Ića i NešaPrvi put da smo normalno spavali. Otkinuli smo se noćas. Svako na svoj način. Svako uz svoje piće. Danas buđenje tek daleko iza podneva. Ne smeta ni bučna kosilica, ni naša gajba koja nema roletne, ni SMS-ovi koji nam stižu i prepričavaju naslove iz štampe. Šestko. Dovoljno dobro da nas probudi. Prvo ćemo da njušimo auto gas pumpu a onda da najurimo češke navijače (i Dujkovićeve, ako takvih ima). No, pre toga nam u goste iz Gelzenkirhena stižu Ića i Neša, bili u Babilonu, prepričavaju folk bisere. Oni su iz Lajpciga otišli u Berlin, i tamo ostali nekoliko dana.

Švaja feat. by Johnny 

Ne furaj se djevojko na nasDobio sam majicu. U tri boje bojenu. Stigla mi je iz Srbije i Crne Gore. Iz nepostojeće države. A na njoj piše, joj što volim, joj što volim da budem budala. Pohod na tron. Ma, hajde, pohod na zahod. Plavo-beli zavitlavaju. Ja sam tu slučajno i prokleto sam ljut. Nema vremena da živiš jos jednom, niko više nije mlad. Da li znate koliko hrabrosti treba da i uveče ostaneš u dresu. Čuvaj m... zauvek i svuda.

Optimizam

Znam da sve ovo postoji i na našoj stranici sada više nego komičnog imena (Pohod na tron, tamo možete da skinete i video, mi magarci koji smo ih bodrili), ali ne mogu da odolim. Svuda gde mogu razglasiću. Evo uzeo sam auto lak i sad ću da šaram po Kelnu. Dakle:

Postoje li reči da opišu ono što se danas popodne dešavalo u Auf Šalke Areni? Ne. Ne znam koju od poruka koje su mi stizale za vreme utakmice da izdvojim. Recimo da je „kakav pornić!“ najjednostavniji siže najveće blamaže u istoriji našeg fudbala. A nas četvorica akteri iste. Nakon tri soma kilometara osećam da me je neko gadno zavrnuo. Srce na teren? A ko da ga stavi?

Pred bitkuJoš dvadesetak kilometara do Gelzenkirhena. Promenili smo dresove. Sada imamo naše unikatne sa zastavom iza koje je pehar. Koji je sve dalje. Hajde ljudi, vi tamo i mi ovde. Da nas čuju ovi dole. SVI U NAPAD!

Germany? Sweden?Očekivao saUdri brigu...m da ćemo posle Havane na Rajni kući. Ali ekipa iz Dizeldorfa (tu im je baza) ne da. Svaki grad ima svoje trgove i ulice na kojima su navijači. Zaglavili smo u baru kome sam zaboravio ime. Tih nekoliko viva cvajdraj hitova naučili smo napamet. Osim la la la već znamo i reči. Ako mogu Paragvajci (Pukli? Ne znamo. Sedeli Sigurno Nemicasmo u mestu gde tv-a nema), mogu i naši. Lepog sveta na sve strane. I matorih. Debeli ćelavi Meksikanac uz Love is in the Air pleše sa – nije Šveđanka već domaća sto posSigurno Šveđanito – devojkom kojoj bi komotno mogao da daje časove igara. To im je u krvi. Wallfloweri su, silom prilika večeras svi oni koji nisu našli mesto za velikim stolovima. Treba desetak minuta da se mimoiđeš sa zmijom iz susednog smera, ali niko nikome ne smeta i niko nikoga popreko ne gleda. Sorry, jedina reč koja se čuje. Sve se da Skidanje mrakauporediti sa svačim, ali ova atmosfera ni sa čim. I domaći se slažu da je svetsko prvenstvo učinilo da im grad bude bučniji nego ikada. Iako se u njemu ne igra nijedna utakmica. Kako li će biti tek danas u Gelzenkirhenu?

