ушушкан у окриљу библиотечке бержере са удобним пантофлама на стопалима, јер малко је зазимило одоле ,ја, скрибоман стрпљивог нерва и отворене лирске емоције оперважених слика у времену и невремену урбаног миљеа пољуљаних нам живота, те изгубљених ослонаца у зазиву суштаства и тајне рекоказа самих , покушавам се ,ево, .......самоспознати.
елем,писати треба без самонаметнуте стеге док ја деценијама већ сам слуђен интригантним мистеријама креативног спавања односно контролисаног сањања (којим се одлази у друге реалности, али дезинтегрирано ,склоно паду, посве крхко и испуцало) уносећи ми у приповедне матице варљиве рукавце који се одвајају од матице
да би јој се вратили сасвим неочекивано захваљујући интензивном онеобичавању, којима се подривају темељи реалности а који ће открити нове визуре и дискурсе као низ фрактала односно као целина делова спојених магијском снагом зачудног, те с'тога заступам да треба само живети природно тј несвесно ,а већ ће живот уредити да се нешто догоди логично .лично ,поприлично ме брине што моје памћење тежи заборављању па се монаде о којима пишем понекад понављају што је у раскораку са научним сазнањем да никада не могу постојати две потпуно исте монаде, као ни два иста тренутка у животу једне монаде, па ме То углавном теши ( посебно мене брбљивца ) обзиром да има много људских бића који проживе цео живот не оставивши иза себе ни најмањи коментар ни најмању белешку ни најмању примедбу о свом живућем постојању.искрено и мени ,доста меком по темпераменту, а уз то и подложном сугестији, увек је било тешко да донесем значајне одлуке у животу и тек у односу с' другима стекох свест о себи ,а то је управо оно што те односе чини неподношљивим ( што се пре мене досети написати г. Уелбек М.).уствари писатељу и није неопходно дружење, потребна му је машта, јер прошлост се увек може описати онаквом каква није била (убацујући понешто од снова и умишљаја) .доприноси додуше томе и читање којим се бранимо од којекојих напасти да би се пребродила пустош живота ( г. Црњански М.) и не усфали много а да се не наслутим у појму Синдром варалице ( гђа Пантић Ј.) па онда методом спасавај се, себе усмерим на потез који се манифестује у мистериозној привлачности музикотерапије (мене и клавира - кад је већ ту) и иронијској жестини обновљене фабуле на тему Ноктурно (омиљени Шопен и оп. 9, бр. 2 у Ес дуру ).утицај музике на људски организам може бити веома снажан и готово да нема особе која, слушајући музику, није искусила јаке телесне доживљаје, као што су жмарци низ кичму, најеженост, сузе, треперење у стомаку или смех. емоције фрцају сам'тако,које тренутне нелагоде скрајну.
него, (да не дужим) умем ,ја знани тешитељ окружења, понекад (додуше све проређенијим) бифепајташима са којима се срећем (мис'им онима ....који не умеју свирком се психо задовољити) а који ми се пожале на личне недореке на бази изнутрашњег неспокоја ,те се сретну са бунилом, да укажем - можда би било довољно да ако препознаjу изнутрашње недореке их батале посредством полног рукорада и грешних помисли (потпомогнутих Longupinn sprejom) јер ерекција (предрадња задовољству) без сумње, може доћи и као резултат чисто механичке радње (што пак луцидно закључи госп'он Кушан Иво у једној од строфа свог стихозбрза а насловљеног Не турно , још давне 1992 г)......ноћас се моје удо жари ........ноћас се моје мошње поте......и моје мисли дрк озари....свршит ћу ноћас, ооо, јебо те.
и тиме, уз цвилеж подастирке, ето спаса себи ...од самог ( макар накратко) себе,имајући наравно при том на уму мисао г. М.Фуко-а - не кретати у трагање за жељом изван досега моћи.