Slikajući samu sebe kakva će tek biti, Olja je demonstrirala ne samo svoju vizuelnu fantaziju i svoju estetičnu prekogniciju, no i vlastitu moć da se razvoj ćelija, rast njenog sopstvenog tkiva, njeno privatno, fizičko lice u tolikoj meri podredi unutrašnjem diktatu i ambicijama njene prevelike duhovnosti.

Na današnji dan,

pre četrdeset osam godina,

u Borbi je objavljena vest:

"Mladi beogradski književnik i dobitnik Oktobarske nagrade grada Beograda za 1960. (za zbirku "Vatra i ništa", "Prosveta", Beograd) nađen je u nedelju mrtav. Posle uviđaja organa SUP, utvrđeno je da je Miljković izvršio samoubistvo. Istraga povodom ovog slučaja je u toku."

Istraga je

"Postoji jezik, mislim da se zove Meskalero, u kojem se glagoli nikad ne menjaju po vremenima. U tom jeziku ne postoji ni prošlo ni buduće vreme. Razmišljam... ako bismo naučili taj jezik, mogli bismo da živimo duže..."

Milan Oklopdžić (Mika Oklop) rođen 1948. na Čuburi, u Beogradu.

Živeo, značio, pisao. dodirnuo..nije prošao, samo je danas otišao, nestao... LA real blues...gone.

Nije naučio Meskalero.

Ko hoće, može o njemu da govori

Redak je slučaj da umre Čovek

Jer, najteže je  naći Čoveka.

Retka je glumica u istoriji filma koja je bila toliko krhka, ranjiva, senzualna i toliko željna ljubavi kao što je to Merilin Monro. Juče je bio njen rođendan. Ovaj tekst je prvi put bio objavljen povodom godišnjice njene smrti. Sada je krug zatvoren.

Pol Doneli je rekao: Monro je čisti film.

Od kuće mi prečesto stignu tužne vesti. Evo danas mi javlja komšija Mića: "Noćas je, u bolnici, preminuo Miličin i Ivanov tata."

Umro je Predrag Ivanović, džez muzičar, vođa legendarnog vokalnog džez kvarteta, drag čovek, jedno od lica koje pamtim iz dečaštva. Jednako mi je žao kao onda kada je otišla Duda, Miličina i Ivanova mama, pevačica u istom kvartetu i u operi, do poslednjeg dana lepotica bez jedne bore na čelu. Pravila je divne krempite. Krasila je mila priroda i zvonak smeh, najlepši na svetu. Nikada posle nisam čuo ništa nalik. Kod njih sam po snegu išao na slavu, a leti sam, kad je vrućina, navraćao da posedim u bašti gde smo pili ledenu kafu i gde je ispod lišća živela kornjača zvana Alfons. To su bila vrata gde sam mogao, kad prođem popodne, da zazvonim i da mi prijateljsko lice otvori i obraduje mi se. Poslednji put kada sam bio, oboje su bili tamo. Sada mi je žao što to nisam češće činio, jer takvih vrata poznajem sve manje. Čak i u Beogradu. I zamišljam kako će drugari moje dece, ovi što s njima sada drugujem, i što meni tako navrate kad se ne nadam, možda isto pomisliti kad mene ne bude bilo. I da će me pamtiti ovakvog kakav sam sada. I drago mi je. Lepo je kad te se sete. Za sećanje na Dudu i Šimpu:

Da li je Srbiji bolje nego pre 12. marta 2003. godine ─ između pitanja koje na kraju svoje knjige Atentat na Zorana postavlja Miloš Vasić i dileme kako bi Srbija izgledala danas da je Zoran Đinđić živ, koje je u danu za nama sebi verovatno postavljala većina građana i građanki ove zemlje, priča o političkom nasleđu Zorana Đinđića jedna je od onih tema koje, čak i danas, sedam godina kasnije, Srbiju čine taocem svoje loše prošlosti. U međuvremenu ─ nada da je bolja budućnost ipak moguća (čitaj: uređeno i upristojeno društvo koje počiva na principima i na zakonima) svedena je na minimum, politička scena pretvorena je u otužni buvljak, u patetično šibicarenje i pilićarenje koje sa pokojnim premijerom ima toliko malo veze da čovek ima pravo da se pita i da li je u ovoj zemlji Zoran Đinđić ikada uopšte i postojao?

Ideju da se ženi koja je radni vek provela u Javnom komunalnom preduzeću kao čistačica ulica, a posle penzionisanja 18 godina bez naknade čistila gradski park podržali su je vajari iz tog kraja, lokalna samouprava, privrednici i građani.
- Posle penzionisanja čistila je parka bez dinara nadoknade, samo je tražila brezovu metlu i kantu za smeće. Čitav grad je pozdravljao Leposavu