The optimist in me recalls an old marketing maxim: "all publicity is good publicity". Thus I am encouraged when I read below that the Radicals are marketing Mahatma and Nelson as their icons and mentors with whom they would like their hero to share the podium. They assume their supporters are unlikely to go and check out these new honorary comrades-in-arms of their party. They are underestimating the intelligence of their supporters.

Negde oko pola pet popodne sam krenuo u prvcu centra grada i u trenutku kada sam skrenuo u sokak koji vodi pored Vukovog i Dositejevog muzeja prema Višnjićevoj ulici spazio sam čudnu grupu ljudi koja mi se kretala u susret. Predvodila ih je izuzetno visoka plavuša koja je po intonaciji i govoru tela očigledno predstavljala vođu grupe. Ostatak su činila četiri zdepasta muškarca koja su sa njom nešto žustro raspravljala, smejući se na način koji je pomalo podsećao na groktanje. Ne bih im verovatno posvetio mnogo pažnje da se blajhana predvodnica nije zaustavila ispred mene, pogledala me sa prezirom i rekla: „Evo našeg patriote!“

kako javljaju prijatelji iz srbije, mnogim segmentima interneta u srbiji danas nema pristupa. da li se radi o tehničkom problemu, ili je nešto drastičnije po sredi? kao i uvek, iz srbije samo nemir. nadam se da će naši prijatelji, porodica i sunarodnici, biti u prilici da nam se što pre jave. za sada samo nemir...

ako se neko još seća sarajevske humorističke serije 'top lista nadrealista', verovatno će razumeti sa kakvom nelagodom sam ispratio početni džingl ovdašnje jedne serije, takođe humorističko-satiričnog sadržaja - 'erec nehederet - נהדרת ארץ ' (hebr. predivna zemlja*). razlog za nelagodu je bio, kao što svi dobro pamtimo, u tome koliko se televizijska satira stvarno poigrava sa realnošću, a koliko je zasnovana na autentičnim isečcima iz života?

Kada na Internetu pokušate da saznate nešto više o osnovnoj školi "Kralj Petar prvi", dobićete rezultate o kriminalnim radnjama direktora koga terete za razne zloupotrebe.
Svi oni dinari i funte koje se pominju nisu ništa u odnosu na zločin kojeg je neko počinio ovih dana.
Radi se o onom drvetu uz školsku ogradu od kovanog gvožđa. Možda se neko seća tog zajedničkog života ograde i drveta koji su godinama srasli jedno uz drugo.
Danas toga više nema.
Pitam javno: kojem je to mozgu smetao taj život?
Odgovore kao što su: "moralo je tako", "predstavljalo je opasnost", "bilo je bolesno", "takva je bila odluka"... ne prihvatam.

Ove slike dole, tragovi su neograničene ljudske gluposti.

Da li se sećate tamo osamdesetih najave školskog programa na tada jedinom kanalu (kako li se zvao kanal??) kada mali televizor budi veliki televizor?

Nešto ovih dana mnogo provodim vreme sa sitnom dečicom pa im prosto zavidim – treba da krenu u osnovnu školu.

Why dive into an already overpopulated ocean of words I sit here asking myself? Do I have anything to add? Wouldn't silence be a more generous contribution? And who actually lives in this Kingdom of Blog: Anonymity masked often with cute pseudonyms camouflaging human beings I will probably never meet? Is Bloggism a symptom of our atomised lives where we know ever more people and ever less all at the same time?

 marsirala, marsirala....Glavni junak Josepha  Hellera  u knjizi Nešto se dogodilo priča o tome kako je kao  vrlo mlad  gajio  dugogodišnje seksualne fantazije o dvadesetšestogodišnjakinjama.  „Jedina dvadesetšestogodišnjakinja koju sam ikada imo, bila je moja vlastita žena, ali ja sam tad već imao 34“.

Kao što su mi daleki i strani (itekako strani) zagovornici granice Karlobag - Ogulin - Karlovac - Virovitica, tako mi i jugonostalgija postaje sve misterioznija pojava.

Ne zbog toga što je 'grobnica srpskog i raznih drugih' naroda bila vrhunac besmisla, etalon zla i simbol nakaradnog nego zbog činjenice da vreme prolazi i da normalan svet, za razliku od istorijom opsednutih, napreduje. Traži rešenja, put ka boljem.

Nego, da mi neko ponudi da u petak gledam Radnički Niš - Hajduk, u subotu Olimpiju i FMP Železnik, da odbojkaši Vojvodine dočekuju Mladost, a na Banjicu Partizanu dolazi Jadran iz Splita... ne bih razmišljao.

