Ne krijem da o fudbalu malo znam i da me još manje interesuje. Pa sam se začudio zašto je sinoć, kada smo igrali sa Obalom Slonovače grad bio pust kao da igramo finale svetskog prvenstva?

Bilder: Nabildovano telo a u glavi (gaćama) ništa?!Danas su mladi poludeli za sportom i sportskim aktivnostima. Sport je postao glavna tema razgovora, naročito među muškarcima. Prate se ne samo domaće fudbalske utakmice, već i utakmice klubova iz Engleske, Nemačke, Italije, Španije, sigurno i Tunguzije. Tuku se žene jer hoće da gledaju španske serije dok je neka tekma na televiziji. Smišljaju se novi sportovi, hokej na travi, fudbal u vodi, plivanјe u živom pesku, skok pored bazena i mnogi drugi. Sportske zvezde, sa jedva završenom osnovnom školom, su multimilioneri sa prelepim suprugama / devojkama manekenkama, glumicama, pevačicama. Dovoljan razlog da veći deo muške populacije poludi za sportom i snovima o uspehu, novcu i sreći. Zbog takve sportske groznice, na svakom ćošku niču sportske hale, stadioni, sportske dvorane. Ako ne niče nešto sportsko onda nešto crkveno. Oni drugi kojima sportske aktivnosti ne idu od ruke, imaju sportske kladionice gde na sportu mogu lepo da „zarade“.

...Po cemu je jedan covek vredniji od drugog?

Po cemu je jedno bice vrednije od drugog?

Po cemu je jedan zivot vredniji od drugog?

Rizikujem da primim napušavanje gratis ali imam potrebu kao glavni i odgovorni web sajta da se izvinim našim uvaženim posetiteljkama i posetiocima za svu bol i patnje koje vam je ili koje će vam tek naneti naš bloger Marko Vidojković.

Hm, jučerašnji blog kao i komentari na njega (što privatni, što javni), inspirisali su me da malo razmislim da li Srbija ima dive ili ne. Tolika rasprava o Ceci (za koju, btw neznam čemu), pokazuje da Ceca (opet dopalo se to nekom ili ne), jeste diva. No, hajde da vidimo da li postoje neke druge dive osim nje. Ovo što sledi je samo predlog, pls budite slobodni/ slobodne/ slobodna pa dodajte vaše favoritkinje :)Ovo su moje DIVE KOJE IMAJU MOĆ: mnogi bi da ih pljuju ali nemaju argumente !

Jelena Milić: Mislim da se deradikalizacija Srbije najbolje radi tako što se vaspitavaju za demokratsko građanstvo ti neopredeljeni birači koji dolaze. I taj edukativni momenat mora da postoji, masovni populizam ne može da prođe. I mislim da mora da bude još jedna druga stvar prisutna sve vreme, a to je društvena solidarnost, taj koncept solidarnosti. Kod nas je to sve nekako izvrnuto. Ti imaš udruženje roditelja opskurno nastradalih vojnika u zadnje dve-tri godine, koji jadni tumaraju od institucije do institucije, kao što je onomad tumaralo ono Udruženje porodica nestalih i kidnapovanih s Kosova, dok na kraju krajeva nisu došli tamo gde treba i počeli da rade sa Natašom i sa Fondom, pa će nešto od svega toga možda da bude kako treba. Šta je sa onom dvojicom momaka iz Topčidera, šta je sa tim nemim, nezaštićenim svedocima saradnje države sa haškim optuženicima? Ja nekako sve mislim da oni kojima je stalo, a verujem da im je iskreno stalo, da se politički kontekst suđenja za ubistvo Đinđiću istera na čistac, moraju da shvate da je taj politički kontekst isti i kada je u pitanju afera Topčider i kada su u pitanju masovne grobnice u Batajnici. Mi moramo da te sve procese politički objedinimo i da ne insistiramo samo na tom jednom procesu, nego na svima zajedno, jer su im mehanizmi potpuno isti.

