Deutsche Tornados

 Nisam sigurna, ali mislim da sam prvi komentar na temu koja se od juče pojavljuje na blogu, ostavila kod Jelene Krajšić, 2007. Opisala sam dane koje sam provela ovde, dok su po Srbiji padale bombe. Potom sam sličan komentar ponovo napisala u martu 2008. Nekako mi je glupavo da se ponavljam, a dosta je blogova koji su me podsetili na dogadjaje od pre 10 godina, pa sam rešila da ih ponovim sebi, a i vama, malo opširnije ... previše je ovo što sledi za jedan komentar.

U martu ‚99.-te sam studirala, a troškove stana i života namirivala iscrpnim radom u bistrou pozorišta Grillo smeštenog u centru grada. Sećam se gosta po imenu Wolfgang Weber, koji je vikednom obavezno dolazio na doručak i voleo sa mnom da popriča na temu: hoće li ili neće biti bombardovanja. Ustvari, ja sam se nadala da neće, dok je on tvrdio da hoće i da će Nemačka učestvovati. Radio je u Bundestag-u (nem. vlada), posao mu je bio da čita novine za političare, koji za to nisu imali vremena, pa da ih ukratko informiše o gorućim pitanjima - pozavidela sam mu na radnom mestu.

Kada je krenulo, sećam se da sam ostala nema i bez reči. Nisam mogla da se saberem ni na predavanjima, a kamoli na radnom mestu. Vremenom sam postajala sve agresivnija i pitala se zašto im donosim kafu i kroasane, jer dok oni spokojno i opušteno doručkuju - Keti, Meda, Nata i još dosta njih koje volim u Beogradu sede u bunkerima ili na prozoru u mraku, pošto nema struje, i prate PVO kako brani srpsko nebo. Sišli su 2 puta u podrum, tako Nata barem kaže, posle ih je mrzelo da svaki put trče niz stepenice. Opisivali su mi i zvuk tomahavka ... kažu kad ga čujesh da šišti znači da te maši ... često su se sprdali i smejali, a ja sam želela da sam sa njima - pomisao da meni ništa ne fali i da sam na sigurnom mi je užasno iritirala savest. Ufrkali su se kad je nestalo cigara - inače im je vutra bila spas da sve nekako prebrode opuštenije. I jesu ... pozavršavali su fakultete i danas su roditelji.

Moje sestre od strica su bile male, i strina mi je pričala da su ponele traume od dotonacija. Mislim da je mladja svaki put kad nešto malo glasnije pukne, počinjala da plače ...

Moja agresija je dostigla vrhunac kada je posle 5 nedelja Valjevo bilo prvi put bombardovano. Ujnu nisam mogla da dobijem telefonom ... veze u prekidu. Taj dan sam otišla na posao uplakana. Gabi me je poslala kući i dala mi odmor od 14 dana. Dodala je da se vratim tek kad budem bila sigurna da mogu da se usresredim na posao.

U medjuvremenu je nemački političar Gregor Gysi, održavao tribine po nemačkim univerzitetima sa temom: koliko Nemačka ima pravo da učestvuje u napadima na SR Jugoslaviju? Prisustvovale smo nas četiri. Anja i Tanja, sestre koje su ovde rodjene, roditelji sa Kosova, Bojka koja je ovde rodjena, a u Srbiji završila 3 razreda osnovne, potom se vratila kod roditelja, i ja - moj slučaj manje-više poznajete. Dok je Gisy napadao nemačku vladajuću koaliciju, mi smo aplaudirale, pogotovu na rečenicu: Da Nemci posle WW II i strahota koje su počinjene na teritoriji zemlje koju danas bombarduju, treba da se stide učestvovanja. Na to je grupa albanskih studenata burno reagovala. Krenula su dobacivanja iz redova nas i njih. Meni je postalo mučno, kad sam shvatila da se tenzije napetosti šire u amfiteatru univerziteta koji je daleko od mesta zbivanja o kom užareno polemišemo ...

U aprilu je jedno jutro na Grillo pozorištu osvanula ogromna platnena reklama za predstavu Biljane Srbljanović: "Beogradska Trilogija" ... Mathias Kniesbeck, glumac u predstavi, mi je poklonio jednu kartu, znajući da sam iz Srbije. Usput mi je ispričao kako se naš glumac Petković, ljutio na uredništvo koje nije njega pozvalo da učestvuje u predstavi - smatrao je da kao Srbin ima pravo na ulogu. Pozorište je samo ispoštovalo protokol po kom glumci imaju redosled, kako bi svi imali prliliku da rade svoj posao jer je glumaca bilo previše, a predstava premalo. Dopalo mi se kako je uradjeno, s obzirom na ogromne razlike u mentalitetu, uspeli su da prenesu poentu i prikažu suštinu. Uspeli su da me rasplaču - mada sam već bila poprilično načeta svim goreopisanim okolnostima.

Ovih dana se Grillo zatvara, grad nema potrebne finansije da ga održi. Petković je iste godine posle bombardovanja, prihvatio poziv jednog bečkog pozorišta, Kniesbeck je tada već uspešno radio TV produkcije, pa ga ponekad ugledam u nekoj seriji ...

Moji su svi dobro, preživeli bombardovanje i nemaju gubitaka. Poznajem slučajeve gde ih je bilo. Ja sam tada osdustala od ideje da što pre završim germanistiku i vratim se ...

Tada smo svi bili izgubili nadu u bolje sutra, a ovih dana se prisećamo ...