Skidanje

Danas mi je prvi pravi dan otkaza, odosno casnog otpustanja, ili skidanja. Moram da priznam da je prilicno dosadno. Kako vi civili trpite ova smrtnicka sra*** nikako mi ne ulazi u glavu.

Dan je poceo lepo, mislim relativno lepo, za mene svaki dan koji pocne bez minobacackog napada je lep, nisam pre ovog dana ni primetio sve moje male rituale, posle ustajanja, ja izgubim tacno 13 minuta svog zivota ispred ogledala, oblacenje kosulje, brijanje, ravnanje zulufa, namestanje kragne, i sve te sitne gluposti koje moraju svako jutro da budu savrsene.

Sve su to sitni rituali i profesionalne deformacije koje vremenom srastu u vas um, postanu potpuno automatizovane i mehanicke, tome pomaze i komandant kasarne koji ceka svako jutro u zasedi ispred ulaza u kasarnu da proveri kad ste i kako dosli.
Svi misle da je lud sto glumi portira, ali ako cemo iskreno, nikad nisam zakasnio kao ni velika vecina oficira. Licno mislim da je jedan od retkih koji radi svoj posao.

Tek mi je jutros sinulo da to vise i nema nekog smisla, uhvatio sam sebe na pola izvlacenja kragne kako oblacim u ogledalu nekog koga dugo nisam video. Mislim da smo se negde upoznali, ne znam bas ko je, ali znamo se.

Prvi dan kraja i sra*** su pocela rano, desetar na ulazu je cuo da se skidam, mislio sam da ce da se rasplace dok me drzao za ruku dobrih deset minuta, slicna scena se ponovila dobrih pet-sest puta dok nisam uspeo da se sakrijem u kancelariji.

Uklizao sam u kancelariju, nogom zalupio vrata, i na brzinu zakljucao, okrenem se prema stolici da bih malo uzivao u sitnoj pobedi i brateeeeee...najveca gomila papira na mom stolu koju sam ikad video, cesto sam referentna za administraciju iza ledja nazivao dinosaurusom ali tek sad shvatam koliko sam bio u pravu, gomila izgleda kao da se poveci primerak navedene vrste poke**** na moj sto.
Pre cu da se zakoljem zardjalom kasikom nego da provedem zadnji dan u uniformi lupajuci potpise na gluposti koje ionako sluze kao toalet papir.
Ima vaznijih stvari, seks sa psihijatrom, seks sa cistacicom...uglavnom dosta stvari koje treba zavrsiti pre nego sto zapecatim ovaj deo zivota, nije bas pametno ostavljati stare delove zivota da budu razbacani po sobi, pre ili kasnije ima da zapnete za njih.

Nije ovo bas kao svaki drugi posao, kad stupite u vojsku, vi postajete deo necega, gubite dosta stvari, neke dobijate, nisam stigao do dela kad nesto dobijete, ali sam siguran da i taj deo dodje eventualno.
Ustvari kad malo bolje razmislim, dodacu i ovo na spisak razloga zasto sve u kasarni treba da pobijem, uostalom zasto bi mi svi ovi glasovi u glavi to govorili ako nije tako.
O planu da pobijem sve na planeti zardjalom kasikom drugi put...cuo sam da se neko ovoga setio pre mene.
...pobi' sve u kasarni...
...operi kola...
...kupi sladoled...

Zanimljivo da i pre nego sto sam stigao da se skinem, svi moji saradnici su vec krenuli da "sredjuju" stvar.
Najopasnija stvar ujtru je izaci iz kancelarije, navatati kelnera u komandi da ti skuva kafu i opet se sakriti pre nego sto sefovi provale da si dosao na posao, to nije lako. Ako te uhvate, mrtav si, zato i nosis pistolj, bolje da sami sebi presudite nego da vam uvale neki kretenski posao, zadnji put, kad su me uhvatili morao sam da mazem gume imalinom na kamionima. Naravno uvalio sam to regrutnom sastavu ali shvatio sam poruku.

Put do jutarnje kafe poplocan je sporim i debelim kadrom koji nije stigao da se sakrije u svoje kancelarije posle narucivanja kafe, prelazak komunikacije sala-hodnik-kafedzinica (kafedzinica...svi gluplji nazivi su vec zauzeti) je najopasniji deo dana za svakog profesionalca, mrtve kolege po hodniku podsecaju na nesalomivu veru u moto "bolje smrt nego posao"...
Ako vam uspe da protrcite pored sefove kancelarije znate da ce ostatak dana proci brzo, ako vas sef pozove u kancelariju znate da ste verovatno prsli, ako vas pozove po imenu znate da ste naje****, ako se zaleti u vasa kolena kramponima kao ragbi igrac, znate da ni on nije popio jutarnju kafu i da ste mu na nisanu, u ovom zadnjem slucaju pristupa se harakiriji odnosno samobuku-u.