Dragi posetioci bloga, pošto vas uglavnom boli uvo za teme o kojima pišem, odlučio sam da vam izađem u susret. Ovog puta tema sam JA. Slobodno me napušavajte do mile volje, a ja vam neću ostati dužan. Molim ljude koji imaju pozitivno mišljenje o meni da se ne mešaju. Muzika za leto: PRTI BEGE.

Radio-difuzna ustanova Srbija je u subotu 10. juna u Politici objavila konkurs za generalnog direktora RTS-a. Uslovi konkursa:

Molim?

BoingBoing

June 19, 2006

The War Sports

I always knew my Mom didn’t like the way I dressed, and the Special Court for War Crimes in Belgrade has my late Mom's taste in clothing. For all these months, the policeman at the door has taken charge of our manners, us, the special small crowd of women related to criminals and victims. He scolds us for chewing gum, sniffling aloud in grief, whatever...

Now he stops me: my summer T-shirt is indecent. The shirt's neck
is too large and it hangs loose. Sandals are certainly not allowed in court, but he tolerates my shoes. The T-shirt's sleeves are a proper length, but... I am trying to convince him that I won't suddenly expose my shoulder in the midst of the trial proceedings, but he doesn't trust my assurances.

At that point, the wife of a Scorpion volunteers to help me. Her skirt is shorter than mine, but she produces a handy pin and and fastens the neck of my shirt. The Scorpion wife and the guard exchange triumphant smiles. I say: next time I will bring a burka ... Rules are rules, he does not understand my remark... I have no innate problem with obeying rules, but who is making them, and why?

Za koga da glasam?E vala, ne znam za vas, ali ja cu da apstiniram, mislim na izbore. Demokratski blok ce imati jos jedan glas manje i to jer nemaju duha. Nista mi nije tako tesko palo, ni tranzicija ni korupcija, ali sto su im fore glupe...

Cela nasa politicka scena pati od nedostatka smisla za humor. Prednjace radikali cija se duhovitost moze meriti "blesimetrom" (!?). Sledi Vlada Srbije, gde se istice kukavni Velja koji kad nesto provali "ljudi se smrznu". Premijer se kloni banalnosti, ali se drzi vrcavog Matije Beckovica koji svojim "neferendumom" nije uspeo da zasmeje ni svoje rodjeno selo.

Od predsednika slaba fajda, a u opoziciji mrka kapa, tek poneka fora, uglavnom slucajno. I corava koka ubode zrno.

kofer

Recimo da ja preferiram radio. Oduvek. Kao klinac sam razbio jedan radio. Imao čekić, i u nečemu što se zvala ogradica, kao jednogodišnji loknasti neuhranjeni plavišan velikih ušiju, istim sam ga razbio.

Možda me kroz živiot prati neko osećanje krivice tim povodom, pa ga okajavam ljubavlju prema istom mediju. Al’ stvarno volim radio. Radio sam na radiju, prvo na Studiju B kao gimnazijalac, prvi urednik mi je bio današnji ministar kulture, nakon njega današnji direktor kulturnog centra u Parizu, najzad supervizor u mojim noćnim progamima  bio je Duško Radović, dobroćudni „namćor“ legendarne misli i rečenice koje je ostavio za sobom generacijama što dolaze. Bar u to verujem.

Bez rečiKraj godine ni na vidiku, a već ne može da se živi od raznih lista.

Šta da radim. Primećujem ih, jer ih volim.

Ali... dvadeset i pet najseksi knjiga svih vremena?

Ah, taj seks, pašću u nesveks. Koliko puta ga uopšte možete strpati u naslov svojih postova?

