Quo vadis Srbijo?

Kuda ideš Srbijo? Pitanje koje se nameće nakon serije nasilja među mladima u Srbiji i gotovo svakodnevnih vesti koje pune novinske hronike i potresaju naše škole. Postavlja se pitanje, koji je uzrok ovakvom talasu nasilja među mladim generacijama i koji to faktori utiču na ovako devijantno ponašanje među omladinom? Nedavni tragičan epilog u Subotici i incidenti u Pirotu, Užicu i Novom Sadu pokazuju da se ovde ne radi o nekom pukom sociopsihološkom epifenomenu već o simptomima krajnje ozbiljnog stanja u kome se nalazi naše društvo i koje se tako neizbežno reflektuje na mladim naraštajima.

Dr Jelena Srna sa Filozofskog fakulteta u Beogradu naglašava vezu između porodičnog i emotivnog nasilja kao najšireg oblika nasilja nad decom čija refleksija uzrokuje i nasilje koje sve prisutnije u školama. Nasilje u školi je prisutno u različitim oblicima (fizičko, verbalno, seksualno), kako između nastavnika i učenika, među samim učenicima, tako i između učenika i drugog osoblja škole. Dešava se među decom oba pola, među nastavnicima oba pola, javlja se i u odnosu roditelj - nastavnik. Nasilje se javlja u različitim sredinama, u vaspitno-obrazovnim ustanovama svih nivoa (od vrtića do fakulteta). Nasilje je univerzalna pojava, a istraživanja pokazuju da se njegovi različiti oblici uvećavaju.[1]

«Istraživanje pokrenuto u 4 pilot škole u Srbiji pokazalo je da je nasilje široko rasprostranjeno u našim školama. Skoro jedna trećina učenika osnovnih škola je bar jednom doživela neku vrstu nasilja, bilo da je u pitanju fizičko ili verbalno nasilje. U isto vreme, ta ista deca su priznala da su i oni omalovažavali ili fizički napadali svoje vršnjake. Ovo jasno pokazuje da je nemoguće podeliti decu na onu koja se nasilno ponašaju i na onu koja su žrtve nasilja. Mnoga deca spadaju u obe grupe, što pokazuje da postoji jedan komplikovani lanac obostranog nasilja.»[2] Bullying[3] je uvek bio rasprostranjen vid nasilja. U Srbiji je 65% učenika bar jednom bila žrtva nasilja, a 24% učenika je nasilje pretrpelo više puta. Verbalno nasilje, vređanje i ponižavanje, je najčešće, dok je fizičko nešto manje zastupljeno. Stanko Matić, predsednik aktiva direktora novosadskih srednjih škola, smatra da nasilja danas ima više nego pre, da je brutalnije i unapred planirano. "Njih, recimo, četvorica se dogovore, presretnu drugara na putu do škole, trojica ga brutalno tuku i ponižavaju, dok četvrti snima. Nakon toga snimak postavljaju na sajt Youtube, a organizovano je i glasanje za najbrutalniji i bezobzirniji snimak"[4] U istraživanju koje je prošle godine sprovela koalicija dece i mladih, okupljena pri Centru za prava deteta mogu se između ostalog videti i sledeći podaci: „Kada je reč o toleranciji i agresivnosti kod mladih, iako je veći procenat srednjoškolaca opredeljen za mirno rešavanje problema, broj onih koji misle drugačije nije zanemarljiv. Na pitanje na koje su metode spremni kada im je neko bitno pravo ugroženo, najviše momaka izabralo bi obaveštavanje medija, pregovore i bojkot nastave, dok su devojke u najvećem broju za pregovore, pisanje peticije i sudske tužbe. Ipak, zabrinjavajuće je da kolektivnu odmazdu odobrava svaki četvrti srednjoškolac u Srbiji, kao i 12 odsto devojaka. Najmanje mladih bi se opredelilo za pretnje i štrajk glađu. Posebno pitanje u istraživanju odnosilo se na stav srednjoškolaca prema nemirima u Srbiji, u martu 2004. godine, kada su u znak odmazde posle paljenja srpskih crkava na Kosovu i Metohiji, zapaljene džamije u Beogradu i Nišu. Negativan stav prema iskaljivanju besa na džamijama imalo je oko 40 odsto devojaka i svega 24 odsto dečaka. Sa druge strane, čak oko 35 odsto momaka i 19 odsto devojaka nije imalo nikakav moralni problem u vezi sa paljenjem džamija.“[5]

