Svim drugarima koji slave želim uspešnu, srećnu, mirnu i blagoslovenu 5777. godinu, a poseban pozdrav upućujem, naravno sa terasice, svom dugogodišnjem drugu, imenjaku, savezniku i draganu, Srletu Pajiću, koji će i ove godine teško raditi da bi platio porez koji će država investirati u mene, a ja ga pak vrnuti u našu Vošu jedinu. :wub:

 

Nisam Tomas Man ali smrt u Veneciji i smrt u Sutomoru i pored svih svojih različitosti, zanimljivosti i osobenosti, ipak su samo smrti.

U prvoj polovini šezdesetih godina, obuzela nas je manija igranja pokera. Nije bilo mesta u Titogradu, makar malo skrovitog, koje nam nije odgovaralo da odigramo nekoliko partija, odnosno onoliko dok nas neko ne bi prekinuo. Mene i mog klupnog kolegu a uz Puca najboljeg prijatelja, Gara, profesor, naš razredni, inače strastveni pokeraš, uhvatio je zanesene kako u zadnjoj klupi, bili smo najviši u odelenju, igramo poker. Istog časa nas je premestio

 

    Da nije smešno bilo bi tužno

    Da nije tužno bilo bi tragično

A jeste.

     Gost autor:   Vladimir Skočajić Skoča

    Ovo je zemlja iz koje se svojevremeno na granici godinama plaćala taksa za izlazak.

Redak je slučaj da umre Čovek

Jer, najteže je  naći Čoveka.

 

 

 

 

 Pripadnici Gardijske brigade Vojske Srbije i Crne Gore Dražen Milovanović i Dragan Jakovljević ubijeni su 5. oktobra 2004. godine, dok su bili na straži u blizini podzemnog objekta "Karaš" u Topčideru.

    najavljujem vam moju novu knjigu, svečano - uz muziku

 

 

 

i pozivam vas da budete u save kovačevića (mileševskoj) 38 kada budemo postavljali spomen ploču na zgradu u kojoj smo živeli (bićete obavešteni kada), pa ko hoće, može, dolazi mu se, usput mu je... neka nam se pridruži) . to je čin uglavnom miran, brzo se dodje, postavi se tabla i posle se ide na piće. a može i da se okupi škvadra da pozdravi čin. kako god ispadne - dobro je. 

 povod je dvadeset pet godina od zoranove smrti. i knjiga ima ovu

Bruje žice na gradskoj i državnoj gitari o Generalštabovoj sudbini a čuju se i neki zvuci stručne, arhitektonske javnosti iz terce, arija je stara i note se slušaju već neku godinu ali sada je dostignut kreščendo i para uši jer je šeik ubacio žeton u ariston mada se uočava da je tekst promenjen, dopunjen i ima tamo novih reči koje se inače sreću na auto otpadima o čemu svedoči iskaz Birokrate u ulozi pomoćnika direktora u Direkciji republičkoj za imovinu koji glasi da stari auto ide na otpad ako je popravkja skupa pa se posle na auto pijaci ne dobije dovoljno para u odnosu na uloženo u generalku. O zaštićenom kulturnom dobru Birokrata nije govorio jer možda i nije znao da se o tome radi ili ga je bilo briga što tom staležu i priliči.

Spisateljski zanat naučio sam od najboljih, prevodeći književna dela. Tokom godina objavio sam nevelik broj prevoda, ali samo najznačajnijih pisaca, kako portugalskih na srpski, tako srpskih na portugalski. Bio sam pionir u tom poslu, pa sam mogao da biram. Posebno se ponosim prevodima Saramaga, Ive Andrića i Dragoslava Mihailovića. Potom sam počeo da pišem i na srpskom i na portugalskom. Sa objavljivanjem sopstvenih dela počeo sam kasno u životu, tek u svojim četrdesetima, kada sam bio siguran da imam šta da kažem. Objavio sam knjigu pripovedaka ‘Odakle sam bila, više nisam’ i roman ‘Estoril’, koji je preveden na velike svetske jezike i nagrađen u Srbiji i Velikoj Britaniji, a u Portugalu je, na šta sam osobito ponosan, ušao u školsku lektiru. ‘Zamalek’, moj drugi roman, plod je mojih višemesečnih boravaka u Kairu tokom četiri godine, onoga što sam tamo doživeo i priča koje sam tamo čuo.