A ako se pitate kakva sad lekcija četiri... i kud se dedoše jedan, dva i tri... sećam se jedne priče o mladiću željnom znanja koji je otišao kod učitelja koji će ga podučiti zenu. Spremao je učiteljevu kuću, okopavao baštu, kuvao i prao, donosio vodu i posle nekoliko nedelja se zapitao kada će početi sa obukom. Posle nekoliko meseci usudio se i rekao: „Učitelju, ja samo spremam kuću, okopavam baštu, kuvam i perem i donosim vodu, a došao sam da učim zen. Kada će moja obuka da počne?“ Učitelj ga je blago pogledao i odgovorio: „Tvoja obuka je odavno počela, samo ti to još nisi shvatio.“

Bi-biip... još jedan prvojanuarski SMS. Zima je vreme kad sve sitne ptice koje se hrane insektima pobegnu odavde glavom bez obzira, kako ne bi izumrle od gladi. Ujedno, to je i vreme kad sva sila vodenih ptica sa severa krene nešto južnije (najčešće jugozapadnije) kako bi na nezaleđenim vodama mogla da se prehrani. Pticama ne smeta hladnoća (da je tako, ne bismo nosili jakne punjene paperjem), već što im sneg i led hranu čine nedostupnom. 

Glavni zimski ptičarski i ptičji spektal jesu velika jata, od po više hiljada ili više desetina hiljada, koja se okupljaju na mestima pogodnim za ishranu, npr. srpskom potezu Dunava. Ni Veliko Ratno ostrvo nije izuzetak. A kako kvantitet obično daje kvalitet (jedan moj poznanik se ovoj tvrdnji svojevremeno usprotivio argumentom da tri lopate i dalje ne daju dobru ribu), u svoj toj masi počesto osvanu rariteti.

Osvanulo je divno, sučano jutro u Buenos Airesu. Sa prvim zracima sunca, krenula sam put nacionalnog aerodroma koji se nalazi u srcu grada. Prolazim ulicom u kojoj živi Lucila i uz put nailazim na sliku koja me je tako podsetila na centar Beograda u ranim jutarnjim satima – male prodavnice i pekare se lagano otvaraju, prodavci užurbano sređuju radnje, u vazduhu se oseća miris svežeg peciva i čuju se glasovi vozača koji su se tu na trenutak zaustavili kako bi isporučili robu.

Iskreno, ne mogu dočekati da stignem u Ušuaju. Posle gotovo 20 sati putovanja, neopohodan mi je osećaj da sam konačno tamo... Na putu ka aerodromu, prolazim ’favela’ distrikt koji se nalazi tačno ispod autoputa, što me je podsetilo na nekadašnje stanje ispod Gazele u Beogradu.

Pre dve nedelje 193 zemlje su u Kopenhagenu pokušale da se dogovore o tome šta bi svaka od njih trebalo konkretno da uradi na smanjenju oslobađanja štetnih gasova u atmosferu. Uprkos tome što su političari tvrdili da je nekakav dogovor postignut, analitičari se uglavnom slažu da je to više nego nedovoljno.

Na pomenutu konferenciju moglo bi da se primeni nekoliko zgodnih izreka - od one Ota fon Bizmarka da je "politika umetnost mogućeg," preko Klintonove "It's the economy, stupid (Sve je u ekonomiji, glupane)," do narodne izreke "gde je mnogo babica - tu je dete kilavo."

What separates men from boys? Iako naivniji googlovori variraju od bar micve do zrelosti, a izvesne zlobnice, kakve li gluposti, čak misle da razlika leži u tome da o dečacima brinu njihove majke, a o muškarcima žene, odaću vam jednu tajnu – ispravan odgovor glasi: “The price of their toys”. To je suštinska razlika.

Nedelja je, dan koji me asocira gotovo uvek na bezbrižnost, opuštenost, blagu lenjost, popodnevni ručak u društvu voljenih osoba, gledanje porodičnog filma uz gutljaje tople kafe i predvecernje dremanje… Gotovo da se u ovom momentu identično osećam, s tim da su okolnosti u kojima se trenutno nalazim poprilično drugačije…

Negde je oko 14h popodne, nalazim se na otprilike 11,500 metara visine, iznad obale zapadne Afrike. U avionu sam sa jos, ni sama ne mogu da pojmim, koliko stotina ljudi, na putu za Buenos Aires. Nedeljni ručak samo što je završen… Malo neobično, zar ne? U vazduhu se čuje žamor ljudi, hrkanje onih koji duboko spavaju posle verovatno burnih noći provedenih po evropskim prestonicama, mnoštvo različitih jezika među kojima dominira španski. 

Svesna sam činjenice da će misli, rečenice, iskustvo i ideje koje ću deliti sa vama putem ovog bloga izazvati različite reakcije, i to je sasvim normalan ciklus… Nesviđanje, neslaganje, kritika, neverica, pesimizam, pronalaženje, povezivanje, optimizam, kreativnost, vera, nada, akcija! Miks mišljenja i osećanja, od onih najnegativnijih do najpozitivnijih… Mene ne zanima na kojoj ste strani, to je stvar ličnog izbora…

Ono u šta ja verujem je da je pozitivna promena moguća i da bi se desila potrebno je neverovatno mnogo strpljenja, truda i konkretnog delovanja. I da, znam da je put dug, mukotrpan, ponekad zastrašujući, ali ‘ukoliko ne osećamo strah, onda naš san nije dovoljno veliki’.

Akciju ne kreiraju vlade, političari, poslovni moćnici, već mi – obični ljudi. I sve kreće od spoznaje važnosti ličnog liderstva, lične odgovornosti i balansa između čoveka i prirode za sve što se dešava oko nas danas, i za sve što će se dešavati u budućnosti…

Spremni da mi se pridružite?!

 

 Narod u Srbiji nema kontrolu nad sopstvenim životom. Nepravedni sistem u kojem bogati pojedinci imaju sve poluge vlasti u svojim rukama, stavlja malog čoveka u robovski položaj. On nema nikakva prava ni imovinu, zakoni se donose na njegovu štetu, lični i porodični život mu je potpuno razoren jer nema sredstava koja će mu omogućiti nešto više od golog opstanka. Vladajuće strukture su potpuno odvojene od građana koji je biraju na izborima. One ne štite interes svojih birača već krupni kapital i organizovani kriminal koji upravljaju Srbijom. Državni budžet se puni

Gost-autor: Vesna Mečanin

U tradiciji zapadnih zemalja je odavno ukorenjana navika  pomaganja  pticama, ali i drugim vrstama koje nastanjuju isto područje. Skoro da  ne možete videti vrt bez hranilica za ptice u koja se postavlja raznovrsna hrana, a obavezna je i  kućica za gnežđenje, pojilište, kupalište, što doprinosi izgledu dvorišta i odaje utisak uređenosti, a prisustvo ptica daje poseban šarm uz neizbežne forme ozelenjavanja vrtova  koje su potrebne i pticama za sletanje, odmor i osmatranje. Tradicija hranjenja ptica prisutna  je i u strogo urbanim zonama i česte su terase u stambenim četvrtima, ali i poslovni centri gde se vide hranilice za ptice.