Kao svaki posten radnik zaposlen u drzavnom preduzecu lagano sam otvorio sve fioke na stolu, gurnuo sve papire unutra i iste zatvorio, najzad je bilo malo prostora da se sedne u stolicu u dignu noge na sto. Male kancelarije su mi uvek bile draze od velikih, u ovim malim lakse sakrijete cinjenicu da nista niste radili dobar niz godina, da su prazne, BK komplet na jedan zid, ogroman prazan ormar na drugi i kancelarija izgleda kao da niste dangubili dobar deo zivota. Lekari mogu da kace diplome kao simbole svojih pobeda, advokati takodje, a mi u vojsci nista. Cak su nam skoro zabranili da kacimo lobanje protivnika kao trofeje...nije evropski, ako ovako nastavimo jos ce nam ukinuti toteme i genocide pa sta cemo onda, mislim cak i gledanje trave kako raste vremenom dosadi.
Odavno sam primetio da ova planeta ide u ku***, najbolji reper je belac a Nemci nece da ratuju, svi znaci su bili tu a ja nisam gledao.

Kako sam ja poceo da primecujem kako je moja kancelarija mala i prazna, dok sam se vrteo na svojoj stolici, tako je prvi od dobronamernih kolega poceo da grebe po vratima i zapomaze da ga pustim unutra jer ce ga sef videti na hodniku.
Obicno bih pustio svakog da ga sef nagazi cisto da bih dobio svoju jutarnju dozu zla, ali eto bas danas nisam nesto raspolozen, uostalom maznucu nekom prvaku sladoled kad budem isao kuci.
Kako je gremlin usao tako je krenuo da se oprasta, kako su uopste saznali, mislim nisam nikom rekao, papiri tek juce seli. On je meni vec nasao posao, nije nikakav problem zna on coveka...
Popijem ja tu kafu sa njim, on ide na svoj posao, ja malo zbunjen ali eto, vazna je paznja.

Nije proslo ni deset minuta, ulece drugi kolega, za zvezdicom, i vec pocinje da tuce sa pretnjama sta ce biti sa onim sto me prijavio, sta ce biti gore dole, levo desno itd...zna on coveka.
Popih i tu drugu kafu sa covekom, nije red da ne popijem, a vec sam krenuo u klonju pre nego sto je dosao. Smirim ja coveka, dogovorimo se da nikog ne koljemo...bar za sad. Cudne prijatelje imas dodao je mozak, cim sam ispratio coveka.

Kako sam krenuo da hvatam maglu iz prostorije, ulaz je blokirao cika bezbednjak, onaj sto mi se od njega ledi krv...
Izrukujemo se, koce mi se misici od straha, mozak me upozorava da razmisljam tiho...mozda moze da cita misli, i on je dosao da se pozdravi, eto i njemu je zao sto gubi mladog kolegu, eto takva su vremena, eto gde ide vojska, i taman kad sam se ponadao da necu morati nista da popijem, covek je lupio na sto flasu mog omiljenog stvaraoca, i naravno morao sam da je nacnem, kad sad pogledam unazad jasno mi je koliko sam propustio sto nikad nisam pio na poslu.

Uzmite Kosovo, svi veliki planovi koje su nase vojskovodje iskovali su napravljeni pod uticajem ogromnih kolicina alkohola, sto se pokazalo odlicno, svako ko je ulazio u salu je verovatno nosio svoju flasicu, kao sto nose i sad, i naravno lupao gde ce koja jedinica, naravno kad su to na terenu videli Amerikanci verovatno su bili zbunjeni ko i mi.
Mogu da zamislim onog jadnog napacenog coveka u Pentagonu koji je analizirao slike sa satelita, polozaje i pomeranje nase vojske...
"Ovde vidite kako Srpska vojska pokusava da utovari zirafu na tenk, ponovo, i pre nego sto pitate, ne, i dalje ne znam koji im je ku***"

Ali eto, dosta se propusti kad ste u ovom poslu, doduse najcesce ni ne primetite vece stvari, ne primetite vreme, porodicu, prijatelje, sve te stvari budu manje vazne, dok jednom ne ispadnete iz te kompozicije i naravno iskocite iz sina, jer niste ni primetili vreme oko sebe, sve stvari koje su za vas bile male, sad su velike, imaju veci prioritet, cudan osecaj.
Tako su moji prijatelji, kolege, protivnici, nastavili da se redjaju, svaki od njih noseci po neko pice, neki savet, neku primedbu, neku pricu, moj mozak se gasio, moja besika vristala, a vreme stajalo.

