за Ненада Швракића
Она заиста постоји. Није реч о Божјој милости онако како о њој учи катихизис. Нико неће бити спасен, нико васкрсао онако како Библија проповеда. Свима ће живот у окриљу те милости ипак добити смисао и утеху.
У пантеону античких Грка људска судбина разрешавала се у мушичавом окршају богова. Хера би се наљутила на Зевса jer je заскочио неку слушкињу, и судбина његових миљеника постајала је мучни окршај између јунакове издржљивости и снаге женске освете. Тако је страдао Херакле. Други јунаци своје битке воде уз помоћ или одмоћ неког бога. У свему томе појединац има малу улогу за исход своје судбине. Њему остаје само да је трпи и носи.
Шта се променило са Исусом? Свет је, уз њега, добио уређеност и правду. Наше судбине су заслужене а наши животни исходи смислени. На небу не седе некa божанства којa о нама насумично и ћудљиво одлучују. Све је уведено у ред, више нисмо ничија играчка. Дошла је правда, сада или након живота, али је дошла. Можемо без страха лећи на спавање.
Нововеки погорелци и избеглице знају колико је ово нетачно. И даље смо ћудљиво тане које су испалили у ко зна којем правцу. Без сумње путујемо у мрак. Ту ћемо и скончати. Уз Исуса, заварани његовом слатком лажи, анестезирани смо и трпељиви спрам онога што живимо или нас чека. Неправде и случајности нема.
Божија милост је тај дар лажнe уређености наших судбина. Исус нам је одузео немоћ. Без тог стуба посустајемо под теретом. Живот, напротив, више је налик свађи далеких и великих моћника, чије хаотичне исходе трпимо. Незнабошци су били у праву.