Nađoše lumeni najzad rešenje za Kosovo. Staviće, kažu, u preambulu novog Ustava stav da je Kosovo deo Srbije. Ako ili kad Kosovo bude nezavisno, reći će da ono to nije po Ustavu Srbije. Ko u onom ratnom vicu kad izgladneli Mujo nađe prase. Prase skiči, a Mujo će: „Slušaj bolan, skič'o ti ne skič'o – za mene si janje“.

Zapošljavanje je bez konkursa. Nema ni liste kriterijuma koje treba zadovoljiti osim sposobnosti slaganja ozbiljne face u skladu sa poslovičnom „zabrinutošću“.

Plata - odlična. Posao - piece of cake. Uglavnom sednje i glumatanje & simuliranje. Putuje se dosta i to o državnom trošku. Službeni šofer se podrazumeva. Naravno da nema fiksnog radnog vremena.

Ako nema slobodnog mesta za posao snova - šef otvori još jedno. Obično to rade kad treba da smeste nekog svog „zaslužnog“. I niko ne pita kako je sve fukncionisalo dok taj upravo zaposleni na poslu snova nije tu radio.

Srpske Mikavice su u saobraćajnoj bahatosti daleko iza hrvatskih. Tamo gradonačelnik prestonice pijan ko klen skrivi udes, policija za njim, a on po gasu. A ministarka pravosuđa mudruje da njenih 200 Km/h nije opasno pošto je uspešno završila u Nemačkoj kurs sportske vožnje.

Navodno je spot zabranjen.

A baš je biser taman za nedeljnu jutarnju razbibrigu.

Otkrih slučajno (pošto ne gledam CNN) ovaj interesantan događaj od pre tri dana.

Dok je išao govor predsednika države, novinarka Kyra Phillips, dobitnica nekoliko Emmya, ćaskala je u toaletu, ali je ostavila uključen mikrofon pa je ćaskanje išlo „on the air“ i preklapalo Busha.

Išlo je to nekih minut ipo i da niko do tada nije primetio i isključio mikrofon. Toliko su pozorno slušali predsednika. :)

Vegeta i Fructal u srpskim prodavnicama uobičajena su pojava. Nema iznenađenja čak ni kada u Zagrebu vidite užički kajmak. Ali zvuci Marša na Drinu u sred „ljute Hercegovine” - e to je već nešto.

Godinu dana je prošlo od kako je Izrael okončao razdoblje samozavaravanja da može i treba da drži teritoriju na kojoj većina stanovništva želi svoju državu, a Izraelce doživljava kao okupatore.

24. avgusta 2005. je poslednji od oko osam hiljada izraelskih naseljenika napustio Pojas Gaze. Dvadesetak dana kasnije otišla je i vojska. Tadašnji premijer Arijel Šaron im je poručio: „Ne shvatajte ovo kao gubitak teritorije nego kao čin od vitalne važnosti za budućnost države Izraela”. Drugu važnu rečenicu izustio je te jeseni i to u UN: „Palestinci imaju pravo na svoju državu i slobodu i Izrael nema nameru da im se nameće kao vladar”.

Srpski navijači su na fudbalskoj utakmici Češka-Srbija (1:3) "skandirali ratnim zločincima Ratku Mladiću i Radovanu Karadžiću, na šta organizator nije reagovao" piše najtiražniji češki dnevni list Mladá Fronta Dnes u članku pod naslovom Pljesak Nedvědu, inače beda. "Kada su isti ljudi počeli napola ironično (da skandiraju) 'Pavel Nedvěd!', češki trener Brückner je stao pred klupu u zamišljenoj pozi", piše Dnes.

Češki mediji uglavnom hvale igru Srbije, a kritikuju i to baš oštro svoje. "Hospodářské Noviny", najozbiljnije novine za poslovne ljude prenose Brücknerove reči kojima opisuje igru svog tima: "lakomislenost, nemarnost, lenjost". Neka opšta ocena je da su Česi bili dezorganizovani i da su se osramotili.

