Gradjevine su nesto sto svako moze da vidi na slikama bilo kog grada i da dobije neku povrsnu predstavu o tom mestu.

Dusu, atmosferu, nacin kako ljudi komuniciraju, kako se krecu, sta ih zanima, ipak je moguce doziveti samo na ulicama.

London vas od prvog trenutka ubaci u dodatno ubrzanje, kako docekate prtljag i krenete ka podzemnoj zeleznici. Naravno da je sve lepo napisano, kao neki London za pocetnike, svuda su oznake, sve je povezano, ali tvoj mozak radi 200 na sat.Pogresis voz, odes pogresnim
 
2017-09-07 16:07:54
Društvo| IT| Kultura| Život| Životni stil

Kako komuniciramo?

jednarecfonmoi RSS / 07.09.2017. u 17:07



Krenimo od toga da jos pre nekih trideset godina recimo smatralo da stariji ljudi vole da drze monologe o svom zdravlju. Da je uvek pomalo opasno pitati  komsiju u godinama kako je ovih dana, jer bi onda morali da saslusate i o operaciji kuka a i o lekovima koje koristi iako vi zurite na prvi ljubavni sastanak sa osobom o kojoj mislite danima. Niti je on kriv sto mozda nema sagovornika da ga saslusa, niti opet vi jer zelite da odete na sastanak sa neznim recenicama koje su vam upucene telefonom od strane osobe koju cete uskoro sresti.

 

Razmisljam nesto ovih dana koliko ljudi nemaju osecaj za prostor i druge ljude. Vecina hoda brzinom i zauzimanjem prostora onako kako njima odgovara.

Vozim ovih dana ozloglaseni skuter i obozavam ga, dobila sam na poklon. U toj voznji ponasam se na sledeci nacin i sta mislite da li bi to moglo da postane neko pravilo? Ako naidjem na pesaka ispred, nebitno da li je na biciklistickoj stazi u zanosu razgovora sa odsustvom svesti gde se nalazi, smanjim brzinu i ljubazno zamolim da se pomeri LEVO ili DESNO, zahvalim se i odem dalje. Zasto ovo pisem? I biciklisti i sad ovi skuterasi kojima

 
 Prvi ozbiljno hladan novembarski dan u Beogradu ove godine.Ljudi jure semafore, buseve, vecina hoda i razgovara telefonom. Ulicama odjekuju sad vec cesti strani jezici.Grad je u ritmu funk-dzeza.

 Razmisljam gde da se sklonim do sastanka koji imam kasnije. Ulazim kao da me neko vodi za ruku na mesto koje beogradjani poznaju kao poslednje delice zaboravljene duse i onog nekadasnjeg Beograda.
 
Starinska poslasticarnica.

 Taj  Beograd iz davnina  izranja iz proslosti svako malo i nikad ga nisam do kraja locirala vremenski i prostorno. Koji
 

 

 

DZdaF8Q.jpg?1

 

U knjizi Viktor Frankla " Zašto se niste ubili?" on opisuje kako je preživeo nemački logor smrti, te napominje da su uvek vise snage, volje za život, imali ili religiozni ljudi ili oni koji su nekog mnogo voleli. I ta pokretačka struna nije bila zanemarljiva u poredjenju sa onima bez izraženih ta dva osećanja.
Ipak, da li je mir, onaj za kojim uvek nesvesno tragamo zaista u tim segmentima. Kod duboko religioznih možda. Jer vera ne bi trebalo da

 

 
 Ima dana kad vam se razgovori sa ljudima popnu na glavu, kad bude tesko da saslusate drugu osobu jer vas zasipa necim sto je njoj ili njemu vazno a vas ne zanima uopste. Umorite se od posmatranja slicnih prizora, nekih lica koja su vam neispirativna u bilo kom smislu a eto, tu ste, nema bezanja.
 
Privilegija nas ljudskih bica je da i pogled i misao mozemo da usmerimo ka necem drugom. Naporno i tesko, da, ali nije nemoguce.
 
Prelazim most i idem iz Starog Beograda na Novi Beograd, posmatram u daljini svetla
 

 ty9Hu2d.jpg?1

   Prolog...

 

  "Posmatrao sam je s prozora, nije bila daleko pa sam mogao dobro da je vidim. Njen osmeh, ruke u vazduhu dok nešto objašnjava. Nešto je isijavalo iz nje, a ona toga nije bila svesna. Mogla je i da ćuti, isto bi bilo. Dva muškarca i jedna devojka netremice su gledali u nju i upijali svaku njenu reč. Sišao sam malo kasnije dole, njena nesumnjiva lepota nije bilo prvo što mi je zakovalo pogled za tu scenu. Prišao sam na trenutak, javio se kratko

 

rodja2.jpg

 

 

 Rođena sam početkom avgusta, odmah posle Ilije gromovnika, koji skoro svake godine zagrmi i saopšti da vlada oblacima. Radujem se rođendanu iako je, nažalost, baš na taj dan pala prva atomska bomba više decenija pre mog rođenja.
 
 Pamtim sve moguće rođendane i jedna sam od onih koja ponekad iznenadi komšije čestitanjem. Takođe, tajnim pozivima porodici saopštavam ko bi trebalo koga da zove. O ovome, molim vas, ćutite,

 



Da li cuvate jos uvek neku skoljku sa ko zna kog davnog letovanja ili kartu za koncert, mozda utakmicu na koju ste silno zeleli da odete?

Feng shui nas uci da se ne "zatrpavamo" predmetima, sto je moja mama doslovno primenjivala jos onomad. Na svakih par meseci nekako neprimetno se oslobadjala viska stvari iz kuce. To je nailazilo na uzas ukucana, mene pogotovo. Tako je nestala pesma nekog slikara i pesnika koju mi je posvetio. Garderoba je ponekad vidjana kod dece od prijatelja. Jos uvek pamtim duks koji
 



Vilin konjic veceras zarobljen u svetlostima radnje koja radi do devet uvece. Jos deset minuta do zatvaranja. Prodavacice i ja sa njima pokusavamo da mu spasemo zivot jer se opasno zalece na sistem za ventilaciju gde ce se zaglaviti zauvek. Nestace divna plavicasta boja sa zelenkastim odsajem i krila koja lice na neznost. On konacno izlece kroz otvorena vrata prodavnice u toplu novobeogradsku noc. Jos malo cavrljamo i svako odlazi svojim putem.
 
Minut kasnije jedan od posmatraca na trotoaru ispred zgazi neku
 

jednarecfonmoi

jednarecfonmoi
Datum rоđenja:  - Pol:  - Član od:  25.03.2011 VIP izbora:  6 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana