ili, matematika bajki

Pećina izgubljenih tajni

U seriji predavanja koje je Borhes održao na Harvardu šezdesetih godina, poznatih kao Norton Lectures, ovaj pisac “Lavirinta” je zastupao mišljenje da postoje samo dve vrste priča koje ljudi pričaju. To su priče o sudbini dva broda koji su zatečeni u nevremenu,

U zapletu jedne od popularnih novih serija na američkoj televiziji ove jeseni - Flash Forward - cela planeta doživi trenutak pomračenja svesti - 137 sekundi u toku kojih vide budućnost, šest meseci u odnosu na taj momenat. Zamislimo takav bljesak globalne vidovitosti, jedan kratak pogled na Avganistan u leto 2011. - sada bismo imali odgovor na sva pitanja. Da li je predsednik Obama u pravu što želi da pošalje još 30,000 vojnika da stabilizuju situaciju, smanje terorističku pretnju, uguše talibanski ustanak i osamostale

Jedno malo mesto pored Beograda i jedna super fensi fabrika. Četrdesetak radnika i menadžment od svega par ljudi. Velike plate i fenomenlna organizacija posla su nametnule radnu etiku kakava postoji samo u Japanu. Svi srećni, svi zadovoljni.  Vlasnik, intelektualac, povratak iz inostranstva kao student patentirao neki vrlo bitan deo u izradi pojačala, sada je partner vrlo poznate kompanije koja proizvodi audio tehniku. Fabrika "namunjena" što kažu Novobeograđani naseljeni po ča-ča-ča mestima u okolini Beograda (Ovča-Borča-Krnjača). Najsavremenija oprema za proizvodnju smeštena u pametnoj zgradi koja koristi toplotu zemlje i solarnu energiju za klimatizaciju i proizvodnju struje. Sve na dugme, sve na senzor, ... Ma namunjeno do bola. Gastarbajter povratnik, radost ministarstva za dijasporu, perfekcionista u svim segmentima,  čak je i taolete sredio po svetskim standardima, kao u najskupljim hotelima. Graniti, italijanska keramika, bidei, fotoćelije u česmama, guz papir na elektro motor, LCD displeji sa national geographics iznad pisoara, ... sve kupljeno u "Akvabutiku".

Švajcarska je zemlja čuvena ne samo po bankovnoj tajni, Davosu, Hajdi, siru i čokoladi, nego i po čestim referendumima, na kojima se odlučuje da li neka od takozvanih inicijativa ima da bude prihvaćena ili odbijena u parlamentu. Vest je obišla svet: na poslednjem referendumu prihvaćena je inicijativa koja se založila za zabranu dalje izgradnje minareta u ovoj zemlji.

Ne, stvari nisu crno-bele, ma koliko prizivale slatko likovanje svih otvorenih i prikrivenih mrzitelja islama, ili zgražanje pobornika ljudskih prava i verske tolerancije. Švajcarska je zgranuta više od svih posmatrača šamarom koji je dobila od - sebe same.

Još koliko dan pred referendum procenjivano je da će protiv ove nečasne inicijative, koju je pokrenula Švajcarska narodnjačka partija (SVP), glasati najmanje 60 odsto glasača. Dogodilo se suprotno - 57 odsto ih je glasalo za zabranu.

Igrali smo se ispred. Bilo je sunčano. Ulica nova, lepa. Nije bilo saobraćaja. Potrčao je nizbrdo, niz ulicu. Koliko brzo! Nisam ni znala da može tako brzo da trči.

Kratka priča o tome kako je pre 170 godina uz pomoć astronoma nastala fotografija.

Kao što znate, da nije astronoma, sve bi bilo drugačije, a naročito fotografija. Uzmite monitor u šake, zavalite se u fotelju i čitajte o tome.

Predistorija fotografije je koliko dugačka toliko i dosadna pa ćemo se odmah baciti u 19-ti vek kada počinju da se dešavaju prve interesantne stvari na ovu temu. Taj 19-ti vek je bio vek

Svi koji čitaju moje tekstove dobro znaju da sam jedno fino, kulturno, povučeno i stidljivo stvorenje koje u životu nije izgovorilo neku ružnu reč, ne daj bože psovku. Stvorenje blage naravi koje se nikada ni s kim nije posvađalo niti potuklo. Živim skromno, povučeno i odričem se svih blagodeti zemaljskog života. Toliko sam skroman da sam sebi šijem garderobu i pravim cipele. Jedno vreme sam nosio ženske cipele koje sam našao u kontejneru i prepravio, ali su me ismejavali i pokazivali prstom na mene, pa sam ih bacio.

