Tiranija na poslu-mobing

Tiranija, zlostavljanje ili jednostavnije nasilje na poslu je negativna društvena pojava o kojoj se nerado govori i kojoj su izloženi zaposleni svuda u svetu, pa i u Srbiji.
Sam izraz mobing podrazumeva psihičko, moralno i seksualno nasilje nad pojedincem, najčešće na radnom mestu, kojim se ugrožava njegov moralni i fizički integritet, pravo na lično dostojanstvo i pravo na rad, ignorisanjem, ismevanjem, stalnom pretnjom otkazom, zakidanjem na zaradi, nasrtajem na čast i ugled zaposlenih sve do napuštanja radnog mesta. 
Pojmom mobinga opisuje se nepoželjno, negativno i naslino ponašanje poslodavca i zaposlenih unatar državnih organa, u institucijama, industrijskim kolektivima, poljoprivrednim gazdinstvima, kompanijama. U jednoj anketi na pitanje: šta je mobing? veliki broj ispitanika znali su da pojam mobinga predstavlja neku vrstu nasilja koja se dešava na radnom mestu. O pojavi i postojanju mobinga ljudi su uglavnom bili upoznati preko medija, dok je veliki broj poslodavaca imao i obavezu da pismenim putem obavesti radnike o stupanja na snagu Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, pri čemu su zaposleni primili i potpisali "obaveštenje o zabrani vršenja zlostavljanja i seksualnog uznemiravanja na radu i zloupotrebi prava na zaštitu od takvog ponašanja". Ali, mnogi ispitanici iz pomenute ankete, nisu umeli da daju odgovore na pitanja: kako se prepoznaje mobing, načini mobingovanja, koja je procedura za rešavanje spora u mobingu i sl.
S tim u vezi, mišljenja sam da nije na odmet i ovde na blogu postaviti i prodiskutovati tekst o ovom nepoželjnom ponašanju poslodavaca i zaposlenih, koje se sankcioniše Zakonom, a koja nam se dešava.Osnovni motiv obrade, pisanja i povremene aktuelizacije u javnosti tema kao što je mobing, bio bi informisanje, upoznavanje i eventualna edukacija koja ima za cilj zaštitu radnika na svojim radnim mestima.

 Nasilje, samovolja i tiranija poslodavca nad zaposlenima postoji od kad postoji i pojava rada, mnogo  pre  nego što se sam termin mobinga našao u žiži javnosti i interesovanja, najverovatnije postojaće i u buduće, samo što smo sada u situaciji da ovakvo ponašanje prepoznamo, definišemo i da na njega blagovremeno reagujemo. U tranzicionim i posttranzicionim periodu i društvima kao što je naše, postoje situacije u kojima nemate uredjena normativna akta mnogih firmi, gde zaposleni nemaju sigurnost radnog mesta, gde nisu jasno definisana pravila rada za sve zaposlene, postoji veliki broj nezaposlenih, koji pristaju na bilo kakve poslove i uslove rada ne bi li pronašli uhlebljenje. U ovako neregulisanom i neizvesnom poslovnom ambijentu, javlja se plodno i pogodno tlo za samovolju i vršenje psiho terora nad zaposlenima od strane ne malog broja poslodavca. U svim zemljama tranzicije problem mobinga je uveliko izražen i najčešće povezan sa izrabljivanjem radne snage.

Clj mobinga je da se zaposleni profesionalno diskredituje, ekonomski degradira, seksualno iskoristi ili jednostavno prisili da napusti radno mesto iz različitih razloga od kojih su neki: izbegavanje plaćanje otpremnine u situacijama proglašenja tehnološkog viška zaposlenih ili stvaranja radnog mesta na koje će poslodavac da uposli drugog poželjnijeg radinka, najčešće zarad vlastitog interesa.

Metode mobera su psihičko maltretiranje, neosnovane kritike na račun lošeg rada zaposlenog, uvrede, povike, šikaniranja, zlostavljanje i seksualno uznemiravanje. Dešava se i da poslodavac neravnopravno određuju zarade zaposlenih za isti posao po nejasnom ili nedostupnom pravilniku o ocenjivanju i vrednovanju rada ili se zarade zaposlenima uopšte ne isplaćuju, s namerom da se mobingovani radnici oteraju sa radnog mesta tj. da sami daju otkaz ili da se jednostavno izrabe.

