"Pobeći negde..."

Počeo sam da sumnjam da će pregovori o Vladi da probiju termin, pa sam hteo da pišem ovaj tekst. No, Vidovdan je načinio prvi korak - videsmo novog mandatara za sastav Vlade. Uskoro ćemo i Vladu, nadam se. Ovaj tekst je zbog toga naizgled ostao uskraćen za povod, ali u Srbiji makar kad se o izborju i postizborju radi, nema tako lošeg scenarija koji ne može da se obistini,. A zbog toga uvek ima razloga za beg bilo koje vrste. Pa zato:

Od svih poslastica, najviše volim beg. Bilo je dovoljno samo jednom da ga iskusim, i da mi se zauvek dopadne (mislim - još uvek). Bio je dovoljan jedan slučaj pa da ja kao džangrizavi, nezvanični profesor matematike isprobam, tačnije pretpostavim, obrazac. I kao vrednosti promenljivih uzimam životne prilike u kojima se nalazim. Od slasti prvog bega sam naučio da uvek napravim sebi mesto za odstupnicu.

Moj život je velikim delom radio. Zato što ne radim na radiju, rekli bi mnogi koje sam čuo, a koji rade tamo. Verujem, ali ne razmišljam da ne bih pokvario čaroliju. A i da ne bih srdio onoga ko mi pruža najbrži i najjeftiniji način da pobegnem.

Najviše sam voleo i volim da pobegnem baš uz pomoć radija. Pre interneta, osim po Srbiji  nisam mogao nikuda (slabo kome u betonskom okruženju rade srednji talasi; o kratkim i dugim da ne govorim). Internetu hvala, sada se lako katapultiram u, recimo, Zagreb, Split, Dubrovnik, Ljubljanu. Dablin još nisam probao, ali BBC jesam. Slušam nečije druge lokalne vesti, vesti iz drugih zemalja. Problemi, naravno. Nigde nije da ih nema. Svoji nam se čine najvećim, što je prirodno. Ali, bežanje nas oslobađa. Problemi koji nisu naši nas ne zabrinjavaju baš toliko. Ne, ne naslađujem se.

Za to vreme, dok sam na izletu u drugim radio-svetovima, u matici se možda odigravaju i neke prljave stvari, neke od kojih je muka, koje je teško slušati - predizborna kampanja na primer. Ko pobegne spašen je. Bolje je to nego da bude strpljen pa da očekuje nagradu u vidu spasa. Jer spas možda i ne dođe. Ja bih pre upotrebio strpljen - smrvljen, Ili načet u najmanju ruku. Narod se zasiti pa “pukne”. A iz iskustva znam: puca se samo jednom. Ne zaceli nikad.

I zato uvek imam recept: u vreme predizborne kampanje - strogo van Srbije. Makar pomoću web radija. Opet malo Nušića, da napravim digresiju:

Našao se mladi advokat, u komadu "Ožalošćena porodica", “nebranom grožđu”, pa kaže svojoj sagovornici i klijentkinji: ”Uostalom, advokati i lekari nikada na sebe ne primenjuju mišljenja i savete koje drugima daju”.

Za razliku od Nušićevog primera, ja sam gore rečeno primenjivao otkako sam se dokopao brzog interneta za male pare.  I od problema, koji su neizbežni, makar nisam dao da me dotiču ovi predizborni.

Ne preterujte

Pred vama je, dakle, prekaljeni Pobegulja. Krišom, da me niko ne vidi. U bezizborno vreme gostujem u drugim gradovima širom Srbije. Ustvari, u Čačak nisam svratio više od pet puta za dvanaest godina otkako slušam web radio. To je prouzrokovalo da u jednom trenutku svoj grad osetim manje svojim nego Novi Sad, Suboticu, Zrenjanin, Dubrovnik, Zagreb. Ima neke čari u tome: malo-malo pa svoj grad osetim kao da u njemu gostujem. Što i nije tako loše, ako volite.