Piše Peconi

Taxi Tanzer, u pomoć, u pomoć! Niko više neće da se igra sa nama. Hteli smo da igramo tango, tango argentino. I igrali smo. Šest puta smo pokušali da uhvatimo korak. Uhvatili smo ga svih šest puta. Odigrali su sa nama tango muerte. Zato sada nko više neće da se igra sa nama. Obala Slonovače, kažete. Večeras. Allianz Arena. München. Tamo gde je u istorijskoj pivnici trebalo da raširimo našu zastavu na kojoj piše Pohod na Tron i ostale vrsne reči a naročito slike, i proslavimo plasman u naredni krug. Video sam kako stojimo nas četvorica na masivnom hrastovom stolu sa najlepšom zastavom na celom prvenstvu, polivamo se pivom iz velikih litarskih krigli dok masa navijača iz celog sveta nazdravlja sa Die Fantastische Vier.

 Desila se još jedna nesreća sa smrtnim ishodom u našim  oružanim snagama. Nadležni su još jednom odmah izašli na lice mesta. Primiće, verovatno,  opet predstavnike udruženja  roditelja postradalih vojnika.  Koje  postaje sve brojnije, ali  i dalje bez šire podrške.  Formirana je još jedna komisija da istraži okolnosti i uzroke nesreće, koja će se ili raspasti, ili ugasiti.  Politika je još jednom, sasvim slučajno, nekako u isto vreme objavila tekst, o psiho-fizičkoj ne-spremnosti regruta. Deo javnosti  seriju incidenata koji postaju trend  relativizuje i argumentima  da se to  dešava i drugde. Drugi deo će, verovatno opet,   ponuditi  svoje političko-advokatske usluge, pa  marginalizovati ceo slučaj, kad vidi da nema političko-medijsku težinu.  Ovog puta  privedeni su svedoci i akteri nesreće, vojnici,  koji po PS tu nisu trebali da se nađu. Na njima će se, ako je po ishodima prethodnih nesreća  suditi, kola verovatno i slomiti.  Šta i očekivati od vlasti koja još nije razrešila aferu Topčider-posledicu njene saradnje sa haškim beguncima? Svoj odnos  prema poginulim gardistima i prema suđenju za ubistvo pokojnog  premijera  država je nedavno  pokazala  angažovanjem Vuka Tufegdžića, koji je Draganovu i Draženovu smrt umalo skroz obesmislio, njegovim slanjem na lice mesta ubistva svedoka saradnika. Ni od predsednika Tadića, profesionalno i intimno, očito,  vrlo zainteresovanog za vojna pitanja, o Topčideru ne čujemo ništa. Šta očekivati i od nezavisnih,  opozicionih i bivših političara koji su, takođe,  odustali da  aferu Topčider  isteraju na čistac  i prepustili je zaboravu? Ili dogovoru.  

Ali, šta je sa ostalima? Šta je sa budućim regrutima, šta je sa roditeljima vojnika koji su sada u vojsci i onih  koji će tek da idu? Šta je sa civilnim sektorom? Šta je sa studentskim udruženjima? Otužan je nesklad nezainteresovanosti za aferu Topčider  u odnosu na studente-domce i njihov  flert sa državom oko crnogorskog referenduma. Kao da u životu nema bitnijih tema od cene smeštaja i školarine.Društvo koje nije u stanju da genriše solidarnost i sprovede kolektivnu akciju oko jednog slučaja,  teško da ima  potencijal za promene dublje društvene i političke promene.

Ponekad mi se čini da smo, ili bar jedna dobra većina, u kolektivnom neznanju u kakvoj zemlji zapravo živimo? Ne samo u kontekstu granica, veličine, imena, nije mi ni važno ako nemam osećaj primarnog ljudskog dostojanstva i ponosa, već u kontekstu normalnosti šta je ispravno i poželjno a šta ne!

Čini mi se i da nema pravila, da nema prihvatanja nijednog nasledja osim ružnog sećanja i bednih ratničkih mitova.

Nema pravih zvezda i velikih dogadjaja.

Čuo sam da se na tržištu nalazi gomila falsifikovane kozmetičke robe (shodno povećanim letnjim potrebama), pa tako nema ni pravih sapuna da se očiste svi koji bi hteli da sa sebe speru nagomilanu prljavštinu.