Osobe koje vrše mobing nazivaju se moberi i uglavnom su to osobe sa poremećenom strukturom ličnosti ili jednostavnije rečeno - psihopate. Po nekom nepisanom pravilu moberi su manje sposobne, agresivno prodorne, iskompleksirane, ali visko pozicionirane osobe, bez posebnih ljudskih kvaliteta, koji imaju potrebu da budu dominatne, da poseduju moć nad drugim ljudima i u toj svojoj moći uživaju.

Žrtve mobinga nazivaju se mobingovane osobe i mogu se razlikovati po svojim sposobnostima, po potencijalu, znanju, kvalifikacijama, po kvalitetu svoga rada, po dužini radnog staža, po godinama starosti. Žrtve mobinga mogu biti preambiciozne, mlade osobe sa višim obrazovanjem i boljim pristupom informacijama od svojih šefova, intelektualci, atraktivne i lepe žene ali i osobe sa invaliditetom, kao i osobe pred penzijom.
Psihološki gledano mobingovane osobe su uglavnom nenametljivi, tihi i kvalitetni ljudi koji su često predmet prezira, prikrivene ljubomore, mržnje i strahova drugih, zbog čega imaju manje šanse da budu birani za lidere u svojoj sredini. Sa druge strane, ovakve osobe ne osećaju potrebu da poseduju moć nad drugim ljudima, oni u njoj ne uživaju, ne žele je i stoga se ne guraju da budu na vidjenijim pozicijama. 
Treba ovom prilikom istaći da mobing nije samo seksualno motivisano ponašanje, kako mnogi misle, već su žrtve podjednako i muškarci i žene svih profesija i socio-ekonomskog statusa.

Prema smeru delovanja mobing možemo podeliti na vertikalni i horizontalni:

Vertikalni mobing se odnosi na situacije u kojima pretpostavljeni zlostavlja jednog podređenog radnika ili jednog po jednog radnika dok se ne uništi čitava grupa i razbije zdravo jezgro firme, sa namerom da se firma kadrovski i ekonomski uništi. Ovaj vid poznat je u stručnoj literaturi kao tzv. strateški mobing.

Primeri ove vrste mobinga su: davanje ponižavajućih poslova zaposlenima, daleko ispod njihovih kvalifikacija, postavljanje nemogućih rokova za izvršenje radnih zadataka, namerno neobaveštavanje radnika o poslovnim ciljevima i zadacima, gašenjem ili zabranom rada sindikata zaposlenih,upotreba prostih i uvredljivih šala, konstantne kontrole i kritike od strane rukovodstva, napadi na zdravlje zaposlenih, uskraćivanjem prava na bolovanje, slobodne dane i godišnji odmor, seksualno uznemiravanje radnica, stalno premeštanje zaposlenih, nepozivanje na sastanke, oduzimanje sredstava za rad tzv "sindrom praznog stola" ili pretrpavanje obavezama tzv. "sindrom punog stola" kada su mobingovani pretrpani poslom a za taj svoj rad nemaju materijalnu i radno-položajnu satisfakciju, itd.

Horizontalni mobing javlja se među radnicima koji su u jednakom položaju u hijerarhijskoj organizaciji. Osećaj ugroženosti, ljubomora i zavist mogu podstaći želju da se eliminiše neki kolega ili koleginica, pogotovo ako postoji uverenje da njegova ili njena eliminacija vodi napretku u karijeri. Primer za horizontalan mobing je stalno ogovaranje, speltkarenje, bezrazložne kritike, zajedljive i neprimerene opaske na rad,nipodaštavanje, ismevanje rada kolege ili koleginice na jednakom radnom položaju.

