kako rob stupi na srbsku zemlju , 

Svi su ga zvali deda samo ja ponekad Milane, on mene od prvog dana Mikelče.  Oženili su ga u petnaestoj godini ženom od dvadesetsedam godina koja je odavno izgubila nadu da će se ikad udati. Posle godinu dana rodila im se ćerka. Sledeći očev primer i ona se udala u petnaestoj godini a u šesnaestoj je rodila sina. Tako je deda, moj Milanče u tridesetdrugoj godini odista postao deda. Rodom iz Velike Grabovnice ili kako je deda govorio: Iz Veliku Grabovnicu, posle vojske u koju je pošao sa punih osamnaest godina, nije se vratio u rodni dom, došao je u Beograd i zaposlio se

Pre tri godine sam pisao o Starom sajmištu pa eto, opet da podsetim jer se u međuvremenu ništa tu nije dogodilo. Ne izgleda ni da hoće ali upravljam se po onoj mantri o nadi koja umire poslednja ...  

 

Prolazeći pored tog zapuštenog arte facta obnovio sam sećanje i vratiše mi se priče odvajkada i kako je to bilo, kao i uvek kada mimohodim tuda. Prvo je, tridesetih godina prošlog veka, pred Drugi svetski rat, bilo sajmište, grupa objekata oblikovanih u najboljem maniru tada vladajućeg mišljenja u urbanizmu i arhitekturi i jeste bilo značajan doprinos evropskoj provinijenciji modernog Beograda. Staro sajmište je izgrađeno za potrebe kontakata sa Evropom, mesto za komunikaciju sa svetom, za razmenu ideja, umeća, robe i dostignuća civilizacije, i kako je ko i dokle stigao, pokazivao je to ovde blizu reke Save u Beogradu. Posle je stigao rat i sajmište je Gestapo pretvorio u prihvatni logor, pripremu za stratište, a pri kraju rata, 1944. godine, saveznici su logor bombadrovali i srušili znatan deo građevina. Posle pobede u ratu, nova država je imala preča posla od bavljenja Starim sajmištem i predmet je odložila u ladicu, sa namerom da o time misli kasnije.

 

    Da nije smešno bilo bi tužno

    Da nije tužno bilo bi tragično

A jeste.

     Gost autor:   Vladimir Skočajić Skoča

    Ovo je zemlja iz koje se svojevremeno na granici godinama plaćala taksa za izlazak.

Pokušavam da budem pametna i da smislim vispren tekst, al' ne ide mi.

Ljudi, hoće da zatvore 'Demiju!

EDIT: 

Ubaci link opet ne radi. Vest imate ovde:

 http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=1087?yyyy=2011&mm=01&dd=08&nav_id=484510

i ovde:

 http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/228070/Klub-Akademija-pred-zatvaranjem  

Ne zanimaju me razlozi. (U stvari, nisu mi baš ni najjasniji, pravo mi nije jača strana)

Mene drmaju uspomene.

I ogorčenost.

Ko je, i u čije ime, smislio kako ima pravo - po ko zna koji put zarad nečijeg dubokog džepa - da ovaj grad ostavi bez kultnog mesta?

Pa zar pokušaj pretvaranja ? u butik nije bila dovoljna budalaština?

Ovo je, za mene na istom nivou.

Mislim, toliko uspomena - da ne znam odakle da počnem.

 

 

Moja kuća mora da bude živa!

by Aleksandar Bekan Todorović on Wednesday, March 14, 2012 at 2:42am ·

Tudje smrti najlakse se podnose. Uvek sam bezao od tudjih smrti! Realno, najveci strah je kad se uplasis za sebe. A zatim za onog prvog sledeceg do sebe. I tako sve redom. Uglavnom to je dug niz. Onog udaljenog u tom nizu, koji ti se cini beskonacnim, niko se skoro i ne seti. Ali nece ni taj tebe, kad njemu dodje vreme da se uplasi za tebe.

 

When the Saints Go Marchin` in! 

Jedan od najpoznatijih lekara Bugarske i protivnik medijske korona pandemije dr. Emil Iliev je 23 godine trošio svoju energiju i zarađen novac u svojoj privatnoj klinici na organizaciju sjajnog Internacionalnog Bansko džez festivala.
Pored

 

Žao mi je derbija. Iskreno mi je žao.
Kao dečak išao sam na utakmice redovno: na Marakanu sa tatom, zvezdašem, na JNA sa dedom, partizanovcem. Deda, bivši oficir i ratnik, bio je brži i ubedljiviji, pa sam prvo zavoleo Partizan. Od njega sam dobio crno-beli šal koji sam stalno nosio, bilo da sam išao na "sever" sa tatom da gledam Pižona, Duleta Savića, Šestića...ili na "jug sa dedom" da gledam Mocu, Zavišića, Trifunovića...