- Bulevar srušenih snova ili Belgrade by Night - 

  Kada govorimo o muzičkoj erupciji s kraja sedamdesetih i početkom osamdesetih, postoje neka mesta i neka imena koja nikako ne smemo zaobići. 
Podsetimo se, tih godina... lagodno i udobno je bilo okupiti ekipu od par sličnih, i uz malo sreće i par rifova zajahati novi talas koji je plavio Evropu. 
  Solistima je sve to išlo malo teže, ili – specifičnije bar, naročito ako usled hroničnog nerazumevanja okoline, od ranog detinjstva, uz osvedočeni supertalenat, izbruse manifestno osobenjaštvo kao „odbranu od svih zala“ i praktičnu osobinu da idu glavom kroz zid....pa - negde dobiješ, a negde izgubiš. Upornost izvitoperena do destruktivne tvrdoglavosti, vanserijski dar koji ostaje nedorečen okovan imperativom kvalitativne perfekcije, pogrešni izbori i pravi izbori...
Ovo bi mogla biti priča o tome.

U životu nisam upoznao ni jednu prostitutku. Bar mislim da nisam, jer ni jedna od onih koje sam sreo nije se deklarisala kao pripadnica najstarijeg zanata. Likovi prostitutki bili su mi znani samo iz literature i sa filmova. Međutim, za razvoj toka radnje romana koji sam pokušavao da napišem, neophodan mi je bio i lik prostitutke, odnosno po najnovijoj klasifikaciji profesija – seksualne radnice. Jeste da je to bio epizodni lik, ali bez njega se nije moglo.

Pokušavao sam interpolacijom, empatijom i misaonim gedankeeksperimentisanjem da sebi dočaram neophodni lik, ali nije išlo. Nemajući kud odlučio sam se na eksperiment in vivo.

Evo kako je to izgledalo.

 Utrogestan je jedini prirodni hormon koji pomaže u trudnoći, i ginekolozi ga prepisuju ali ne na recept već na papirić, uz napomenu trudnici da mora da ga kupi u privatnoj apoteci. Utrogestan nije ni na jednoj zvaničnoj listi lekova koji mogu da se kupe u državi, osim što je na tom papiriću. Ali može da se kupi, već 10 godina!

Kako se uopšte lekovi na crno „uvoze“ i zašto?

Ovo uopšte nije retoričko pitanje.

Stvarno očekujem da mi neko kaže. Objasni. Dočara. Nacrta. Štagod.

Situacija je sledeća:

Utrogestan pije

Muamer efendija Zukorlić danas je Srbiji čestitao Dan državnosti. Čestitku je uputio na svojoj FB strani:

"Povodom 200 godina od Prvog srpskog ustanka, povodom genocida nad 100 000 muslimana šeher Biograda, šeher Užica, šeher Valjeva, šeher Niša, šeher Karanvca (danas Kraljevo) i šeher Sjenice od strane Karađorđa Petrovića i njegovih hajduka - srušenih 500 džamija u Smederevskom sandžaku (Beogradskom pašaluku ili današnja centralna Srbija) i dana državnosti Republike Srbije 15. februara - "SRETENJE" ZLOČINACA ..."

Koje su to i kakve vrednosti do kojih se stiže na ovaj način:

 

Gledam i muka mi je. Osvajanje slobode? My ass.  Besmislene plaćene sadističke ubice. Da li je došlo dotle da policija i vojska zaslužuju i izazivaju više sažaljenja nego "narod"?

Služe li nemački policajci ikome kao glineni golubovi?

Update: naj-najnoviji Vučkov skript koji pripitomljuje snežnu belinu a i vama omogućava da po sopstvenom ukusu izmenite sva-ki element bloga:

MyBlog92CSS

Postoje indicije da će se u sledećih nekoliko dana okupiti ekspertski tim sa istančanim ukusom za boje i napraviti par oku ugodnih one-click-install tema/kombincija za one koji ne žele da se sami sa tim bakću. Siguran sam da će biti fantastično!

