Add Some Music to Your Day

            Sudeći po prvih šest meseci, 2007. ostavlja utisak nešto slabije godine kada su kvalitetna muzička izdanja u pitanju. Ili je u pitanju samo moj muzički ukus. Kako god, ne sumnjam da će drugih šest meseci popraviti stvari (npr. prošle godine je bilo obrnuto), a dok se to ne desi, izdvojio bih par albuma koji su mi najčešće zauzimali Winamp protekla 2 meseca.


California Snow Story - Close to the Ocean (letterbox, 2007)

            Gitarsta David Skirving je jedan od osnivača škotskog benda Camera Obscura. Tokom 2002. osniva Californa Snow Story, i iste godine izdaju prvi EP One Good Summer, na kom se čuje da David još uvek piše pod velikim uticajem Camera Obscura zvuka. Prošle godine je upoznao špansku pevačicu Sandru Beldu Martinez (nekada članicu benda Superete) i zajedno sa njom, svojim bratom na bubnjevima i Madokom Fukuishimom na klavijaturama snima dugo očekivani debi album Close to the Ocean. Svi vi koji volite Lunu i Galaxie 500 naći ćete nešto za sebe na ovom albumu. Obavezno posetite myspace ovog benda, i obratite pažnju na pesme My Life is Only a Daydream - pop hit 1/1, kao stvoren za izležavanje, učenje, spavanje, sex, igranje, pevanje i svašta nešto još, kao i prvi, žešće zarazni singl Suddenly Everything Happens, koji kao da je nastao negde u prvoj polovini devedesetih, dok su još žarili i palili svi ovi pop bendovi koje ovih dana drma nostalgija (taman posla besparica) pa se opet okupljaju (Buffalo Tom, Pixies etc). Album Close to the Ocean je jedan od najlepših pop albuma ove godine, mada sam ubeđen da će on zvučati skroz prosečno u poređenju sa sledećim, i ako se ne desi nešto neplanirano, California Snow Story čeka više nego svetla budućnost.

Caribou - Andorra (merge, 2007)

            Caribou se nekada zvao Manitoba, sve dok mu pre par godina tužbom nije zapretio tezgaroš Richard ‘Handsome Dick’ Manitoba, nekada član benda Dictators, a sada radi od 9 do 5h u MC5 (sa kojima je i bio u Beogradu pre koju godinu). Dan Snaith (pravo ime Cariboua), umesto da plati stotine gajbi piva Lepom Dicku,  kao što dolikuje svakom civilizovanom biću, 2004. godine menja ime u Caribou, i od tada je izdao 2 albuma.

Ja sam prvi put čuo za Manitobu tamo negde 2000. godine, i to verovali ili ne, u onoj retardiranoj emisiji Podne popodne, na pokojnom Trećem kanalu. Naime, gost emisije je bio Relja Bobić, koji je najavljivao neke certove, a između ostalih je pomenuo Manitobu i njegov album Start Breaking My Heart za kog je rekao da mu je najbolji album te godine (ili je to ipak bila 2001. - nebitno). A pošto se i sam ložim na liste najboljih albuma, i pošto cenim muzički ukus BGYSS-a, ubrzo nakon toga sam nabavio pomenuti album i odlepio skroz. Na prvo gostovanje Manitobe u Beogradu, u Pogonu Doma O. otišao sam sa puno nade, a vratio se razočaran skroz naskroz – jedan baja za lap topom, pušta zvuke koje sam čuo milion puta pre toga, a pri tom gotovo da nisam prepoznao više od dve pesme sa remek dela Start Breaking My Heart. Njegovo sledeće gostovanje (ako se dobro sećam u Barutani) sam propustio, kao i Caribouov nastup na Exitu (‘eto vidiš da ima nešto aktuelno i na Exitu’ reći će neko). A onda povratak u Pogon (by the way, kako sam načuo, novo ime Pogona u renoviranom Domu O. biće Sala Amerikana:), više se ne sećam koje godine (pre 2-3 čini mi se) - Caribou sa gitarom, bubnjem, basom, elektronskim zazalicama i preslatkim sinhronizovanim crtaćem-videom - to mi beše jedan od 5 najlepših certova u Beogradu od dvehiljadite naovamo.

Album Andorra je drugi koji izdaje pod imenom Caribou (i prvi koji izdaje za jednu od najvitalnijih američkih indie etiketa Merge – heh, da mi je neko rekao na onom prvom certu u Pogonu da će ovaj baja biti na istoj kući kao i Lambchop, grohotom bih se nasmejao). Prvi, Milk of Human Kindness od pre dve godine, je bio sjajan, a ovaj novi nastavlja istu priču, možda na još bolji način. Psihodelični rok, koji spaja Nuggetse za modernom produkcijom, priziva Zombies-e i Beach Boyse, Sonic Youth i Battles, vozi bez prestanka ceo album. Prvi singl Melody Day je bez sumnje jedna od 3 najlepše pesme koje je Snaith snimio. I nju, i još neke pesme sa ovog albuma možete čuti na Caribou myspaceu.

            Svaka aktivnost na plus 34 je lakša uz Andorra-u. Najtoplija preporuka.

 

 

James Blackshaw - The Cloud of Unknowing (tompkins square, 2007)

            Ovaj momak iz Kenta (Engleska), ima 25 godina, svira dvanaestožičanu akustičnu gitaru i The Cloud of Unknowing mu je drugi album. Njegov prošlogodišnji debi, O True Believers je meni lično bio toliko dobar, da sam sumnjao da će Blackshaw u dogledno vreme izdati nešto toliko kvalitetno. Ali on me je razuverio samo godinu dana kasnije. Način na koji Blackshaw svira akustaru je sličan onome kog su upražnjavali/upražnjavaju John Fahey, Robbie Basho, Jim O’Rourke, Leo Kottke, Sir Richard Bishop ili recimo Jack Rose.