Dr. Veronika Ištanović smatra da se uzroci agresivnosti u adolescenciji nalaze u zanemarivanju i zlostavljanju u detinjstvu. Svetske studije, naime, pokazuju, a i naša iskustva potvrđuju, da su deca zlostavljana u detinjstvu pod drastičnim rizikom da se kasnije razviju u nasilnike, što govori o „prenosivosti obrasca nasilja.[6] Porast nasilja u porodici eskalirao je u toku devedesetih godina prošloga veka. Posle 2000-te godine uočen je blagi pad i stagnacija, ali se poslednjih godina ponovo beleži rast. Budući da je uzrok koji stoji iza nasilja u školama jednim delom u spoljnim pojavama, svaka akcija, naročito preventivna, treba da zbliži ne samo različite elemente u obrazovnom sistemu, već i aktere iz lokalne zajednice. Jedan od razloga leži i u nepoznavanju psihofizičkih karakteristika učenika, nepostojanju odgovornosti za činjenje kod profesora, ali i kod roditelja i učenika. Prevencija nasilja je ključni zadatak vaspitanja za demokratsko građanstvo (tolerancija i međukulturni dijalog, ravnopravnost polova, ljudska prava, miroljubivo razrešavanje konflikata, ljudsko dostojanstvo, nenasilje).[7]

Problem je multisistemski, pa i reševanje mora biti takvo. Mladi ljudi su akteri i ključni partneri u svim aktivnostima iz ove oblasti jer potrebno je da postoje mehanizmi za preduzimanje akcije pre nego što dođe do nasilja. Podizanjem svesti među svim uključenim stranama i kroz preventivni rad brzi i adekvatni mehanizmi reakcije biće na raspolaganju svuda gde bude dolazilo do ovakvih pojava. Sve strane moraju da prepoznaju potrebu za delovanjem i treba da povećaju svoju aktivnu ulogu. Razmena i dijalog treba da budu razvijeni na svim nivoima unutar zajednica, ali takođe i između njih. Šta konkretno treba da uradi vaspitno-obrazovna ustanova kada je o nasilju reč? Dr Jelena Srna preporučuje: Da budemo spremni kada nam se deca, učenici ili studenti i profesori povere. Da i sami prepoznamo žrtvu nekog oblika nasilja. Da znamo kako i kome da prijavimo zlostavljanje, kako da pratimo zlostavljano dete dok je na terapiji i da se bavimo edukacijom i prevencijom nasiqa, što je i prirodni cilj našeg rada.[8]

Po ugledu na različite programe koji su imali za cilj sprečavanje nasilja a koji su bili primenjeni u mnogim Evropskim i drugim zemljama, UNICEF je 2005. godine zajedno sa mnogobrojnim partnerima u Srbiji započeo realizaciju programa „Škola bez nasilja – ka sigurnom i podsticajnom okruženju za decu“. Program „Škola bez nasilja“ je započet zbog zabrinutosti građana. U partnerstvu sa ministarstvima i drugim institucijama, UNICEF trenutno realizuje ovaj program u 126 škola u Srbiji. Ovaj program se u Srbiji finansira isključivo od donacija pojedinaca, porodica i preduzeća. I pored svih do sada prikupljenih sredstava, potrebno je još mnogo više da bi se u program uključilo još više škola a i kako bi program postao sastavni deo našeg obrazovnog sistema.[9]

U ovom kontekstu interesantno je spomenuti i slučaj koji se svojevremeno vodio u Americi u kojem je država protiv oca čije je dete bilo u sukobu sa zakonom podigla tužbu zbog neadekvatnog vaspitanja deteta. Iako kod nas postoje zakoni koji bi trebalo da sankcionišu ovakve pojave, još uvek se nedovoljno radi na njihovoj prevenciji. Dokle god se više radi na saniranju posledica a ne na sprečavanju uzroka, može se očekivati dalji porast nasilja među mladima, naročito među adolescentima. Pitanje je samo dokle će ići starosna granica, jer je indikativno da je ona iz godine u godinu sve niža. Sa druge strane, ovde se radi o svojevrsno cikličnom, uzročno-posledičnom krugu, jer deca obrazac nasilja preuzimaju od roditelja i kasnije svesno ili nesvesno projektuju taj isti obrazac na svoju decu.

Na kraju, može sa razlogom postaviti pitanje kuda to Srbija ide imajući u vidu činjenicu da njenu budućnost predstavljaju isti ovi mladi ljudi među kojima je nasilje konstantna pojava, ali isto tako gde je Srbija danas, budući da se primitivizam i nasilje može videti upravo kod onih ljudi koji vode ovo društvo i koji ga kvalifikuju kao legitimno izražavanje protesta... I zaista quo vadis Srbijo?