 

Bečki arhitekta Hundertwasser (inače slovenskog porekla, izvorno se prezivao Stovodić,

   Lov na bisere u Potpalublju se nastavlja. 
Ovog blogera znamo jako dugo. 
Moje skromno mišljenje da mu je odavno došlo vreme da pakuje kofere i sprema selidbu u neku udobniju kabinu potvrđuje i ovaj tekst, a da li je to zaista tako - procenite.
Imam izuzetnu čast I zadovoljstvo da Vam predstavim jednog od mojih omiljenih komentatora, ali i kritičara – Vladimira Petrovića

 «Propovednik treba da bude lep. Kad čovek gleda u njegovo lice, bolje oseća pobožnost propovedi. Ako je ružan, izgleda vam kao da greši». Japanska književnica Sei Šonagon (Sei Shônagon, 966-1017)
 «Lep si, a lepi treba da dobiju sve što požele» (Japanska izreka)

pomalo nostalgičan update jednog starog teksta u četiri i po slike

Slika prva

U filmu Geto – tajni život grada, autora Ivana Markova [1] glavni junak-narator Goran Čavajda – Čavke kroz priču o ličnoj emotivnoj istoriji govori i o istoriji mučnih godina između 1991 i 1995. u kojima se ustoličavao duh provincije koja je, sasvim izvesno, uništila urbani Beograd:

Čavke je roker. O sebi govori kao o pripadniku jedne izgubljenje i potrošene generacije. Ima trideset i tri godine i oseća se prestar da nešto novo započne a premlad da se pomiri sa onim što se dešava. Luta gradom (Beogradom), u koji je pre nekoliko godina beskrajno verovao, posećuje mesta gde se još uvek svira prava muzika, lamentira nad potrošenom energijom i vremenom... Glasno se pita kako je moguće da pobede oni koji nisu bili ni pametniji, ni lepši, ni talentovaniji, pa čak (u početku) ni brojniji. Pri kraju filma Čavke odlazi na jedan koncert tzv, narodne muzike. U sportskoj hali, na čuvenom “Poselu ”, okupilo se desetak hiljada ljudi. Bez mimike, bez ikakvog gesta, Čavke stoji okružen čudnom mešavinom veoma mladih i sredovečnih ljudi, dok najstrašnija muzika pokreće tela lica i gomile. Dok nije došao među njih Čavke nije bio svestan brojnosti i energije ovog paralelnog sveta. Osećao je kako se grad u koji je verovao topi i nestaje... [2] 

A samo petnaestak godina ranije ─ septembra 1979. godine Beograd je dobio svoj prvi kafić Zlatni papagaj, kasnije i desetinu drugih. Period između 1979. i 1985.godine bio je vreme novog shvatanja, tačnije redefinisanja termina: Urbano, Umetnost i Grad.

“Svet je opasno mesto, ne zbog onih koji čine zlo, već zbog onih koji gledaju i ne
preduzimaju ništa” reči su Alberta Ajnštajna koje lako mogu da se primene na priču o krivičnom delu mobinga ─ tj. različitih oblika šikaniranja i zlostavljanja na radnom mestu. Kako je reč o problemu koji je u našoj javnosti (a, srećom, i pravosuđu) sve prisutniji ─ možda je baš priča o mobingu najbolji pokazatelj sporosti kojom naša zemlja prihvata pozitivne zakonodavne vrednosti onih društava koja pretenduju na to da se smatraju: civilizovanim, humanim i pravičnim. 

Po švedskom psihologu Hajncu Lejmanu koji je autor ovog pojma ─ ujedno i najzaslužniji za uvođenje istog u zakonodavstvo zemalja Evropske unije ─ mobing se prepoznavanje na sledeći način: "Pod pojmom mobinga podrazumeva se psihološki teror u poslovnom životu (na radnom mestu) i odnosi se na neprijateljsku i neetičku komunikaciju i maltretiranja, koja su usmerena na sistematičan način od jednog ili više pojedinaca, uglavnom prema pojedincu, koji je zbog mobinga stavljen u poziciju u kojoj je bespomoćan i u nemogućnosti da se odbrani".