Mobinga ima u skoro svim organizacijama, a najviše u organima državne i lokalne uprave, u školstvu, zdravstvu, privatnom ugostiteljskom i trgovinskom sektoru, dok je u delatnostima gde se eksploatiše čist fizički rad, uglavnom teškoj industiji i  poljoprivredi, mobing zanemraljivo mali.
Mnogi zaposleni ne prepoznaju mobing nad sobom, sve dok se ne pojave posledice po fizičko i psihičko zdravlje. Osobe koje duže vreme trpe bilo kakav vid ugrožavanja na poslu, posle izvesnog vremena moraju da pronađu neki ventil za svoje frustracije. Vrlo je verovatno da će porodično okruženje biti ono nad kojim će takva osoba pokušati da isprazni negativna osećanja. Agresija se pomera ka slabijima i onima od kojih se očekuje da imaju najviše kapaciteta za pružanje razumevanja i tolerancije. Obično su to članovi porodice. Neretko se dešava da osoba, koja na poslu trpi ugrožavanje bilo koje vrste, postaje posle izvesnog vremena i sama nasilnik u porodici. Posledice mobinga koje se osećaju u porodici ne zavise samo od vrste i intenziteta pritiska koji osoba trpi na poslu, već i od toga koliki značaj osoba pridaje svom profesionalnom životu. Stoga su često kolateralne žrtve mobinga upravo porodice onih ljudi koji se bave vrlo prestižnim zanimanjima.
Najčešći zdravstveni problemi koji se javljuju kod mobingovanih osoba jesu neurološke smetnje (vrtoglavice, nevoze, učestale glavobolje, poremećaji sna, depresije, napadi panike, anksioznost ili ispadi u ponašanju koji se manifestuju kroz agresiju i nasilje prema članovima porodice, licima iz bliže okoline ili autodestrukcija), gastroenterološke smetnje (gubitak apetita, problemi sa varenjem, pojava čira,...), kardiloške smetnje (tahikardije-lupanje srca, povećan krvni pritisak,...), promene na koži (razni osipi, neurodermatiti, gubitak kose,...) i sve ovo se dešava kao posledica dugotrajnog stresa i loših uslova rada. 
S tim u vezi, ako osoba prepoznaje kod sebe neke od ovih simptoma i to povezuje sa stresogenom situacijom na poslu, neophodno je da se javi lekarima u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, a po potrebi inicirati i realizovati razgovor sa psihologom, specijalistom neurologije i lekarima drugih secijalnosti za pomoć u daljem lečenju. Dijagnoza koja se postavlja kod osobe za koju se utvrdi da je žrtva mobinga naziva se Posttraumtski stresni poremećaj .

Prevencija mobinga
Prevencija svih negativnih društvenih pojava, pa samim tim i mobinga, je konstantna edukacija i periodična aktuelizacija tema iz socijalne patologije u medijima.
Pored edukacije i pravovremene informacije, neophodno je i
- upoznavanje poslodavaca i svih zaposlenih sa pojmom mobinga i njegovim posledicama i o postojanju Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu
- žrtve mobinga moraju same da prekinu krug mobinga tj. nasilja i jasno se suprotstave žlostavljaču, odnosno moberu,kome treba staviti do znanja, pred svedocima, da je takvo ponašanje nepoželjno i zahtevati da isto promeni, u suprotnom zatražiti pravnu zaštitu od zaduženog radika u firmi za slučaje mobinga, od strane sindikata, pravnika, inspektora rada ili viših instanci. Radnik koji smatra da je zlostavljan to prijavljuje poslodavcu, osim ako to nije sam poslodavac, može da pokrene postupak u firmi koji podrazumeva izbor posrednika koji je neutralna osoba od poverenja, i koji treba da bude medijator u rešavanju sporne situacije. Postupak posredovanja u ime zaposlenog koji je izložen zlostavljanju od strane poslodavca može pokrenuti sam radnik ili predstavnik sindikata i odgovorni za bezbednost i zdravlje na radu u toj firmi, tužbom kod nadležnog suda.

Kljućan faktor za spečavanje mobinga na svim nivoima je izbor stručnih i kvalitetnih lidera kojima je interes firme i zaposlenih na prvom mestu, koji se umesto dominatnog opredeljuju za saradnički obrazac ponašanja, a umesto naredbi biraju diijalog sa zaposlenima.