Krajnje subjektivan prikaz INmusic festivala u Zagrebu

27. i 28. avgusta 2007. u Zagrebu se održao prvi INmusic muzički festival. Za dva dana sviralo je 30ak bendova, među kojima Sonic Youth, !!!, The Stooges, New York Dolls, Happy Mondays, The Hold Steady i mnogi drugi. S obzirom da je ovo prvi festival, propusti u organizaciji su bili neminovni, ali ih nije zgoreg pomenuti ne bi li se opet ponovili, ili bar sveli na neku pristojnu meru (sve pod uslovom da pomenuti festival pretenduje postati tradicionalan).
Naime, festival se održao na Jarunu, delu Zagreba koji dosta podseća na beogradsku Adu ciganliju, i koji je prilično nepoznat teren ljudima koji nisu iz Zagreba. Par putokaza, ili par ljudi iz organizacije koji će upućivati posetioce na ulaz za festival su bili neophodni. Ni jednih ni drugih nigde nije bilo. Ali to je manji problem. Čini se da je mnogo veći bio unutar samog festivala. Kao i na većini evropskih festivala, i na ovom ste morali menjati novac za bonove, za koje ćete kupiti piće i hranu. I to je skroz ok jer je to princip koji prvenstveno postoji radi razbijanja gužve na šankovima. Nažalost, zbog male količine kioska na kojima su se kupovali bonovi, ovde je upravo bilo suprotno – ljudi su čekali satima da bi zamenili novac, a onda satima da kupe piće ili hranu. Drugog dana je situacija bila nešto malo bolja, delom zbog povećanog broja kiosaka, delom zbog toga što su ljudi prve večeri kupovali bonove za oba dana. A možda najveći problem, naročito onima za koje konzumacija poroka ne uključuje pivo i vino, je bila ponuda bezalkoholnih pića – prodavali su se samo neki bljutavi lokalni sokovi, koji su imali ukus deterdženta, gazirani su podsećali na mix onih odvratnih Step sokova i kisele vode, a od negaziranih sam probao samo jedan, gistro multivitaminski, i sada mi se prevrće stomak kada se setim njegovog ukusa. ’Alo bre ljudi – jeste vi čuli za Koka kolu? Ok, recimo da sam slightly Coke addicted, pa sam kao malo subjektivan, ali ne bih imao ništa protiv da je bilo Fante, ili Sprite-a, ili čak 7Up-a ili Mirinde...mislim da bih se u onakvoj jezivoj ponudi spustio toliko nisko, da bih možda čak pio i Pepsi. Ali ničeg od tog nije bilo. Jezivo, skroz naskroz.
Čini mi se da bi se organizatori InMusica mogli naći sa ljudima koji prave Exit i da jedni drugima podele savete – Novosađani da ih nauče kako se organizuje veliki festival, a Zagrepčani njih kako se pravi ozbiljan line up. Siguran sam da bi i jedni i drugi imali koristi.
Što se muzike tiče, gledao sam Sonic Youth, !!! (Chk Chk Chk), Stooges nekih 15ak i Happy Mondays jedva deset minuta. Krivo mi je što sam propustio Hold Steady i lokalne noisere Viva Glorio (nekada Trobecove krušne peći), ali verujem da ću ih ukačiti već nekom drugom zgodom. Ostali bendovi / izvođači me nisu ni najmanje zanimali.
Stooges me nisu impresionirali (mada, ruku na srce, nisam to ni očekivao od njih), i osim fascinacije da ispred mene stoji Mike Watt na basu, čovek kog cenim i volim isto koliko die hard Stooges fan voli Iggy Popa, ništa drugo mi nije bilo zanimljivo. Saksofon u I Wanna Be Your Dog je suvišan, njihov povratnički album je suvišan, Iggyjevi napuši bi gistro trebali biti mean, dok su mnogo više groteskni itd. Radnici Happy Mondays su verovatno fascinirali samo one ’za koje nema boljih dekada od 80ih i 90ih’, a verujem da će to isto uraditi i u Beogradu za koji dan. Jedva sam dočekao da Shawn i Bez pokupe svoje pozerske guzice sa bine i da zauzmem mesto u prvim redovima pred koncert zbog kog sam i došao na festival.