Pokusacu da budem apsolutno jasan na samom pocetku - a pisem ovo u svoj svojoj hirscanskoj samilosti - sto se mene tice Tomislav Nikolic moze sve sta god hoce. Da se dehidrira, da se hidrira, da umre, da postane tramvaj, da se skine go i trci po terazijama, da nauci esperanto.... A sa njim ibidem i ostali iz tzv. politicke elite.  Sto bi u Baleticevom "Balkan Expressu" rekao Bora Todorovic - u liku Pika - Ovo nije moj rat!

Tacnije, mi mozda delimo fizicki prostor (sto spletom istorijsko-geografskih okolnosti, sto mojom gluposcu i naivnoscu), ali pravno, te gledano po jednakosti u sansama

               Austrijski filozof Oto Vajninger ubio se u 23. godini, nakon što je napisao svoje jedno jedino, ali zaista kapitalno delo, «Pol i karakter». Tako je ceo njegov vanserijski život stao u - 23. godinice!

Kada sam prvi put uzeo u ruke Vajningerovu knjigu «Pol i karakter», sa dosta nepristupačnog, donjeg dela police kućne biblioteke, moj otac, videći to u prolazu, rekao mi je: «Hm. To je teška i zbunjujuća knjiga. Ako postoje knjige kojih se čovek ne sme latiti pre navršenih četrdeset godina, onda je, recimo, to ta Vajningerova knjiga». Nije dalje elaborirao, ali mi nije ni zabranio čitanje. Nisam, naravno, tada shvatio šta je hteo da kaže, ali me je ta njegova primedba učinila još radoznalijim. I, mada adolescenti filozofska dela čitaju «unakrsno», uskoro sam shvatio da je Vajningerova knjiga zaista nešto - drugo. Nešto potpuno drugo od svega što sam dotle čitao. Toliko drugo da može - glava da zaboli!  

 (Malo smo se prepirali oko toga ko vishe zna o Arsenu, pa je moj oponent seo i skocako prichu, te vam, na osobito zadovoljstvo, iako mi je ukrao temu, predstavljam KRALJA MAJMUNA.)

Davnih šezdesetih godina moja starija sestra počela je da mi pominje pevača čiji se neobičan glas čuo sa našeg radio aparata marke KOSMAJ. Arsen Dedić - mladi pevač koji je pevušio ili skoro pričao. Glas koji je moj otac posprdno nazivao „onaj što kobojagi peva". Zavoleo sam taj glas, te note i stihove. U početku samo zbog poverenja u sestrin ukus, a vrlo brzo i zbog sopstvenog uverenja.

 

 

Dante Inferno Hell test je baziran na Dante-ovu "Divine Comedy" napisanu ranih 1300. Tako da opustite se sve je ovo samo komedija.
Pitanja su odabrana nakon pažljivog studiranja Dante-ovog Infern-a. Najmanje 16 promenljivih koji su prilagodjeni vašim odgovorima se koriste u proračunu vašeg rezultata. Odgovorite najiskrenije što možete. Na osnovu vaših odgovora

Povodom danasnjeg zvanicnog pojavljivanja u Hagu Radovana Karadzica, da ne zaboravimo, prenosim tekst Milosa, Zene u Crnom, JT

„Stvorili ste nam osećaj da smo ničiji...“

Sudbin Musić, Prijedor

 

 

Kozarac - mesto državno legalizovanih zločina ili tamo gde je zločin bio tako intiman čin

„Zovem se majka hrabrost“, „Ja sam Majka Mejra“ – kaže žena nižeg rasta sa naočalima sede kose. Napulju pljušti kiša. „Nebo se otvorilo“ – kaže jedna druga žena isto tako sede kose. „Moj sin jedinak je ubijen

 Đavoli - Pričaj mi o ljubavi

 Avtomobili - Dugo toplo ljeto

 (update : obavezno posetite. Ovaj momak je, sa ostalim visprenim komentatorima dobrog pamćenja, poprilično doprineo da ovaj blog ispadne baš ovako.)

 Nije nikakva tajna moje prepotentno mišljenje da smo osamdesetih imali jednu od najjačih, ako ne i najjaču pop – rock