Skijanje ili fudbal?

Drumski vukovi završili bi kao grupa TNT da nije bilo nemačke nepregledne širine. Austrija zemlja teška za hodače sivih cesta, pevao je Džoni. Svratili bi nenamerno do Beča da vidimo staru prijateljicu Suzy F, ali se negde oko dvojke Švaja dosetio i okrenuo mapu za 180 stepeni te smo uspeli da se lociramo pre no što nas pojedu alpski vukovi. Mislim, šipak bi alpske kuce mogli nešto drumskim, ali je verovatno lepši ugođaj u ruci držati kriglu piva umesto grudve snega.

AperkatE a sad nešto što će svima vama biti neviđeno zabavno. Nama nikako nije, jer umesto da smo blizu Münicha, i dalje pokušavamo da rešimo enigmu zvanu Ober österreich.

Rekli smo da neće biti falsifikovanja i red je da ispričamo zašto trenutno ne pijemo pivo u Eglingu (naša baza za ovu noć) nego srčemo podgrejanu koka kolu rešavajući dilemu čemu može sve da služi arena u Salcburgu. Kaže drugi sleva da su tamo čuvene karting trke. Eno ga i Niki Lauda, guli gume a opet su mu bolje nego naše. TTTrrrruuuccckkkaaammmooo se u zadnjih sto (od neplaniranih bar dvesta) kilometara, a šofer veli da je zbog loših guma. Nisam siguran da svi delimo taj stav, al’ mu ne pričamo ništa. Kad se opusti uz prvo pivo heute abend samo ćemo da ga priupitamo dali su te stotine evra koje smo mu dali da sredi lađu otišle za pranje kola ili za porodično letovanje u avgustu.

3... 2... 1... Go!!!Bodem u mraku gde se spajaju kablovi. Ne gde se prespajaju. To ne bi nikako valjalo. Grmi Jet. Are You Gonna Be My Girl? Ljuto. Ljutooooo!!! 2:05 ljudi. 2:05. Dok vi džonjate mi ljuštimo prve kilometre. Još 9930, kaže Gregor. Stukli smo na Zmaju po Bitburger koji nam je darivao Uvećani Miša. Samo nas trojica. Grgur, pardon, Gregor ne cirka. Rules. Ko vozi, niks. A i ko ne vozi, jok. Ovo prvo je bilo da overimo limuzinu. SAAB – Move Your Mind. Tamno plavi kit serije 900 lagano jezdi kroz noć. Frišku noć. Bride obrazi kroz poluotvoreni prozor.

Nije mi jasno zašto se svi šegače sa Nezavisnom Srbijom. Te nema kvoruma, te Srbija i Fruška Gora, te šta će da piše na nalepnici za kola. Mislim, ne kapiram, šta dežurne namćore može da učini sretnim. Ja to grayscale ćalaprdanje ne varim, nikako. Convert to CMYK, lelemudi. Evo, ja bih skromno istakao sopstveni primer. Za svoju otadžbinu danas sam položio 6000 (i slovima šest hiljada) dinara.

Kružeći oko ENJUB-a kao gorski soko nad Durmitorom lovio sam prazno mesto na parkingu. Em lovio kad mu vreme nije (2 PM), em nekoliko puta bio sporiji od džipova iz kontrasmera. Pardon, đipova. Kod njih na čukama kojih nema ni u vojnim kartama se crveni krug sa malim belim pravougaonikom tumačio slobodnim sudijskim uverenjem. Ko baci klisa dalje, njemu đevojka. Meni šipak đevojka. Nauči polugu sa dva drveta pa se javi, dećko.

Ništa nisam spavao. Ali ništa. Ne da mi se. Tri ujutru, a oči kao krofne. Penali. Kakav Red Bull, sintetika, kafa. Najbolje protiv kunta i umora, penali. Kako god završi, vrtiš frejm po frejm. Stojković brani, šminker maši,... sve do... I taman zatvoriš oči - pa dobro to je to, šta sad - a repriza ponovo. Zaglavio mi se u malom mozgu taster Repeat. A nema ko da ga isključi. Ja ne mogu. Ni novi Yellow Cab, ni stari Alan Ford, ni super cice sa FTV-a, ni mace mice sa Animal Planet-a, ništa ne može da zaustavi postprodukciju petominutnog horora.

