Comeback

Pišem.

Pokušavam da pišem, posle dugo vremena.

Na krevetu, s moje leve strane, leži Bernhard. Moj Bernhard, pomislih, po ko zna koji put. Sinoć je na istom mestu ležala moja devojka, samo moja devojka. Sad umesto nje leži knjiga. Jedan od momenata ludosti, u koje sam, kao i sada, toliko puta upadao, jeste kada poistovetim knjigu sa devojkom, osobom od ''krvi i mesa''. Ne volim fraze. Fraze od čoveka prave budalu i veću nego što je bio. Ako sam do sada bio budala, ne želim da postanem još veća. Neću da osvajam podsmehe ljudi, iako pored mene, osim Bernharda u formi hartije, nema apsolutno nikog. Da li sam lud? Ne znam. Pogled mi neprestano proklizava ka krevetu. Pokušavam da ga vratim na nevidljive šine postavljene u pravcu ekrana laptopa, ali on uporno proklizava i beži.

Glava mi je odjednom prazna.

Čujem glas predsednika iz susedne sobe. Otac gleda televiziju. Kao i svake večeri. Kao i milioni širom zemlje, kao i milijarde širom planete. Svi ti milioni i milijarde su svake večeri izložene gromkim, katkad nesigurnim ali najčešče besmislenim glasovima i licima sa nejasnim grimasama predsednika, kancelara i ministara svoje zemlje i zemalja celog sveta. Lica posmatrača su obasjana svetlom TV-ekrana a njihove uči zaglušene izmešanim glasovima. Moj otac je jedan od njih. Ja nisam. Mene obasjava ekran laptopa, mene obasjava lampa iznad glave kada uveče legnem posle napornog dana na poslu koji u isti mah volim i mrzim, ali to je tema na koju ne želim da pišem. Barem ne sada.

Moj pogled je upreren u knjigu, svake večeri, umesto u televizor, moj  pogled stalno traži lice devojke koja je pored mene, umesto da traži lice predsenika, kancelara ili ministra. Glas koji dopire iz očeve sobe je glas koji sam toliko puta čuo, i koji mi je, nažalost, već toliko puta isto rekao. Nisam siguran da li otac misli isto. Ali ga ipak i dalje sluša, da li svojom voljom ili voljom koja mu je nametnuta, to je već dublje pitanje. Pokušavam da se napravim gluvim ali mi ne uspeva. Usne sam raširio u osmeh. Osmeh, dovoljno širok da nepostojanom posmatraču u mojoj blizini pokaže da se osećam dobro, iako bazdim na beli luk. Popio sam čaj od kamilice, i tako napravio veliku grešku, jer je trebalo da popijem čaj od nane. Toliko sam puta listao knjigu o lekovitom bilju, a postupio sam krajnje amaterski. Knjigu je otac kupio od nekog tipa koji je obilazio firme i preduzeća po gradu i prodavao svoje štivo. Oduvek sam verovao da je to vrlo lep i častan način da se zaradi novac. Makar nije prosio. U knjizi piše da je nana odlična protiv ''teškog'' zadaha. Tehnički gledano nije problem ustati i napraviti novi čaj, čaj od nane, ali u mom slučaju je to veoma teško. Stolica je vrlo udobna. Radijatori su valjano ugrejani. Zašto ustati? Pritom, priča se razvila. Ali neću je još dugo pisati. Zašto? Rekoh da mi pogled beži ka knjizi, kupljenoj pre nekoliko dana, ali koju nisam stigao ranije da pročitam. Večeras ću. Predsednik se utišao. Šta mu je? Ostao je bez teksta, ili bez argumenata?

Konačno mir.

Isključujem kompjuter.

Bernhard čeka.     

Sava Šotić, jedan od osnivača bloga FINAL ROUND ART