   Pre skoro 20. godina tadasnja redakcija ORP "Ritam Srca" je organizovala u saradnji sa doktorom Djordjem Jevtovicem i njegovim kolegama sa Infektivne Klinike u Beogradu prvo besplatno testiranje na virus HIV-a. Tom prilikom smo Veran i ja prvi probili led i dali svoju krv na analizu. Delili smo i besplatne kondome i bedzeve sa sloganima od kojih me je danas pomalo blam. "Ako nemas Sidu imaj me u vidu", cini mi se da je bas Veran autor tog slogana, ali davno je to bilo.

HIV/AIDSDanas je prvi decembar. Ima nešto zanimljivo u tom datumu. Prvi dan poslednjeg meseca u godini. Ne znam da li postoji neki razlog što je baš ovaj dan izabran za svetski dan borbe protiv AIDS-a ali borba protiv AIDS-a i edukacija šta znači pametno seksualno ponašanje treba da bude prisutna u medijima čitave godine a ne samo taj jedan dan.

U svetu je 40 miliona ljudi zaraženo virusom HIV a od toga preko 2 miliona su deca mlađa od 15 godina!

"Don't call us, we'll call you."Prvog oktobra nedefinisane godine, tačno u 15:03, ljudi širom planete iz čista mira podivljaju i udare jedni na druge. Kraj sveta koji smo poznavali, rekli bi R.E.M.

Iz čista mira? Ne baš. Sve je pokrenula spravica koju i sada imate uz sebe, tu do tastature, u džepu, torbici, futroli, pored ključeva ili cigareta. Mobilni telefon, njime se dičim, pustiću antenu, da na njega ličim.

Ne verujte izdavaču, gnusnoj korici ili zdravom razumu. Ovogodišnji (a već pretposlednji) roman Stivena Kinga, Cell, samo je maskiran u ruho horora, inače je čista naučna fantastika. I, bar prema priči, može svima da nam se desi.

Legion of StarsI don't know who the real "Bugsy" was, nor how he looked. I don't
think anybody knows that, here in Belgrade. Here in the tribunal
against organized crime, a protected witness, Dejan Milenkovic, known
as "Bugsy," climbed the podium for three days. A protected witness
-- not personally indicted -- Dejan told us a story with remarkable
differences from some well-known events. His testimony regarded
several attempted murders, and the final successful murder, of
Serbia's Prime Minister, Zoran Djindjic, back in 2003.

Amerika kaze " just do it" "try harder" ",work on it" ,ne opustaj se...

Evropa kaze ne zuri, polako, stani, razmisli, opusti se, uzivaj, uzmi odmor, popij nesto, pojedi...zabavi se. Ona je pomalo dekadentna, pomalo umorna. Ali zanosna.. Voli da uziva. Katolkinja je, voli karnevale, dekorisanje,rituale. Ona je poput zanosne majke koja susti svojom vecernjom haljinom kroz sobu i ostavlja opojni miris na jastuku svoje dece, ovlas ih ljubeci pred izlazak...Svasta je prosla. Razume porok, slast iskusenja i intrige.Ne zuri joj se...Njena deca nisu tako uspesna, tako bogata, tako ambiciozna. ali su produhovlJenija, otmenija, razlicitija.Popustljiva je
Amerika je puritanka, Veruje u rad, u rezultate u svetost braka i porodice.iu novac i sticanje...Svojoj deci pruzice sve, ako se pridrzavaju njenih pravila. One koji ne opravdaju ocekivanja bez milosti ce odbaciti...Sa decom ne polemise. Ocekuje njihovu bezrezervnu lojalnost i ne dozvoljava propitivanje o svojim stavovima..Poslusnima i radnima pruzice sve, najbolje skole, najbolje kuce, najvece "igracke".Svu svoju decu drzi na oku, posmatra, kontrolise, proverava. Stroga je ali predvidljiva. Ko postuje pravila bice nagradjen..Deca znaju sta da ocekuju. Predvidljiva je

                                               Ovo vam je kratka priča o našoj mamici, Srbiji. Mlađa žena, lepog je lica i stasa ali ubi bože neuredna domaćica i još gora majka. Kome majka a kome maćeha.

Mnogo se puta udavala. Par muževa su bili dobri domaćini i voleli porodicu ali bilo je i onih da te bog sačuva. Čudan ukus za muškarce, često neki tipovi skloni nasilju, nju maltretirali i tukli nas decu, prostaci ili neznalice.

A kako novi muž zauzme bračni krevet tako onu decu od predjasnjih pošalje u zapećak.