Tek prepodne, kad skapiraš da ne čuješ ni sebe ni kolege koji nešto brundaju, i bre što tako glasno brundaju, zreo si da peglaš posteljinu. Al' sad šipak malo. Samo jedan sms za noćnu tarifu, otišlo. Nema kredita al' ima pauka da me diže. I to ne jedan. Sto smarača našlo danas da me budi i maltretira. Aj sutra ljudi. Malo milosti za višak emocija. Predoziralo se, daj bre niko da me ništa ne pita. A svi na tebe k'o mačak na slaninu - »Vide li ti onog Purovića, a?«

Ne pamtim kada je jedna sportska vest izazvala toliku lavinu reakcija. 352 komentara do jutros u 10. Na informaciju da je selektor fudbalske reprezentacije pozvao kao zamenu za povređenog Vučinića svog sina. Tolika reakcija nije bila ni kada smo postajali svetski prvaci u košarci, ni kada smo istu igru zaboravili. Internet je čudo. Zbog tog reterna.

Koliko si samo puta nešto pročitao, čuo, video u medijima i osetio nezadovoljstvo što ne možeš da uzvratiš? Net ti jedini daje šansu da se izduvaš. Vest na webu sama po sebi nema taj naboj. Tj. ima, samo zato što izaziva reakciju. Da reakcije nema, to bi prošlo kao antrfile u uglu petnaeste strane.

Na današnji dan pre 15 godina u ovo vreme bio sam na putu od aerodroma do stadiona Sveti Nikola u Bariju. Sat vremena kasnije popio sam bezlično bezalkoholno pivo. Osam sati kasnije ostao sam bez glasa. Postali smo Prvaci Evrope. Tad i nikada više.

Nadam se da isto ne misle Piksi i Princ.

E jesam se smejao sinoć. Ne sećam se kad mi je bilo tako komično. Možda kada je Sir Oliver pučanstvu otimao pare vadeći ruku iz kese sa prognozama par-nepar. Završila se tekma, ja smoren kažem prijatelju da idem da spavam, izađem na lift i samo napomenem da vrišti ako Portugalci ipak daju gol. I dok ja na 13. spratu poludremam naslonjen na dugme “Zovi” da mi dotera jedini od tri lifta koji rade (mislim matori! daj malo kućni savet akcija i tako to!), iz dremeža me trgne “ej, pao gol!!!”

“Aha.” Rekoh i nastavim da peglam dugme.

“Ma bre stvarno gol” i poče da se smeje svestan da nema načina da me ubedi. A opet ja svestan da je on toga svestan, razmišljam, pa nije valjda lud da me loži na sitne fore.

Danas smo žena i ja vodili klinca da ga upišemo u školu. Na jesen, dečko u prvi razred. Ne kapiram još uvek da je već došlo vreme za preteške torbe i prva zaljubljivanja. Saletu je super, odmah je snimio radnjicu u prizemlju. Sveske, olovke, knjige - paravan za slatkiše, Yu-gi-oh karte i nešto što svi klinci drže u rukama a ja ne znam šta je. Kao što u moje vreme matorci nisu znali šta je jo jo.

Nova, velika, prostrana škola na Kosi, šljašti i spolja i iznutra, kao što je blistala i Lenjinova bista tri decenije ranije. Ok, lažem. Tries' i malo jače. Pre nekoliko dana bili smo kod školskog pedagoga, teta nam je diskretno uz ljubazni osmeh rekla da danas sufliranja nema. Flaster na usta i kafa van tribina. Moj švrća je prvi put delio tajne sa nekim drugim. Ovu bekhend dijagonalu će morati sam da vrati. Onako kao što sam te učio mali, ozbiljno, koncentracija, udri spinom taj rebus!

Koja je sličnost između Festa i Svetskog prvenstva? Moraš da odgledaš gomilu gluposti da bi naleteo na neočekivano remek delo. Dosadnih utakmica koliko hoćeš, al' kad naleti meč... vredi svo smaranje koje mu prethodi.

