(из дневничкогми циклуса - Докона размишљања)
мрак пада брзином светлости (г. И.Мандић)
поклоник сам ноћи...тада живнем и постајем ја за разлику од дана када сам бледуњава сенка себе исцрпљен у апоријама и еуфемизмима условљених грађевинско-теренским активностима. ноћ припада темама из ближе или даље прошлости, када се побегне у ескапизам, оде у сферу маштања, у паренезу, к'о црв (... што јабука трулија, ... то он срећнији)
тјст када се скрајнем од кординатнoг система свеопштег лудила окружења.
eлем, трудим се да (посве аматерски) испитујем дихотомију стварности у којој живимо насупрот начину на који нас други опажају, јер ако је толики неспоразум већ у корену међуљудске перцепције, то само објашњава количину неизбежних неспоразума и грешака у расуђивању, које, са даљим протоком цивилизације, нажалост могу само да буду веће и да итекако одмажу у доба поимања нових нормалности, док кривац се слути у моћи сећања тјст путовања унутар себе у дубину личне историје (значи ли то применити на себи damnatio memoriae), јер сваки предмет или појава изазивају да речи писатеља тону у време које је давно прошло па је утисак да они који немају сећање да доживе искуства која ће изаћи из оквира сувише уређених им живота, имају далеко већу шансу да воде срећне животе, но на жалост, наш психолошки склоп је такав да тежимо освртању за собом, то је нешто од чега се никако не може побећи , па следи ,да без сећања не би било ни писања.наравно у свему досад изнетом наслућује се и појам среће као битне одреднице у свеукупности индивидуе јер од антике је препознато да је највеће добро којему човек тежи - срећа, а то је и данас, иако можемо потврдити да то добро није исто за све, односно да не тражимо сви срећу на исти начин и може се рећи да није успостављена општа метода за проналажење среће, јер су људска бића врло различита и ситуације су такође разноврсне а које су директно повезана с покретом, еволуцијом и растом. како смо непотпуна бића, динамична, наш труд треба бити сваки пут све бољи, требамо еволуирати и расти као особе. неко ко је проживео довољно да може погледати унатраг и запитати се - јесам ли боља особа , те потом позитивно одговорити на питања, остварио је срећу тек делимично свестан да није могуће постићи потпуну срећу. могуће је постићи одређени ступањ спокоја, равнотеже, хармоније или мира (који је уједно најближи чистој срећи) имајући притом сазнања који фактори утичу на несрећу и срећу да бисмо могли исправно одабрати наше деловање током живота. има томе кад Ера просветитељства у 18 веку прави заокрет од религијског питања - како да будем спашен према секуларном - како да будем срећан. још је Декларација независности из 1776. укључила је и тврдњу да је тежња ка срећи - заједно са животом и слободом - неотуђиво право појединца док су убрзана индустријализација и економски прогрес крајем 19 века преусмерили узрок среће од нечега изван особе, ка нечему што је лично и могуће је достићи, што је масовна култура 20 века од тог времена негативне конотације среће које су одржавале моралне и религијске догме, већ су посве ишчезле и доказала. тако је срећа постала нешто што је достижно свима, што се може усмеравати и контролисати, али имајући уједно у виду да на постављено питање - шта је срећа , следи спонтано онолико одговора .....колико сте особа питали.
него, потсети ме ово на познато, а из ликовне уметности, да вајар из мермерног блока не ствара кип већ открива једну од могућности блока , уосталом као и писање, обзиром да писатељ открива нове могућности речне играрије откривајући нове могућности језика трагајући за тајном у језику скривеној. уосталом тако исто и у односу среће и нас, не може се говорити као непосредном обзиром да се Она само преко смисла може успоставити.... а како...е, о томе је давно већ речено.....боље је ћутати.