A onda najbolji deo, ulazi tip kog jako slabo tolerisem, manje vise svi ga mrze, nije to nista licno, on covek radi za sluzbu, i to ne ovu "nasu" vojnu nego onu "njihovu" civilnu sto eto nije radila bas tih dana kad je ubijen premijer, svi znaju kako i zasto. Kako sam ga video sledio sam se, sta sad ovaj hoce.
I on covek ima ponudu za posao, eto njemu bas treba neko...

Obicno kad nesto necete da uradite vi nikad ne kazete necu, nego lepo kazete razumem, i onda to ne uradite, i kad vam opet narede vi opet isto i tako u krug. To me bas zabolelo, bas mi je povredio osecanja sto bi rekli. Mislim imam ja dosta mana, ja sam svasta, mogao bih da budem ocenjen sa raznim ocenama u paklu, ali nikad nisam pao tako nisko da radim to sto on radi.
Ne znam, mozda je to do mene, ali lov na novinare, studente, i pucanje coveku u ledja mi nekako nikad nije leglo, ne vidim kako bih mogao da se bavim tim poslom.
Tu sam ga zamolio da saceka, odlucio sam da je vreme da ili uriniram ili eksplodiram, sve stvari sam vec odneo iz kancelarije, tako da sam ga ostavio da ceka, ko zna posle par sati cekanja verovatno je shvatio sta je moj odgovor, dokazao je da nije hrabar pa je verovatno pametan cim je stigao tako visoko.

Cudo jedno koliko se vezete za neke zgrade, za neke ljude, koje u principu tako slabo poznajete, naviknete se na neke cudne stvari koje uzmete kao svoje, koje postanu deo vas a da i ne primetite.
Iskreno najlepse su me iznenadili ovi "moji" mali majmuni iz voda, koje nije mrzelo da prekinu gledanje utakmice, i u sred vremena za odmor istrce na pistu da mi salutiraju poslednji put, mislio sam da ce najzad da mi polupaju p**** za sve one marseve, ali eto iznenadili me. Iskreno, sa par izuzetaka medju oficirima, samo ce mi oni nedostajati.

Mislim da je potpuno nepotrebno razmisljati kakvi ste na osnovu svojih postupaka, vi ste onakvi kakvim vas vidi ostatak sveta.
Ima jedna mala kafanica, blizu Sarajevske, koju ja obozavam nekako nije velika, nije napunjena narodnjacima i pijanicama, manje vise uvek prazna, lep pogled, uvek mi se dopadala. Volim tu da sedim, mogao bih tu da sedim satima.
Nije me ubio u pojam tip iz sluzbe, nego tip sa kojim sam isao u osnovnu skolu, cak je i on obavesten da mi treba posao, umro sam od smeha, covek koji je u petom razredu izasao sa casa i skocio u baru, sad poseduje dobar deo Srbostana.
I on, misli da moze da mi ponudi posao, ja imam taj poremecen stav da sam moralno superioran u odnosu na neke ljude, to je opasna mana ali sta cete, svi ti ljudi koji su nekako uspeli da stupe u kontakt sa mnom, su takav olos, da je to tuzno.

Moram da priznam uvek sam mislio da ce ovo biti divan dan, kad najzad prekinem sa ovim poslom, ali eto, ljudi koji sad mogu da odlucuju o mojoj sudbini i sudbini drugih, su, covek koji je ostavio svoje regrute opkoljene na prvoj liniji bez oficira, postao je nacelnik C-6.
Covek koji je prodavao oruzje Muslimanima u Bosni, i koji nije zavrsio osnovnu skolu, sad poseduje pola Srbije.

I tu nastaje deo koji mi ubija dan, pocnem da razmisljam o tome kako neko toliko glup postane toliko mocan, i onda mi sine, pa pametniji popustaju.

Svi ljudi koji su mi ponudili posao ovih dana su idioti, od estradnih umetnika preko sociopata do kriminalaca.

Hvala bogu neki Britanci hoce da zabadaju nos tamo gde mu nije mesto, opet, pa i dalje ne moram da radim za idiote, ali o tome neki drugi put, trenutno uzivam u nezaposlenosti.

Znam da je smesno, i da nema bas puno logike, uz virtuoznu kolekciju sra*** sa kojom sam se sreo na sad vec bivsem poslu, ali moram da priznam da mi je zao ljudi sa kojima sam radio, posla ne, ali jutarnjeg sakrivanja, i pijenja kafe na ove sumanute nacine da.

Trebalo bi da osecam nesto, trebalo bi da mi je zao tih potrosenih godina, trebalo bi, ali nije.

Kad malo bolje razmislim ovako za ovim drvenim stolom, prvi put slobodan u deset sati ujtru, jedina stvar koja se racuna su ljudi.