U mom univerzumu, Sonic Youth se kotiraju kao jedan od deset najvećih bendova koji su hodali ovom planetom (including The Beatles, Velvet Undeground, YLT, Dinosaur Jr, Nick Drake, Pharoah Sanders etc). Stoga ne čudi da mi je dan kada se održao njihov koncert na Lidu, u Bg-u pre 4 godine, jedan od par posebnih u životu (u rangu dana, tj noći kada sam započeo najlepšu vezu u svom životu, dana kada sam upoznao Mark Eitzela, i dana kada sam prvi put gledao YLT i Dinosaur Jr). I pored nesrećne organizacije tog festivala, i pored svog fizičkog maltretiranja pre, posle i za vreme certa, osmeh mi nije silazio sa usana. Između tog certa i ovog u Zagrebu, prošle su 4 godine, za koje sam odgledao više koncerata nego za sve prethodne godine zajedno. Onda je i nekako logično da moje uzbuđenje pre svirke u Zagrebu nije bilo isto kao na Lidu. Dok u Bg-u u prvih 15 minuta koncerta nisam baš bio svestan šta se dešava, i da mi je dugo trebalo da poverujem da Jim fucking O’Rourke svira gitaru u Zemunu - u Zagrebu sam bio mnogo opušteniji, i mogao sam nekako trezvenije da pratim ceo događaj (fotke sa certa su ovde)
Nešto malo pre 22:30h na glavnu binu izlaze Thurston Moore, Kim Gordon, Lee Ranaldo, Steve Shelley i Mark Ibold (nekada svirao bas u Pavement-u, kao i u Free Kiten, zajedno sa Kim, Julie Cafritz is Pussy Galore i Yoshimi P-We iz Boredoms-a). Ispred Leeja stoji veliki ventilator, sa leve i desne strane bine dva seta od po 12 gitara. Isto kao u Beogradu, cert počinje sa Teenage Riot. Masa počinje da divlja, i kada se pesma zakuva, pijani retardi od 30 i kusur godina u G.B.H. i Bad Religion majcama započinju šutku koja traje gotovo ceo koncert. Prvi redovi postaju nebezbedni za nas ’penzose’, stoga se povlačimo par koraka unazad (ista stvar se desila na Lidu, samo se onda mazohistički nisam povukao ni cm). Do kraja redovnog dela certa, svirali su uglavnom stvari sa Rather Ripped albuma, plus Hey Jony i Cross the Breeze sa Daydream Nation, Leejev klasik Mote sa Goo-a, i Schizoprenia sa Sister-a. Poslednja pesma pre bisa je bila Pink Steam, moj apsolutni favorit sa poslednje ploče. Treba reći da biseve sa skoro svih SY koncerata u poslednja dva meseca (osim onih na kojima su svirali samo Daydream Nation album) čine pesme 100% sa Dirty i Shaking Hell sa Confusion is Sex albuma.Verovatno ponešeni neviđenjim divljanjem publike, i činjenicom da prvi put sviraju u Hrvatskoj, prva stvar na bisu je bila Kool Thing. Masa svršava. Posle nje kreće malopre pomenuta 100%. Kraj prvog bisa. Kada su SY izašli na drugi poziv publike, Kim najavljuje Shaking Hell, u masi muk :-) Vrhunska buka, Leejevo i Thurstonovo mačevanje đitrama i Kim koja vrišti ’Shake off your flesh / I’ll take off your dress’ čine nezaboravno sliku koja ovu noć šalje direktno u legendu.
