Pre sedam meseci

Dogovor je bio da me Tanja i Bane pokupe posle posla. Trebalo je posetiti par turističkih agencija, saznati uslove i pronaći smeštaj, što jeftinije i što brže moguće. Ostalo mi je možda još tri nedelje da smislim kuda ću pobeći dok je njima lagano gorelo po nogama. Oboje su uzeli godišnje odmore pre mene ali su odlagali odlazak u agencije do zadnjeg časa. Poslednja dva dana unervoženo bauljaju po gradu, izvlače ponude na papir i vagaju. Problem sa kojim se svo troje srećemo je raspon cene aranžmana, popunjenost i datum polaska.

Sedim za radnim stolom i plamenom prelazim kocku hašiša. Spremam se da zaboravim osam radnih sati koje sam jedva izdržao. Dok rizla cvrči zbog pljuvačke koju sam naneo malim prstom i dok dim obavija i mene i sto i lepi se za bele zidove stiže poruka da će me pokupiti na raskrsnici za koji minut. Obićićemo par agenciji i naći se sa Zoranom na pivu kasnije. I dalje mi je mrsko da pomeram svojih 90kilograma. Podižem telesinu samo zbog toga što dolaze kolima.  Udavljen sam stvarima koje radim kako bih platio kiriju i napunio frižider. Udavljen do te mere da postojanje i razum čuvam isključivo za sledeći radni dan. Svo slobodno vreme koje mi preostaje koristim tako što ne postojim. Do te mere sam istrošen.

Smeštam se na zadnje sedište i čkiljim. Imam fiksiran osmeh na licu i grč u vilici. Jasno im je da sam preduvan ali se drže priče vezane za godišnji iako znam da bi najradije odmah seli na pivo. Pitam ih kako je moguće da u zemlji sa šest miliona ljudi, od kojih je tri miliona penzionera, milion nezaposlenih i dva miliona maloletnih lica čiji su roditelji ili penzioneri ili nezaposleni, moguće da ne postoje upražnjena mesta u agencijama. Odakle odjednom stopostotna popunjenost. Da li svi skupljamo po dve godine za more i onda uplaćujemo desetodnevno letovanje ciklusno, cela tri meseca. Kako nam to polazi za rukom.

Naduvan si, reče Tanja. Bane je gledao niz put i samo klimnuo glavom. Jesam, kažem, i previše ali kako je moguće da ne možemo da nađemo makar dve opcije za odmor, početak avgusta je a gledamo datume pri samom kraju sezone.

Naći ćemo ih, barem deset će otkazati put zbog besparice, dodaje Bane i posmatra u retrovizoru kako se okrećem i kao pas jurim pogledom kola u pokretu.

Zaustavljamo se u Zemunu, u uličici koja nestaje uzbrdo, parkiramo na mesto za invalide i otvaramo vrata prčvarnice na kojoj je, odvratnim fontom, stajao naziv agencije. Privatnici u Srbiji vole tu igru nazivanja svojih prodavnica. To je kao fetiš. Počinje fantaziranjem a onda postaje sve gore i gore.

Nemamo nijedan slobodan termin, govori momak od dvadesetak godina, nikad ravnijim tonom. Nije pokušao da nam ukrade minute. Bio je veoma jasan da nema leba od njihove agencije. Izlazimo i smeštamo se u auto, Bane pažljivo isparkirava Ladu i skreće ka glavnoj ulici. Zvoni mu telefon, oboje me gledaju i Tanja, nakon par sekundi, govori da imaju neke sitne obaveze koje ne mogu da eskiviraju. Još uvek nisu sigurni da li će ići samnom i Zoranom na pivo u osam. Ostavite me u centru. Taj deo jedino poznajem. Sešću negde na pivo dok me ne nazove.

Ne verujem da sam završio rečenicu a dobih dve šake kroz otvoren prozor, dva osmeha i kratak signal trube. Jebeš ga, mislim se, bilo bi bolje da sam ostao kod kuće. Beton podiže jaru i to me čini razdražljivim. Nozdrve mi se suše i osećam kako mi pada pritisak. Okrećem Zoranu u pokušaju da malo ubrzam stvar. Krenuću za 45 minuta, kaže. Moram da sačekam Nenada zbog ključeva, kaže.

U redu, čekam te na klupama kod McDonalds-a, kažem i prekidam vezu.

 Pljuge i besplatan internet signal. Pokušaj da se gradska vreva uguši dimom i tipkanjem. Ubiti kretnju praznim duhom modernog. Sedim okružen ljudima koji rade apsolutno iste stvari kao i ja. Čak sedamdeset posto njih koji su u pokretu rade istu stvar. Drkamo telefone i pušimo pljuge. Sedimo ili hodamo. Drkamo. Rukama. Onaniju ostavljamo za kod kuće samo zbog tabua.