Au što je sinoć bila tekma. Au. U 21 fajt. I na žalost, ne naši. Talijani i Danci. Baš tako. Talijani. Stiže ih sreća kao suv kec da skrpi šestu ruku za slabašnog pika. A na slabašnog pika mora kontra. Sumnjam da bi azuri imali snage za rekontru.

Sreća da sam zakasnio za kladionu. Bio bi to sigurno još jedan (ne)očekivani dar Lavovima, sveža butkica za večeru od redovnog darodavca. Očekivao sam tvrdo i dosadno, a bilo je lepršavo i uzbudljivo. Van svakog rezona. Žabari klasično načeli Laudrupe, i nakon ranog gola očekuješ sigurnu smaračinu do kraja. No, da ne bude tako, prvi su se pobrinuli skandinavci. Tri komada za pola sata. Je mi bilo milo, majke mi, jer ne možeš baš svaki dan da gledaš kako neko za poluvreme zabije azurima tri gola.

Tijanić mi se i ovog meseca kezi iz strujomera i uredno podseća da mu dođem već 1800 dindži. Ne piše koliko sam kilovat sati potrošio na programe RTS-a. No, da to ne bio ostalo pokriveno velom misterije, evo ja ću javno da se ofiram i najavim svoj simboličan prilog reanimaciji leša. Gledao sam dva minuta Žikinu šarenicu, gonjen željom da vidim kako čuče roze, braon i tirkiz, i naravno, tri minuta Ključ, jedan od čvršćih dokaza da antitalenat ne mora nužno biti i hendikep. Kako je to moguće? Pa, na Bucinom Alhemičarskom fakultetu sve je moguće. Katedra za Dokvalifikaciju i Priučavanje ima proverenu formulu kako se poliraju nebrušeni dijamanti.

Prvo sam ja ispalio Debelog, a onda je Boško Janković ispalio mene. Debeli je Baš-čelik iz Viteza (ne znam kako drugačije da opišem strašnog međeda sa srcem mede i pozom Horsta Hrubeša). Među Monstersima bi komotno mogao da bude Sali. Ionako ne izlazi iz onog nebo plavog dresa na kome piše Maradona. Od svih trauma koje može da doživi neko ko u svom nesrećnom detinjstvu navija za Partizan, uvek izdvaja - uz obavezno “Veso daj još jednom pola pola ‘leba ti!” - to da nije Maradonu video uživo. Šta ćeš. Neki jesu. A on, podlac, to je kompenzovao video klipom na svom mobilnom - mali narkos lobuje Diku. Jes’ to bio gol i jes’ mi neprijatno uvek da ga vidim. Resetovaću mu tu izudaranu Nokiu kao što ću mu resetovati mozak 3. juna. To je naše Finale. A o tome neki drugi put.

Al’ je pripeklo. 29 nešto pre 9, kažu Draganče i Gorica. Uključio sam jedinu klimu koju ima već 15 godina neuništivi Reno 5. Onaj prozor levo malo teže, nemam WD 40 da mu razmrdam stare kosti. Grebu diskovi dok kočim (malo i ručnom, da ne slušam ružan zvuk koji budi grižu savest), mrzi me da odem do majstor Ljube u Surčin. Opet će da me maltretira kako sam najnesavesniji vozač koji mu dolazi na remont. Neka, nek' me pegla, samo da u garaži ima 'ladno pivo. Ne debelog plastikanera, nego flajka. Kod njega samo flajke. I to ne za njega. Ne pije čovek. Samo za goste. Dobar majstor. Unikat.

018... Prijatno najstarija!Ode Obala Lozovače. Meni bedak zbog vaterpola. Kao što nikada nisam prežalio što ’92 nismo zajedno poslali naše klince da obeščaste jedini pravi Dream Team. Nisam u problemu zbog one oranice na kojoj piruju varvari, al’ bih rado na Savin Kuk ako može bez soške. I do Drobnog Pijeska. I Crvene glavice. I Reževića. I... pa nema više. Sve uspomene stadoše u 3 rečenice. Je l’ to dobro ili loše? Ili u mom srcu više nema mesta za još jednu brazdu? Popunilo se za ovih 15 godina. Sad sam kao glečer.