HavaaanaaMango, Marakuja, Grenadin, Votka, Pomorandža. E kad bi nam samo taj vezni red igrao sutra. Tropikana protiv pampasa. Već bi i bilo neke šanse. Valjda ovi naši u Bilerbeku piju Karipski punč kao mi večeras.

Uvalio sam patike duboko u pesak, grejač ispod suncobrana, ovo veče je malo hladnije. Na prvi pogled izgleda da je Dizeldorf ljut. Besan čak, jer mu nisu dali da bude domaćin. A domaćin je, i to kakav. Kraj reke parada barova, mi smo izabrali Havanu. Možda refleks od juče, iz Aquariuma.Kengur

Naš brlog konačno je bez alkohola. Prva farba, mora malo da se uspori. Lenjivo buđenje, vicevi i spremanje klope. Roštilj na brzaka, sve gotovo, samo da se baci na ringlu. Slušamo neku lokalnu radio stanicu koja mi briše prašinu za uspomena. Year of the Cat. Otkad to nisam čuo. Večeras palimo za Dizeldorf da se okupimo sa drugom ekipom (sutra četa i iz Bilerbeka) i napravimo ratni plan za utakmicu koja je, pa, hajde, pre svega za obraz. Možemo li? Za ove dole ne znam. Mi ćemo da se iskidamo na tribinama. Samo da nađemo lepo mesto za zastavu, kao u Lajpcigu. I molimo kamermane za manje diskriminatorski odnos prema našem projektu.

Super SerbsNismo bili uopšte loši u Lajpcigu, ma kako to vama na tv-u mrljavo izgledalo. Govorim o navijačima, ne o fudbalerima. 1 na 10, drali smo se maksimalno, i svojim koloritom malo rastresli narandžaste tribine. O našoj zastavi svi sve znaju, i o tome da nam je „N“ na kraju reči „Fantastische“ ispalo negde uz put. U Sloveniji garant, tamo stalno nešto rade i preusmeravaju vozila.

A onda smo izvršili konsultacije na najvišem nivou i došli do rezimea – nije ni ovako nepravilno, samo se tumači ne kao „Fantastičnih četiri“ nego kao „Fantastična četvorka“. Eto. Da to raščistimo.

OranjeSreli smo naše. Milicu i Dejana. On je Lajpcig lako podneo. Zato što je bio u Roterdamu na onih legendarnih 1:6. Teško da će ga ikada više biti tako sramota. Njih dvoje su došli u našu malu gajbu u Aachener Strasse sa Nebojšom, prijateljem u nevolji. Sanjam Vodafone već danima, taj PC MCI mi se usadio u podsvest i nikako da ga se rešim. Znaš koji ti je ovde sistem? Oni ti lepo to prodaju, instaliraju, i ako ne radi komotno ti uz savršen osmeh samo ljubazno predlože da reinstaliraš windows. Ima u levoj ruci nešto što ja nemam, instalacija po povoljnoj ceni, oriđinale svakako. Kako da ne, baš sam spreman da ti dam još par stotina evrića.

 Piše Gregor

DJ AdiPočinjem sam. Na bazenu. Agrippa bad. Levo od mene dva muškarca. Desno od mene dve -žene. Svi šašolje. I ja šašoljim jacuzzi. Europa zdaj. Izlazim kao nov. Gica gleda, želi me. Nein, ich nicht versten. Hitam u Garten da čuvam mesta za tri četvrt FV. Donesite mi sendvič kad dođete. Do tada staviću vam anđele za sto.

Piše Peca

Jutro. Adria. Hrvatski restoran nadomak našeg stana. Tony kaže „Treba biti realan, proći ćemo kao i vi.“ Produženi espreso, sokiće i ostale jutarnje tapirluke seče ledenom rakijom, domaćom, šljivovicom, srpskom. Poziva nas da tekmu gledamo kod njih u restoranu.

NogometLjubazno se zahvaljujemo i odbijamo, jer mi večeras idemo na večeru kod Cece Madžarevića, starijeg brata našeg sjajnog prijatelja Saška Madžarevića Madže. Svetislav Ceca Madžarević, lični sekretar boga Bahusa dočekuje nas u svom domu u Kelnu gde živi sa suprugom Barbarom, ćerkicama Anom i Katarinom i sinom Matijom.

