходно је објаснити и ЗАШТО све ово грађани морају да раде. Зашто неприродно кијати у лакат? Зашто да се не рукујемо, када је то непристојно у нашој култури?
Зашто да радимо од куће, када деца скачу по глави? Зашто да се ослањамо о млађарију, када и сами можемо до поште и продавнице на ћошку? Зашто да смо заробљени по домовима, када смо друштвена бића? Тачније, морамо да објаснимо људима – шта то коронавирус жели.
Тврди се да ЦОВИД-19 заправо и не „жели“ да убије домаћина (попут нпр. микроба еболе или беснила), већ само да повећа своје присуство на планети. И зато је смртност велика једино код старијих људи са хроничним болестима.
Оно што коронавирус не зна, јесте да је оваквих људи у нашим популацијама релативно много. Дакле, иако овај микроб јесте смртоносан за драматично многе, он је пре свега – и екстремно и притајено заразан. А оно што ми зовемо „симптом“, кијање и кашљање, за корона вирус само је тактика да се пренесе, рашири и размножи.
У том смислу, ЦОВИД-19 и не наликује толико масовном убици попут Адолфа Хитлера, колико неком одурном султану или махараџи који прави огроман харем жена и конкубина.
Јер, попут Џингис Кана, перверзно жели да му се гени и потомци рашире по свету.
Опасност је што успут, колатерално и трагично убија оне старије, болесне и немоћне.
Микроби заправо желе да воде љубав, а не рат.
Ово није нарочито довитљива паралела, нити духовита опаска, али је много исправнија ментална слика онога шта се заправо дешава у пандемији – експлозивна и експоненцијална репродукција.
И слика која је адекватнија, уколико желимо да те микробе победимо. Овај вирус, као и друга жива бића, посве природно жели да се потуца унаоколо.
И у томе га морамо спречити. Наоружати се знањем, затворити му врата или тако што се ми нећемо потуцати унаоколо. И остати код куће.
Пише: Алексеј Кишјухас22. марта 2020 Данас, Фусноте
Само један коментар Деда Милоја:
... због покушаја управљања над свом, живом и неживом, природом. Изгледа да се то управљање и понашање (злоупотребљавање и нарушавање, свемирске хармоније) не свиђа другим живим бићима. Невидљивим и можда коректорима свемирске хармоније. Према томе, хајде, уместо што псујемо и паничимо, да се запитамо, где грешимо. Колико смо морални, добри, савесни? Где смо се ми то, као људски род, залетели и шта нам је циљ? Како се показује, можемо како хоћемо, али не можемо докле хоћемо.