SY su živi dokaz da možete svirati 25 godina i ostati vitalni i sveži. Kim Gordon ima 54 godine i izgleda bolje nego ikada. Thurston i Lee izgledaju kao ortaci sa koledža, koji se takmiče ko će napraviti veću buku, dok Steve (stari frend Ira Kaplana iz YLT) i pored dečačke face, deluje nekako najozbiljnije od svih njih, bar meni. A i sam balans i tempo pesama (što na koncertima, što na poslednjim albumima) je dokaz njihove zrelosti – taman onoliko koliko treba noisea, melodičnih stvari, sporijih, bržih, vrištanja, šaputanja...Odnos prema publici se najbolje ogleda u njihova dva bisa u Zagrebu: dva hita za masu, i jedan skršeni noise za die hard fanove...It’s just a way to go!
Drugog dana festivala, najviše sam očekivao od funk-disco-new wave-noise, što bi rekli purgeri - škvadre !!!. Pre tačno dve godine, gledao sam ih prvi put, kada bejah totalno oduvan od strane pomenutog (tad) septeta (sad okteta). Iako sam ih slušao i ranije, nije mi padalo na pamet da su takvo ludilo uživo. Izlomljeni disko ritmovi odsvirani na pravim instrumentima, ritam koji te tera da se mrdaš non stop, čak iako nisi tip koji često mrda, i pevač koji đuska kao da je zgutao 3 exa. Slično je počeo i cert u Zagrebu, sa logičnom razlikom da su uglavnom bile zastupljene stvari sa ovogodišnjeg albuma Myth Takes. Tu je i nastao manji problem. Naime, na novom albumu, u par pesama su glavni vokali tri crne devojke, od kojih se na ovom certu pojavila samo jedna. Dok na albumu njih tri zvuče žešće senzualno i ženstveno, devojka koja je preksinoć pevala je to radila grubim, i na momente čak muškobanjastim glasom. Srećom pa je Nic Offer ubrzo uzeo mikrofon pod svoje. Ređali su se stvari sa novog albuma: Must Be the Moon, Heart of Hearts, New Name da bi kulminacija došla sa Louden Up Now hitom Me and Giuliani Down by the Schoolyard, kada su đuskali bukvalno svi u mom vidokrugu. Bas, dva bubnja, dve gitare, dva vokala i klavijature. Nakon besomučnog pešačenja u poslednja 24 sata, ni sam ne znam kako sam uspeo da pokrećem kukove i stojim na nogama skoro celu svirku !!!. Nakon njihovog certa, čekajući prijatelje ispred šatora gde je svirao Gilles Peterson, Nic Offer je prošao pored nas, i pomešao se sa masom koja je đuskala uz Gillesov izbor mjuze. Respect for Gilles, ali ono što je preksinoć vrteo prvih 20 minuta me nimalo nije dotaklo..a čini mi se ni Nic-a koji je izašao nakon 5 minuta.
Možda još treba pomenuti da su svi koncerti morali biti završeni do ponoći, nakon čega ste mogli otići samo u šator sa DJevima. Obezbeđenje je bukvalno teralo ljude da se pomere sa prostora ispred glavnih bina (klasičan fajront), da bi radnici kao mogli očistiti prostor (ne Happy Mondays, drugi radnici, čistači). To što po njihovom zakonu uglavnom sve što podrazumeva glasnu muziku mora biti gotovo do ponoći, je generalni problem u Zagrebu, stoga i ne čudi da se stranci često žale na pustoš i mrtvilo u gradu nakon 00:00h. Panduri npr. banjavaju na privatne žurke mnogo češće nego u Beogradu, klub KSET je više puta imao problem jer su koncerti trajali do 00:15h itd. Ali, ovog momenta bih pristao da isto tako bude i ovde, samo pod uslovom da nam dolaze takvi bendovi i toliko često kao kod njih.
All in all, misija je obavljena uspešno. Sve one stvari koje su me nervirale (besomučno i besmisleno tabananje, prelazak nasipa dugog 2,5 km četiri puta, Merix sokovi, bol u nogama, idioti koji su pravili šutku na SY misleći da sviraju New York Dolls etc) nestaće iz mog memoreksa već za dan-dva. A ako ste pročitali ceo tekst, onda pretpostavljate šta nikada neću zaboraviti.