Generalno, nisam ljubitelj pesama koje traju duže od 5 minuta (osim ako nisu u pitanju Pharoah Sanders, Coltrane ili pak Yo La Tengo), a kada uzmemo u obzir da album The Cloud of Unknowing ima samo 5 pesama koje traju 43 minuta, i da mi je krivo što neke stvari sa njega ne traju duže, onda vam je jasno koliko ima smisla moj zaključak pre zagrade. Apsolutni hit, ujedno i najkraća stvar na albumu, Running to the Ghost, hipnotiše svojom lepotom u svakom smislu (ima je na Blackshaw-ovom myspaceu), kao i stvar koja zatvara album, najduža, petnaestominutna Stained Glass of Windows, koja počinje nežnom akustarom (a la album Bad Timing od O’Rourkea) da bi se završila kontrolisanim noiseom. Prosto ne verujete da čujete samo jednu gitaru (u nekim pesmama mi se čini kao da ih čujem 3 u isto vreme) – zvuk je toliko pun, dok su melodije savršeno osmišljenje.

Ako imate problema sa insomnijom (čak i ako nemate), batalite hemiju, The Cloud of Unknowing će vas ušuškati u najlepše snove

Utah Carol - Rodeo Queen (stomping ground, 2007)

 

            Utah Carol su dvočlani bend iz Čikaga, kog čine bračni drugari JinJa Davis i Greg Birkenbauel. Ime su dobili po istoimenoj pesmi Marty ‘Mr. Teardrop’ Robbinsa, u kojoj izvesni kauboj gine, pokušavajući da spase svog frenda od stampeda. Album Rodeo Queen im je treći u desetogodišnjoj karijeri. Ujedno i najbolji. Ako volite njihov prethodni album Comfort for the Traveler (za koji je na All Musicu greškom napisano da ga je producirao Van Dyke Parks – heh, sugestivne li omaške), verujem da će vam Rodeo Queen prijati još više. Njihova muzika je negde između Mojave 3, Sufjan Stevensa, čak i Beach Boysa – sunshine pop, sa vrlo doziranim uplivima u no depression, da ne kažem americanu. Dok ih slušate, teško je poverovati da se radi o bendu kog čine samo dva člana, s obzirom da se na albumu čuju i bubnjevi, i klavir, i duvači i gudači, a i produkcija mnogo bogatija nego što je slučaj sa većinom samizdat izdanja (istina, na omotu albuma piše da je izdavač Stomping Ground, što je samo njihov eufemizam za self-released). Moji favoriti su apsolutno magična Ruby, prva stvar Kimberly Smiles, kao i naslovna Rodeo Queen, i senzualna Come Back Baby (dve potonje možete čuti na njihovom myspaceu). Rodeo Queen je savršen soundtrack za leto, bilo da ga provodite na nekoj plaži, planini ili na vrelom asfaltu.

 

Hauschka - Room to Expand (fat cat, 2007)

 

              

       U poslednjih par godina, prolazim kroz tzv ‘faze instrumenata’. Naime, to znači da jedno izvesno vreme volim da slušam i istražujem određeni instrument kroz razne muzičke žanrove. Tako sam pre par godina odlepljivao na trubu: bilo da je u pitanju jazz truba (Bill Wells naročito), ili chamber pop truba, ili truba iz elektronskog, ili ekperimentalnog miljea (Arve Henriksen npr). Onda je na red došao saksofon, kada sam se npr. dugo ‘pucao u venu’ svakim zvukom kog je proizveo Pharoah Sanders, a nakon saksofona počeo sam da istražujem klavir. Od Eric Satie-ja i John Cage-a, preko Cornelius Cardew-a, Debussy-ja, albuma Solo Piano Gonzalesa sve do Bill Evansa, uvek sam dolazio do istog zaključka – ne postoji lepši zvuk u 4:15 ujutru od solo klavira.

Volker Bertelmann je kompozitor iz Dizeldorfa, svira klavir, kao i Cage uglavnom preparirani, i nastupa pod imenom Hauschka. Do sada je izdao tri zvanična albuma, prva dva za nemačku kuću Karaoke Kalk, a treći za renomiranu englesku etiketu Fat Cat. Za razliku od prva dva na kojima se uglavnom čuje samo klavir, Bertlmann je pojedine pesme na Room to Expand obogatio elektronikom, basom, bubnjem, gudačima i duvačima. Ta blago izelektronizirana pesma sa duvačima, preciznije sa jednom trubom, se zove, gle čuda, Belgrade (pre dve godine Hauschka je održao koncert u Rexu, i ta poseta Beogradu je izgleda baš ostavila utisak na njega), i jedna je od najlepših na albumu – savršen odnos prirodnog i artificijelnog, noćnog i dnevnog. Stvar koja otvara album La Dilettante (i nje eto na Hauschka myspaceu) je skroz razigrana, optimistička i prolećna – epiteti koji važe za dobar deo ovog albuma. Lagana Chicago Morning, u kojoj se u daljini čuju duvači, u svojih pet minuta oslikava jutro više nego sve knjige na tu temu. Paddington skroz zvuči kao prvi singl – najritmičnija stvar na albumu, koja neodoljivo poziva na cupkanje stopalom.

Sve u svemu, Hauschka od albuma do albuma dokazuje da je jedan od najbitnijih kompozitora na klaviru danas, a album Room to Expand će mi još dugo biti omiljeni soundtrack za vreme kada ordiniramo samo vampiri i ja.