Prepoznao sam na jednom od snimaka koji se pojavio u javnosti ovih dana jednog iz ekipe ubica. Bili smo osamdesetih zajedno u vojsci. Odgledao sam nekoliko puta snimak. Nema apsolutno nikakve dileme da je to on. Iste crte lica, isti osmeh, isti glas, samo je .... (ovde sam hteo da napišem čovek, a ne znam šta da napišem), stariji. Setio sam se svih njegovih generalija osim prezimena. Razbijao sam glavu nedelju dana, iskopao sam čak jutros prastare fotografije koje sam pregledavao ko zna koliko puta ne bih li prizvao u sećanje i taj nedostajući podatak. Ništa. Ali znam sve drugo pa sam to danas javio de treba.

BBC, arhetip javnog servisa, pušta čitav dan na World Serviceu (radiju) red vesti - red odgovora na pitanje upućeno stručnjacima raznih profila i građanima. Verujete li vlastima da je zaista postojala urota, ili vlasti malo preteruju iz sopstvenih razloga pošto nam nisu ponudile nikakve dokaze tvrdnji da su otkrili plan rušenja aviona? Odgovori i ovakvi i onakvi. Stručnjaci uglavnom veruju, običan svet skeptičniji.

U informativnim emisijama na državnim televizijama Srbije, Hrvatske, Crne Gore & BiH ni traga od ograda. One po definiciji veruju vlastima. Tamošnjim pregaocima stav nekakvog nadleštva, pogotovo nekad Partije, a posle bilo koje saopštenje nekog organa vlasti Slobodana / Franje / Alije / Vojislava / Mila / Sulejmana / Iva, a vidi se i ne samo njih nego vlasti uopšte, ovde čak i britanske, automatski blokira sivu masu: Je l' rekla vlast? Jeste. Pa šta onda ima mi da razmišljamo.

Gledao sam juče na BBC-u kako je bivši izraelski premijer Benjamin Netanjahu sahranio već u trećem minutu sirotog voditelja Hardtalka Noela Thompsona koji se baš bio nameračio da dobro ispreskače Izraelca.

Onda mi je palo na pamet ono što mi se vrzma po glavi već više od decenije – nesposobnost većine balkanskih političara da se snađu u zapadnim medijima, da kratko i jasno objasne stav i cilj svoje zemlje, setih se njihovog apsolutnog nepoznavanja funkcionisanja medija, njihovog nedostatka stila itd. O stranim jezicima da ne govorimo.

Gledam protekla dva dana famoznu brojku 1.513.000.000 € koja je službeno predstavljena kao uspeh ravan ondašnjem ukidanju nepravednih i ničim izazvanih.

Lezilebovići razni iz Državnog Aparata i pratećih mastiljarskih službi ubiše se od ubeđivanja naroda kako su odradili sjajan posao (za dobrobit naroda, naravno). Kao odlično su trgovali. Ako su oni dobro trgovali, onda znači da Skandinavci nisu. A ne zvuči mi baš nešto suvislo da su menadžeri telekomunikacione kompanije iz jedne od najbogatijih zemalja sveta ovce koje su u Beogradu ošišali. Pogotovo mi nešto Norvežani nisu delovali kao face koje je upravo neko zajeb’o za debele pare.

Vratio sam se pre nedelju dana sa odmora pa su mi još sveže impresije.

Ali najjači utisak nije ni more, ni sunce, ni klopa, ni kakva prsata Šveđanka nego jedno pitanje mog šestogodišnjeg sina.

Najpre mali uvod: Pošto smo odmor proveli ploveći glavne dečije impresije bile su sve te nekakve stvari vezane za brodove i plovidbu. Moj sin je posle fascinacije tipovima brodova, njihovom brzinom i snagom, pa imenima i karakteristikama vetrova i visinama talasa koje razni vetrovi proizvode, prešao na malo apstraktnije stvari pa je zaključio da svaki brod na krmi i/ili na jarbolu ima zastavu neke zemlje. Tek tada je zapravo shvatio da nema svaka zemlja samo fudbalski dres nego ima i zastavu pošto smo žena i ja lišili decu makar u detinjstvu kljukanja glupostima tipa znakovlja i nazivlja.