Da sam jedno divno stvorenje stvarno više nema sumnje i kao takav, kad sam čuo da su nam ukinuli vize, prvo sam pomislio da tu sreću treba podeliti s drugima. A kad si srećan i kad želiš s drugim delit' sreću tu, sedneš u kola i odeš do Zvornika. Naravno ne prelaziš stranu već s ove naše strane Drine, izvadiš novi biometrijski pasoš i zapevaš: „Nja, nja, nja, nja, nja, ukinuli su nam vize, nja, nja, nja, nja, nja." Ali, na moje veliko zaprepašćenje, ovi preko puta su izvadili iste takve pasoše (koje su sigurno nabavili na crnom tržištu) i pridružili mi se u veselju.

Povučen završni račun za 2008.
1. decembar 2009. | 12:42 | Izvor: Beta
Beograd -- Vlada Srbije je povukla iz skupštinske procedure završni račun republickog budžeta za 2008. godinu, rekla je predsednica Skupštine Slavica Đukić-Dejanović.

....................................

Imamo čast obavestiti Vas da je u petak 13. novembra 2009. godine održan Kongres ujedinjenja prve nevladine organizacije za zaštitu manjinskih prava blogera b92

BUBE92

Nevladina organizacija Blogeri Ujedinjenog Be92

           Početak prvi:
           Nakon što sam obavio sve što sam imao da obavim, šetao sam se po ulicama Beograda, onako kako se po njima nisam dugo šetao, bez slušalica u ušima, bez problema, bez razmišljanja, bez plana; skretao sam tamo gde sam osetio da bi trebalo da skrenem, tamo gde nisam dugo skrenuo ili gde nisam nikad skrenuo. Takva se popodneva mogu opisati jedino kao blaženo neispunjena; to je

Danas, ceo grad slavi ukidanje viza, a ja, ko Luda Nasta, idem u ambasadu Danske da dignem vizu. Ne dočekah taj 19.12, morala sam da papirologišem poslednji put. Nisam bila u Danskoj od proleća 2008. A trebalo je da idem u oktobru prošle godine, imala i kartu kupljenu... ali se baš tad javio ministar, i baš za taj dan zakazao onaj prvi sastanak. Baksuz nijedan. I propade karta, propade viza... Ali, dobro, ajdsad. Vredelo je, nije da

Danas, kada su nam ukinuli vize
Dajem časnu sojersku reč:
Da ću svuda po svetu putovati i londrati
I biti dobar drug;
Da ću voleti pasoš kao rođenu materu svoju
I voleti zemlju, najmiliju grudu,
Da ću razvijati mapu da se ne izgubim
I seljaka pitati dok sve dvaput ne proverim,
Da ću ceniti sve ljude sveta
Koji žele slobodu i pir!

Da mi je samo neko dao taj pasoš pre petnaest godina, ne bih sada pisala sa pakovanjem na kosi i peškir-turbanom, već pravila plan. Danas, kada nisam više pionir, planovi se prave

Ovaj tekst nema mnogo veze sa naslovom ali to je prva rima koja mi je pala napamet u ovo mamurno nedeljno jutro. Jeste. Sinoć sam izlazio sa drugarima... I malo se popilo. Dimenzije svog sinoćneg pijanstva sagledao sam ujutru, posredno, po stvarima koje sam zatekao razbacane po dnevnoj sobi. Pouzdano znam da moj ralf loren sako XXXL nikad ne bih tako bacio iza kauča da nisam cele noći čitao sabrana dela džeka denijelsa. No nije to tema.

Prva stvar koja me je navela, sinoć, onako pijanog, da se distanciram od atmosfere u diskoteci "svi se sada njišu i ubrzano dišu" je što su mi sve cure za našim stolom persirale. Sve! A rođene su kad sam već položio vozački. Koliko se svet profinio u zadnje vreme.

"Upoznale smo Vašu suprugu sinoć. Prelepa je."

Je li? Baš lepo. I šta još?

"Moj brat mi je pokazivao Vaše klipove sa youtube."

"Moj otac kupuje playboy samo zbog Vašeg teksta."

Ovde nešto ozbiljno ne valja. Cure su zaljubljene u moju ženu a njihova braća u mene. Negde grešim.