Piše Švaja

Ааchener Platz 

Keln konačno. Spiramo znoj star 2000 km i odmah na has. Pizza bolja nego Stivova u

Zemunu (ako je to moguće), zlatna zmija curi niz grlo. Marina puni čaše. Polu-Ruskinja, polu-Ukrajinka, rodom iz Harkova. Kao i Gregorov deda. El mondo e piccolo. Slovenska lica naspram zapadno-evropskog okruženja. Keln. Kuća.

Pit StopNije bilo baš kao za Alonsa, ali se Gregor ipak vratio pre nego što bi nas roboti izbacili iz kapsule. Ubi pivo, ne i narandžasti, sreća radi aspirin sa vitaminom C. Nisam ovog jutra za dečje radosti, smotaćemo zemičke sa paštetama i napraviti sendviče za put. Gde sada? U Keln, našu bazu, našu gajbu, naš dome slatki dome. Cecooo stižeeemooooo!

Gregor reče da su majstori bili fini, nisu ga odrali a i dobićemo neku kintu nazad za metar dana. Kažu, sve Ok, amortizeri, opruge, jednostavno teški ste. Kabasto, fakat. Kao na brodu koji se nakrivio dvojica pozadi lepe se iza suvozača. Dve gume, štula u gepek, bežimo iz ovog bizarnog hotela. Mada bismo rado ostali u Lajpcigu. Štafetu preuzimaju Španci (i Ševčenko valjda, nemamo pojma ko tamo još igra).

 Japanska kapsula

Pre nego što smo degradirali Plavog Kita u Hromog Dabu upoznali smo se ex DDR-om. Imaju i oni terene za tenis i brda za golf, ali imaju i objekat koji će nam ostati u večitoj uspomeni. Etap Hotel, montažna podugačka kućerina na dva sprata koju je veliki kran pored parkinga garant tu parkirao za pustolove bez para. Duplo jeftinije nego u Eglingu (naša prva baza kraj Minhena) i dupla doza žalopojki za našim bavarskim seocetom. Jao brate na šta ovo liči. Sve je od plastike. I vrata, i sto, i parket, i prozori, i domaćica hotela. I svuda guraš žeton i pritskaš brojeve za dekodiranje. Epski susret elektronskog doba, retro istoka i polja kukuruza uz auto put za Hale (najružniji grad na svetu kako kaže prvi od dva anđela koja smo upoznali u Lajpcigu, šarmantna gospođa Sylke Strehle), ili, kako bi to Zvonce živopisno naslikao, čudesni susret Larsona, prečke i njegove noge.

Od Minhena do Lajpciga Šumadija. Meni nikako nije jasno kako Nemci ne mogu da naprave još jednog Borisa Bekera (ili bar Mihaela Štiha) kad ovde na svakoj livadi može da se igra tenis. Možda sam previše očaran tom nestvarnom geometrijom uz put, ali ovde se sigurno u svakoj seoskoj školi prebacuje preko mreže. A svako brdo teren za golf. Sećaš se onog crtaća (kontroverznog, znam) Teletabisi? E ovde je zaista tako. Kao da je neko na daljinskom boje i kontrast stavio na maksimum.

A i naš prerano omatoreli plavi kit je u fulu. Nostalgičari testiraju Kenwood, Pakleni vozači ostavljaju Srce na cesti i teraju Sabić da galopira. I da polako ali sigurno zadnja leva započne striptiz. Pokazuje zavodničku žicu na čarapi, a kada je videla da smo joj pretpostavili brojanje ogrooomnih vetrenjača, skida sve sa sebe. Ovaj put ne odolevamo. Zblanuti otvorenih usta izlazimo i gledamo, kao pubovi u Šeron Ston dok se smešta u stolici. Kakav samo pogled... Na usijane žice koje vire iz deformisane mlohave potpuno neupotrebljive gume. Branik ju je kao zlatar finim radom brusio prethodnih pet sati.