Oko Nove godine, kada se uobičajeno čita više nego u drugim zimskim danima, do ruku su mi došle dve dobre knjige (jedna američka, druga naša) koje su sadržale, kao okosnicu, po jednu - kletvu; mada su za obe kletve upotrebljene skoro iste reči, izgovorene su u različitim kontekstima. A posledice su, na izgled, bile fatalne.

Verovanje u kletve je izvikano. Mnogi će požuriti da kažu kako ne veruju u kletve u klasičnom smislu (često sa elementima vradžbina), mada su svesni da kletve postoje od kada je veka i sveta (da pomenem da se samo u Bibliji pominju preko šest stotina puta; poznata je i Faraonska kletva; pominju se neretko i u našim narodnim pesmama, te ima i mnogo knjiga na tu temu, na svim jezicima sveta).

Ne žurite sa osudom da sam ja preslobodan u izražavanju, pa da, u stilu blogokolege Drage Kovačevića, tražite da mi se oduzme autorska opcija (on je to nedavno radio, poor soul,  kada mu se nije svideo moj blog o Nataši Kandić). Nemojte, nije fer! Jer, moja namera nije da vređam ičija osećanja, niti da ikome solim pamet, već da ukažem na neke svoje - začuđenosti.

Jedan Vladimir, izuzetno zanimljiv i višestruko obdaren čovek, mnogo je voleo leptire. Najpre iz hobija, da bi, s vremenom, to interesovanje poprimilo naučničku dimenziju (lepidopterologija).

Taj samouki lepidopterist bavio se, u dokonosti, i pravljenjem šahovskih problema (znate ono - mat u dva/tri poteza, bez mogućnosti odbrane!). Međutim, imajući u vidu da se od nečega mora živeti, jedno vreme (dvadesetak godina) radio je kao profesor svetske književnosti na nekim američkim univerzitetima, na kojima se proslavio svojim književnim (ne)preferencijama. Istovremeno, pisao je knjige, i to dobre knjige, a bavio se i prevođenjem, tako da je ostvario značajno književno delo.

Svi koji me znaju - znaju da ja  volim Umberta Eka, jer sam opčinjen njegovom velikom erudicijom, pošto mi se čini da taj čovek mnogo zna i lepo piše. Naročito to znaju oni moji drugari s kojima povremeno navratim  na piće, jer to sam im rekao više nego jedanput.  

Kažu da Englezi, čim uđu u pab, najviše vole da pričaju o seksu. Ja nisam Englez, pa pokušavam da pričam i o drugim stvarima, nastojeći da politiku i seks ostavim po strani, ali često biva tako da se bez toga ne može. Da se većina kafanskih razgovora, ipak, završi tlapnjama o politici i seksu. Dobro,

                                                                               Gde svi misle isto, tu se mnogo ne misli

Ovo nije kontrablog. A možda i jeste, ali je krajnje dobronameran.

Naime, ja se slažem sa većinom onoga što je iznela Gordanac u svom blogu „Ženska škola života". A, opet, ja ne bih bio ja kada bih se baš sa svim - bespogovorno slagao! Geni za kontriranje ili nadopunjavanje mi ne nedostaju.

Osetio sam potrebu da neke stvari „pojasnim", ili dam svoje viđenje

                                     Moje je stanovište: naoružana neutralnost (Kjerkegor/Kierkegaard)

Kažu da je jednog popularnog političara mlađe generacije (ne mislim, dakle, na D. Mićunovića) lično krstio - mitropolit Amfilohije.

Ne znam da li mu to pomaže.

S druge strane, sigurno znam da uvaženom blogokolegi K. (koji sa uživanjem ovih dana ubira jeftine poene sprdanjem s „navodnim popom" iz  mog prethodnog bloga i pružanjem utočišta onima koje mene blate i unižavaju), ne bi pomoglo ni da ga krsti lično - patrijarh Irinej, uz svesrdnu asistenciju glasovitih vladika Filareta i Pahomija. No go so.

                                             I know the alphabet. Maybe I could be a writer (Hubert Selby)

Ja sam sveštenik. Koristim dobrotu Vladimira Petrovića da iznesem neke svoje stavove, koji mogu biti, nadam se, od interesa za neke blogere. Ne pretendujem da će to zanimati sve blogere, a još manje ću reći da sam ponosan na posao koji radim, jer nije lako biti sveštenik u Srbiji. Ali se ne žalim.

A na ovo pisanje me je ponukao domaćin Vladimir Petrović, kada je video da se kod uvaženog blogokolege

                                                                Ništa nije nerazumljivo (Lotreamon/Lautréamont)

Eh, ti pesnici iz prohujalih vremena.

Zovem se Aleksandar. Visokog sam roda. Prvo sam naučio francuski jezik, kako je to onda bilo u modi, a i prvu pesmu napisao sam u osmoj godini - na francuskom. Uživam slavu velikog pesnika, mada sam pisao i priče, romane i drame. Moj sveukupan život bio je uzbudljiv, sa mnogo turbulencija, ali sam nastojao na svet gledati - sa pesničkim očima, kao na Božju divotu. A onda sam nastradao u - 38. godini!

Da odmah kažem: srpskih pisaca, izgleda, nema među kandidatima. To je verovatno zato što u Srbiji stalno ljudi (uključujući državno rukovodstvo) imaju „neka preča posla“ nego što je akanje sa literaturom, ljudskim pravima manjina i slično.

No, ostavimo srpske pisce, njih je i Bog zaboravio,

Neki kažu da su špijuni posebna sorta ljudi. I da okolnosti prave čoveka špijunom. Te da će jednog lepog dana prestati potreba za njima. Ja u to  mnogo ne verujem: niti su oni posebna sorta, niti ih baš okolnosti teraju, mada toga ima u određenoj meri. A špijuna je uvek bilo i biće - et nunc et semper et in secula seculorum (I sad i uvek i na vekove vekova).

Narod voli da pravi poređenja kada su u pitanju izvanredni špijuni. Tako se Mata Hari ubedljivo smatra najvećom među damama-špijunkama. A kako stoji sa muškarcima-špijunima?