Hašiš me konstantno drži u visinama. Klupa je čas tvrda, čas neverovatno udobna. Debela deca iskaču iz Meka. Mršava deca ulaze u Mek. Baka prodaje sladolede tako što ukršta reči i ignoriše kupce. Iz supermarketa izlaze ljudi i stežu kese kao urlik nemoći na pola grla. Zapisujem ovu misao. Ne znam da li sam je već čuo ili je oduševljenje koje osećam tako što su mi se noge naježile miks naduvanosti i spoljne temperature. Ipak, konzumenti su stegli kese. Moraju ih bezbedno odneti kućama. Koji smo mi poraz, debela deco. Ako postanete ovakvi, ubijte roditelje i prijavite se istog momenta policiji. Oni će doći pred vaš stan kroz petnaestak minuta i posle ne morate misliti o budućnosti, barem jedan izvestan period. Ako dođe do toga, ja ću verovatno biti odavno mrtav, debeli, ali posmatraću te odozdo, iz pakla.

Nisam dostojan okruženja. Morao sam ostati kod kuće. Suviše sam slab za bilo šta pozitivno. Za svaki slučaj premeštam ličnu kartu iz novčanika u džep. Trebalo bi da sam najsumnjiviji u ovom delu grada. Ulični pandur će ceniti brzinu moje reakcije, nadam se. Neće dovoditi u pitanje stanje beonjača ako se refleksi pokažu dostojnim. Okrećem se da proverim intuiciju i dohranim paranoju. Na deset metara, sa moje leve strane je frizerski salon. Otvorena ulazna vrata ka spolja čine jednu žensku nogu duplom. Ogledalo u salonu mi daje još jedan ugao za posmatranje. Čujem kako sam prestajem sa disanjem. Čujem nalete jeftinoće. Gledam nauljenu butinu čiji se najsočniji deo završava pod iskrzanim teksas šortsićem. Dugačka, pravilna noga. Performans za moje oči. Ogledala- prijateljice. Tri najlepše butine Zemuna ste mi dale. Desna je zaklonjena stolicom za kojom je muškarac od četrdesetak godina u prisustvu svoje ženice.

Od šortsa do početka modro zelene majice na bretele izviruje kuk. Kost za glodanje. Prvi simptom erekcije. Prekrštam noge ali nastavljam da usisavam detalje. Znoj kaplje sa kose i klizi niz vrat. Osećam se kao komarac. Pre pola minuta uspeo sam da joj vidim dobar delić dupeta. Tada sam postao komarac.. Sišem poslednju kap menzisa i umirem dok se nebitna količina krvi sliva sa njenih dlanova.  

Ne uspevam da uočim rupice iznad guze. Očima jurim taj relikt. Oznaku da je pre hiljadu godina tu stajao rep i da me osećaj da se jebe kao zmaj ili đavo ili bilo šta divlje sa repom ne vara. Zagledam liniju, balaveći u sebi, ne dajući ikome razlog da posumnja i nađe ono što sam ja prvi pronašao. Nju.

Ćutim kao pička, gledam je a jeftinoća ne prestaje. Već je sedam i trideset. Možda ne zatvori lokal pre osmice. Imam 400 dinara i kosu koja se i dalje može skratiti. Sve što želim je da skupim muda i kažem joj kako me je sa dvadeset i tri opčinila D. Cura deset godina starija od mene na koju me neverovatno podseća. Ona kojoj sam posle čitanja 49 pesama o Frejzeru napisao 587 stihova u dahu i poklonio joj za samo jedan poljubac. Sada sam zreliji. Spreman za možda hiljadu pesama koje joj niko ne bi ni približno dobro napisao. Gledam joj leđa i tanak vrat. Ten. Kovrdžavu kosu poput afričkih žena. Razmišljam koliko zapravo imam muda. Opipavam ih nehotice tako da niko ne vidi. Cenim da su ljudi i dalje zauzeti stvarima koje me se ne dotiču. Biram otvarajuću rečenicu. Kuražim se iščekujući da erekcija oslabi. Nemam šta da izgubim osim kose pod njenim makazama. Neću biti prvi idiot koji je ušao u nadi da će izmamiti osmeh i ostaviti dovoljno jak utisak da bi se razmenilo nekoliko poruka i raskinula idilična, sedmogodišnja veza.

Čovek kome radi o glavi je i dalje zavaljen u stolici. Žena joj govori kako da mu odradi dužinu iza ušiju. Ustajem kako bih prišao bliže. Sešću u kafanu do salona i promeniti perspektivu. To će mi upotpuniti milinu. Onda ću ušetati i ćutke sesti na njegovo mesto. Reći ću da samo uobliči to malo kose i momenta kada mi šakom dodirne uvo ili vrat znaću tačno šta treba da kažem.

Ustajem i javljam se na Zoranin poziv.  Ako krenem ka Madlenianumu naleteću na nju, upravo je izašla iz autobusa. Kafić u kojem ćemo zabosti pivo je u blizini. Ponovo opipavam muda ali prstima koju su umrli momenta kada sam pritisnuo zelenu slušalicu.

Šest meseci kasnije, nakon nekoliko čašica jabukovače, muda gledaju na dole. Brže-bolje dosipam u čašu jer ću uskoro otkucati poslednju tačku. Češem glavu i prolazim prstima kroz kosu. Gore četiri, sa strane tri milimetra.

Truli,

I.Pelin