Me Too

Dracenine "Mrvice"

Do potrebnog znanja se može doći samo na dva načina: razvojem novog znanja i pribavljanjem postojećeg, tudjeg znanja. Razvoj novog znanja je skopčan sa velikim investicijama i mnogo rizika, pre svega zbog toga što se ne može unapred garantovati da će skupa istraživanja doneti očekivane rezultate i da će se do njih doći blagovremeno, pre konkurencije. Medjutim, ovde se krije još jedna opasnost - mogućnost da je neko u svetu istu inovaciju već osvojio ili je negde pri kraju. Zato preduzeća i ovde angažuju brokere znanja koji raznim metodama i kanalima prate istraživačke programe različitih naučnih institucija, R&D velikih kompanija itd. Pritom su vodjena načelom da ono znanje koje već postoji negde u svetu nema potrebe ponovo razvijati. Uspešan proizvod konkurencije se može usavršiti i uskladiti sa svojim proizvodnim programom ili uzeti kao baza za dalje istraživanje i razvoj svog potpuno novog, proizvoda koji će imati više prednosti, a nijednu manu konkurentskog proizvoda.

Gotovo da nema ni jedne kompanije u svetu, pa ni najveće koja jedan deo svoje ponude ne izradjuje kopirajući druge. Čak ni Sony koji je u samom svetskom vrhu po inovativnosti ne može da se pohvali potpunom originalnošću, već paralelno brižljivo neguje i dalje razvija i proširuje svoja jezgra kompetencija (kao npr. mikroelektroniku), a jedan deo svoje ponude delimično ili potpuno bazira na kopiranju. Postoje i preduzeća koja su se potpuno opredelila za strategiju kopiranja, Medjutim, budućnost takvih preduzeća je vrlo neizvesna, jer je njihova konkurentska sposobnost značajno umanjena i svedena samo na nižu cenu. Svaka ozbiljna organizacija koja svoje poslovanje planira na dug rok mora da predvidi investicije u sopstveni R&D.

Proizvodi nastali kopiranjem, popularno nazvani „me-too“-proizvodi imaju tu prednost što su jevtiniji, pošto u njihovu cenu nisu ugrdjene investicije za razvoj. Oni doduše firmi ne obezbedjuju imidž inovatora, ali zato sa njima nema opasnosti od ’dečjih bolesti’ kroz koje prolazi svaka inovacija. Crteži konstrukcije, softveri i druga dokumentacija mogu se lako kopirati. Licence ili patenti se kupuju. Ovi paketi znanja su u formi priredjenoj za direktnu upotrebu drugih lica, pa su idealni za sticanje znanja.

Industrijska špijunaža i piraterija su česta pojava i pored toga što su u mnogim zemljama krivično delo. Ove mere zaštite, medjutim, ne obuhvataju sve delove sveta (npr. Hong-Kong) i sve oblasti, naročito virtuelne realnosti.

Znanje zamrznuto u proizvodama konkurencije može da se dešifruje različitim tehnikama menadžmenta znanja. I uspešni interni poslovni procesi pojedinih odeljenja se mogu delimično analizirati odgovarajućim tehnikama svesnog posmatranja.

Treba reći da znanje koje je moguće kopirati zahvaljujući tome što nije dovoljno pravno zaštićeno (patenti, licence itd.) ili se uopšte ne može pravno zaštititi (npr. autorska prava na Internetu) jeste veoma korisno, ali ne može garantovati trajne konkurentske prednosti, pošto stoji na raspolaganju i konkurenciji.

Zbog dugotrajne izolovanosti, zaostajanja privrede i finansijskog i personalnog osiromašenja naučnih institucija, nedovoljne zaštite autorskih prava, neregulisanog tržišta radne snage i potpunog odsustva tržišta znanja, u Srbiji razvoj novog znanja minimalan. Opisana strategija kopiranja je odličan način da se prevali jedan deo puta ka konkurentnoj privredi i nauci.