Dan četvrti, 9. oktobar

*
Svakog jutra prvi krećemo nosači i ja. Već oko šest uveliko smo spremni. Oni tovare svoje korpe, uvezane torbe i ruksake na leđa, ja stavljam bisage na moj bicikl i onda polazimo. Svako za sebe, ali pošto postoji samo jedan put a sela broje najviše deset kuća-gostionica, to se neminovno srećemo. 
„Namaste!“, javljamo se jedni drugima u prolazu. 
Oni zagledaju moj natovareni bicikl, a ja im uzvraćam saučesničkim osmesima – ako ih neko razume, to sam ja. Na sličan način i hodamo:
 

Ažurirani raspored tribina je u prilogu.

Napominjem da će (drugo) novosadsko druženje biti neformalnog karaktera, što znači da ću biti tamo od 18 do 21 h, a vi se pojavite u tom intervalu, da popijemo kaficu a možda i pivo, i malo proćaskamo o svemu :)

Za završnu tribinu u Beogradu potrebno je da se unapred rezervišu mesta i nabave karte (po ceni od 200 rsd), a sve info možete dobiti preko mejla ciklonomad@gmail.com

Vidimo se!

 47318070_10215075877185134_2334852992152371200_o.jpg?_nc_cat=107&_nc_ht=scontent.fbeg7-1.fna&oh=1097944dbe32697d1fa8dfa431ce18e5&oe=5CA89696

 

Dan drugi, 7. oktobar

 

„Ono što je za zapadnog turistu egzotika, za lokalce je surova svakodnevica“ – ta misao me ne napušta sve vreme vožnje do grada.

Sa vlasnikom hostela u kojem sam odsela, krenula sam natrag u Bešišeher da kupim paknove za bicikl. Pogodili smo se da me vozi svojim džipom za petsto rupija (pet dolara) u jednom smeru. Najpre je tražio sedamsto, ali je nakon kraćeg cenjkanja spustio cenu. No, meni se i dalje čini previsokom.

„Put je naporan“, kaže. „Treba dva i po sata do grada.“

 

12. oktobar 2019.

*

Ovog jutra imam društvo za planinarenje: sa mnom kreću Vesin sin Vlada, njegova devojka Nina, Vesinna sestra Boba i jedna nastavnica iz škole. Hodaćemo zajedno privh pet-šest kilometara do Brankovca, ali društvo prija za promenu.

1-1.jpg?resize=1500%2C1125

Kod manastira Beočin sačekuje

 

1. DAN - PUT ZA SANTJAGO

 

(Irun - Pasaia)

Mark se smestio na krevet iznad mog i počeo da hrče još pre nego što su svetla u sobi pogašena zbog povečerja. Najpre sam se prebacila na jedini prazan ležaj do vrata, što dalje od njega, ali u tri ujutru sam izgubila svaku nadu da će se on okrenuti na stranu na kojoj je nečujan, ili da ću ja uspeti da se priviknem na zvuk njegovog testerisanja. Sedam godina kampovanja učinilo je da mi se sluh toliko izoštrio da se budim i na najmanji šušanj. Ne pomažu ni čepići, ni umor.

Ujutru me naš domaćin pita

 

3. maj

95262657_10219250220621111_6938321960753430528_o.jpg

Ovaj pas opasno liči na mene:

- Neutešan je kad ga gazdarica noću veže u kućici.

- Između hrane i otpuštanja

 
Kroz Fukuoku sam samo projurila. Već je padao mrak, i morala sam da izađem iz gradskog jezgra kako bih negde na periferiji potražila park u kome ću noćas kampovati. Moj GPS je pokazivao da se velika zelena površina nalazi odmah izvan spoljašnjeg prstena autoputa. Većina japanskih gradova ima te kružne zaobilaznice, što, sa drugim saobraćajnicama koje ih presecaju, na mapi izgleda kao paukova mreža.

Bilo mi je žao što toliko žurim. Jureći ulicama, nisam imala mnogo
 

(Odlomak)


Pitam je za ime.

„Happy Charlie“, odgovori, a ja je pogledam u neverici. „Stvarno se tako zovem. Moji roditelji hteli su da imam sreće u životu i da naučim engleski, pa su mi dali to ime“, objasni devojka.

Studira engleski u Medanu, ali pošto je siromašna, mora i da radi. U indonežanskom školskom sistemu student ima pravo na odmor nakon svakog položenog ispita. Srećna Čarli tada nastoji da zaradi neki rupi.

Retko ima priliku da vežba jezik, žali mi se. A morala

 

*
Južna Koreja ima četiri velike biciklističke rute, duž četiri velike reke. Najduža od njih povezuje Seul i Busan. Dugačka je 700 km, ako se ide najkraćom stazom, a uz de-tourove, koje planiram, može se voziti i 800 pa i preko 1.000 km.

40120618_10214408292175926_8355716788259913728_o.jpg?_nc_cat=0&oh=4fb0a7722560aedb4096752756f9fbe7&oe=5C2FEDC7
Izabrala

 

Dan osmi, 13. oktobar

*
Početak nimalo ne obećava – iznad Mananga završava se uski zemljani put i u drugi deo sela, Tenki Manang, ulazi se stepenicama. One su kamene, visoke i strme. Smejem se što od muke, što zbog natpisa na tabli seoske kapije: „Strogo zabranjena vožnja motora. Nezagađena zona.“ Kao da bi i mogli da ovuda prođu, sve i kada bi hteli.
Uz prvi deo stepenica izguravam bicikl relativno lako. Koristim uski zemljani pojas između njih i zidova kuća koji izrastaju uz sam prolaz. Kad njega nestane i ostanu samo stepenice omeđene zidovima s obe strane, počinjem da se penjem poprečke.

 

Snezana Radojicic

Snezana Radojicic
Datum rоđenja:  10.11.1967 Pol:  Ženski Član od:  09.05.2011 VIP izbora:  109 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana