baveci se uzrocima uspeha odredjenih imigrantskih zajednica u americi, thomas sowell je kao znacajan faktor izdvojio prisustvo zelje za znanjem. jedan od indikatora te zelje je, po njemu, sklonost odredjene grupe da cita knjige esejistickog (non-fiction) a ne beletristickog (fiction) karaktera. na primer, pocetkom dvadesetog veka, preko polovina pozajmljenih knjiga iz javnih biblioteka u pregradjima u koje su se doselili ruski jevreji je bila esejistickog karaktera. isticanje ovog podatka kao pozitivnog se zasniva na premisi da je esejistika a ne beletristika izvor znanja, i da je citanje beletristike znak lenjosti a ne radoznalosti, kako bi se mozda pomislilo.

pretpostavimo da neko zeli da utvrdi da li cesljanje na razdeljak pomaze ucenju matematike na sledeci prividno prihvatljiv nacin: ode u neko odeljenje i ucenicima zada test matematike. zatim odabere 10% ucenika sa najgorim rezultatom na testu i propise im obavezno cesljanje na razdeljak. posle deset dana, celom odeljenju ponovo da test matematike. i gle cuda – onih 10% najgorih vise nisu najgori! cesljanje na razdeljak je stvarno efikasno!

e sad, izgleda kao da sam ja u ovu pricu udenula sumnjivu pretpostavku da onih 10% najgorih vise nece biti najgori. ali u realnosti skoro sigurno zaista nece, naravno ne zbog svoje nove frizure vec zbog necega sto se zove regresija ka proseku: kad god je neko u nekom trenutku ekstreman u necemu on je ekstreman delimicno jer je stvarno blizu ekstrema, ali delimicno jer je efekat slucajnosti u tom pojedinacnom testiranju radio protiv njega. dakle, velike su sanse da sledeci put ta slucajnost nece raditi protiv njega u tako ekstremnoj meri pa ce stoga on biti manje ekstreman. i najgori djak u razredu je retko najgori na bas svakom testu. i corava koka ubode zrno.

srpska vlada je pre par meseci donela beskrupuloznu odluku da se izgradnja hrama svetog save finansira preko postanskih maraka, dakle, iz dzepova svih gradjana. ne mari da neki od tih gradjana smatraju da je biblija skup bajki i budalastina, da su neki pripadnici drugih verskih zajednica, neki jednostavno mrze crkvu a mnogi mozda simpatisu crkvu ali bi radije svoj novac ulozili u nesto drugo: svi oni su jednako prinudjeni da finansiraju crkvene projekte. ministarstvo kulture vlade srbije finansira od para svih gradjana projekte koji sire kulturu svetosavlja – dakle, te projekte placaju ne samo oni koji ni ne znaju sta je svetosavlje, vec i oni koji se zestoko protive celom konceptu. gradjani srbije su obavezni da placaju drzavnu televiziju, bez obzira na to sta misle o njenom programu i da li je uopste gledaju. po istom principu, od drzavnih para se tradicionalno finansira gomila nekomercijalnih projekata, kao sto su subvencije pozoristima nesposobnim da opstanu na trzistu i raznorazni progresivni projekti tipa nagradjivanje “najboljih”. iako ce se gradjani srbije vrlo tesko sloziti oko toga da li drzava treba da ih poducava patriotizmu ili toleranciji, kulturi pravoslavlja ili evropskim vrednostima, vrlo lako ce se sloziti oko toga da je funkcija drzave da gradjane vaspitava, da zabludele ovce vraca na pravi put i da u vremenu opste dekadencije/primitivizma promovise prave a nikako lazne vrednosti.

ovo je bolonjska deklaracija. ovde su prateci dokumenti bolonjskog procesa. mozda oklevate da krenete u citanje tih dokumenata, posto iz svega sto je u javnosti moglo da se cuje moze da sledi samo da se radi o debelim knjizurinama prepunim detaljnih uputstava o poboljsanju kvaliteta nastave i istrazivanja. ne treba da oklevate.

u tim dokumentima ne pise skoro nista. potpisivanjem same deklaracije, srbija se u sustini obavezala na samo dve stvari koje vec nisu bile deo starog sistema – da ce svaki ispit da nosi odredjen broj bodova, i da ce svaku diplomu da prati ”diploma supplement” - dokument kojim se koncizno opisuje proces dobijanja te diplome. u bolonjskoj deklaraciji ne pise da osnovne studije treba da traju tri godine, da ispiti treba da se polazu preko domacih, da status nastavnika treba da zavisi od ocena koje su dobili od studenata i da treba povecati ulogu prakse u nastavi. nista tog nivoa konkretnosti ne pise ni u pratecim dokumentima bolonjskog procesa.

u vreme kablovske televizije i mapa sa googla, cetiri autobusa studenata sa prosekom iznad devet koji su otisli na putovanje za evropu ispraceni su sa interesovanjem ravnom ispracaju kolumbovih brodova. studenti, koji u danasnje vreme sa tri pritiska tasterom mogu da pristupe aktuelnim (strucnim i drugim) sadrzajima pa cak i da se nadju u direktnoj komunikaciji sa vodecim svetskim strucnjacima, se prikazuju kao mucenici koji zive iza bodljikave zice bez mogucnosti i da naslute kako izgleda svet oko njih. sta su onda klinci po srpskim selama koji pesace kilometrima da bi se dokopali osnovne skole, u kojoj su jedan od tri djaka? sta reci za one koji se skoluju u odsustvu interneta ili cak struje?

adam smith je jednom prilikom napisao (moj prevod): “ako pogledamo istoriju i svoje sopstveno iskustvo i pazljivo razmotrimo ponasanje svih unesrecenih: javnih licnosti ili onih koje licno poznajemo, onih o kojima smo citali, culi, kojh smo se ovom prilikom prosto setili, shvaticemo da je nesreca daleko najveceg broja njih rezultat toga sto nisu umeli da prepoznaju kad im je dobro i kad ne treba nista da popravljaju vec da budu zadovoljni onim sto imaju”.

svi oni koji sada u srbiji (a i u americi) gundjaju kako je situacija nepodnosljiva, nikad gora itd, treba ovaj savet da imaju na umu. primera da je adam smith u pravu ima nekoliko samo u skorijoj istoriji srbije. u tzv. zlatno doba anta markovica, na primer, masovno se tvrdilo (a povodom beznacajnih dogadjaja tipa ukidanje cekova na odlozeno placanje) da “nikad nije bilo gore” i da “gore od ovog ne moze”. u sunovratu koji je potom usledio tako se opisivala svaka, sve strasnija, etapa. u onome sto se sada percipira kao idilican period djindjiceve vlade posle 5. oktobra tvrdilo se da su svadje na relaciji DS-DSS neprihvatljive i naravno, “dokaz krize u kojoj se nalazimo”.

kada neki ljudi kazu da je “musterija uvek u pravu”, time zele da kazu da trziste daje krajnji sud o kvalitetu svakog proizvoda. po njima, ne postoji takva stvar kao sto je kvalitetan proizvod koji niko ne zeli da kupi. taj stav je delom inspirisan poverenjem u distribuirane procese trzista, a vecim delom nepoverenjem u postojanje bilo kakve centralne tacke sa koje bi se mogla ocenjivati auteneticna vrednost bilo cega.

medjutim, mnogi koji kazu “musterija je uvek” u pravu time smatraju da je sve sto bilo koja musterija (a pre svega oni sami) kaze o proizvodu koji je kupila tacno. taj stav je ocigledno pogresan. u najmanju ruku, kupci istog proizvoda se ne slazu u svojim misljenjima o tom proizvodu. a mnoga tvrdjenja o prozvodu (e.g. da li se televizor lako kvari) se mogu bez problema proveriti, i vrlo lako moze da se ispostavi da je, po tom konkretnom pitanju, konkretna musterija, ili cak sve musterije, itekako u krivu.

jedna od uvrezenih psiholoskih zabluda je da je uspeh pretezno rezultat urodjenih sposobnosti a ne napornog rada. svaki pokusaj da se objasni da su empirijske osnove ovakvog stava veoma slabe, dok postoji gomila dokaza za suprotno, se po pravilu nipodastava kao wishful thinking – jer, ako bi tako zaista bilo, onda bi svako mogao da bude bach ili einstein. a, kao sto je film “amadeus” lepo objasnio, ne bi mogao.

naravno, skrivena premisa ovde je da bi svako bez problema mogao da se posveti fanaticnom radu u meri u kojoj su to radili najpoznatiji umovi civilizacije. kao da se smatra da nema niceg lakseg nego fokusirati svaki svoj dan na jednu stvar, po pravilu ezoterican i vecini ljudi ekstremno nezanimljiv problem, iako je pitanje da li je bilo ko od onih koji to smatraju uspeo to da uradi ijednog jedinog dana. osim toga, stav da je vrhunski uspeh pre svega rezultat urodjenog talenta se takodje moze tumaciti kao wishful thinking – posto, ako je tako, coveku ne preostaje nista drugo nego da se opusti i rasplinjava na gomile sitnih stvari. buduci da ionako nije mogao da postigne nista veliko, nema potrebe ni da zali za propustenom prilikom.

jedna izandjala teza o nasem obrazovanju je da nasi studenti uce previse teorije a imaju premalo prakse. ili, u nedavnoj formulaciji (glas javnosti, 2.3. 2006) srbijanke turajlic, bivseg pomocnika ministra prosvete: ” na fakultetima se smatra da studentu treba dati dobro teorijsko znanje, a veštine će on sam steći. samo je problem da li će mu poslodavac dati vremena da stekne te veštine ili će odmah zaposliti nekoga ko ih već ima”.

naravno, to sto poslodavci generalno preferiraju ljude sa iskustvom u odnosu na pocetnike nema neke posebne veze sa srpskim obrazovanjem. jer cak i kad bi se studiranje sastojalo od 4 godine ciste prakse (ma kako to izgledalo), poslodavac bi i dalje u proseku davao prednost onom koji je zavrsio takav fakultet i radio 10 godina nego onom koji je samo zavrsio takav fakultet. iz tog razloga, ljudi sa iskustvom su u proseku skuplji na trzistu radne snage, to jest, imaju vece plate, i taj fenomen nema nikakve veze sa srbijom. sve u svemu, konkurencija ljudima sa radnim iskustvom ne moze biti razlog za zagovaranje povecanja prakse u skolovanju, tim pre sto drustvo nema nekog razloga da navija da poslodavac zaposli tek svrsenog diplomca a ne nekog sa dugogodisnjim iskustvom.