(Tekst koji sledi je deo pisma pisanog pre dve godine prijatelju.)

.......................................... 

Bila sam na seminaru o pridruživanju Evropskoj uniji. Predavači sve strane diplomate, ambasadori, atašei itd. Dva dana sedimo i slušamo šta je to Evropska unija i šta sve Srbija treba da uradi da bi se priključila EU. Između ostalog saopštili su nam da je naša uloga da doprinesemo da javnost shvati da je taj put neizbežan i da našim angažmanom treba da doprinesemo da taj put bude lakši. Jer sve može lako da se prevaziđe osim zadrte ljudske svesti. Pa će oni sve uraditi šta treba, a mi da utičemo na tu zadrtu svest.

Između ostalog jedan diplomata iz Velike Britanije pričao je o promenama u oblasti poljoprivrede, pa sam ga ja pitala da li je nekad video kako seljak u zadnjem dvorištu prekolje svinju, ili kako peče rakiju. On kaže da to tako neće moći, da je to na zapadu nezamislivo, i da će naši seljaci sami shvatiti da je bolje da odu u klanicu i da kupe šta im treba. Rekoh Britancu da ja mislim da će seljaci tim istim noževima kojima su zaklali svinju, braniti tu istu svinju. A on kaže - Jeo sam jednom meso od takve svinje i nije mi bilo ništa. A znate zašto? - Zašto? - Zato što sam posle pio domaću rakiju - i smeje se.

Rakija

U Americi postoji nekoliko “ zenskih kanala.To je isto kao “ deciji kanali” samo mnogo gore.( bez Sesami Streeta, Noggina i Bustera )Te kanale skoro niko ne gleda, nemaju nikave rejtinge i ne bave se nikakvim “ zenskim pitanjima”. Cak  ako ih povremeno i pogledate, sramota je da priznate jer su programi ispod nivoa prosecnog intelekta…E sad, nedavno smo u Njujorku prisustvovali lansiranju zenskog radija.Osnivaci, ni manje ni vise nego komesarke  borbe za zenska prava Dzejn Fonda i Glorija Stajnam.Radio se zove GreenStone. Isto kao i firma koja nama svake nedelje sisa travnjak. Originalno nema sta.

   Ema Bonino, italijanska ministarka za evropsku politiku, pocela je juce dvodnevni strajk gladju u znak podrske tesko obolelom sunarodniku Pjerdjordju Velbiju, koji trazi da mu se prizna pravo da odbije lecenje, odnosno pravo na eutanaziju.

   Ja sam, nazalost, u svom zivotu imao iskustvo sa bolescu najblizih clanova porodice. Moja sestra od strica je mesecima vegetirala posle teske operacije koja joj je, ispostavilo se, samo produzila agoniju. U momentima beskrajne tuge, padalo mi je na pamet da joj olaksam muke. Boleo me je njen pogled u prazno i znam da je to situacija koja ce me pratiti do mog kraja.

Živim u gradu u kojem je nasumično nasilje svakodnevna pojava. Rasno, politički, vjerski, seksualno motivirano, ima svega. Najviše ga je ipak 'motivirano kapitalizmom'. Koliko god čovjek malo imao, u kapitalizmu se uvijek nađe netko tko ima manje, a u kulturi opsjednutoj materijalizmom, sve to što nemaš non stop ti je točno pred nosom. Pa onda siromaštvo, jad, slabi izgledi i loše droge – sama šetnja ulicom je ponekad čisti divlji zapad.  

u beogradu rokenrolLokal patriotizam. Nepotizam. Besramna reklama.

Ali, kako da od srca ne preporučim nešto što, bez obzira na registarsku tablicu i poznanstvo, verujem da vredi. Što mi se dopada, a moglo bi i vama.

Petak, 08.12.2006., Klub Doma omladine. Bend Pionir 10 iz Subotice.

Priznajem da najviše mrzim nepravdu. Ljudi oko mene to zovu "robihudovskim" i "aktivističkim" nagonom, kažu da se previše palim, da nije nešto baš tako strašno, pa dobro, ma prođi, zaboravi...a ja ne mogu da pobedim osećaj da su prolaženje pored, okretanje pogleda i žmurenje, samo mrvice od kojih će narasti lavina, koja će nas pregaziti, otvorenih očiju i bez griže savesti. Uostalom, to smo već videli. Ono što nismo videli, a izgleda nećemo ni videti je, da je ta lavina shvatila ili da namerava da shvati nesreću, tugu, sram i ljudski jad, koji je za sobom ostavila.

As Serbia's elections draw nearer and the number and prevalence of political faces in the media grow, I can't help wondering if these coming elections will be another disappointing democratic display. Over the coming weeks we will be assaulted by media image after media image, as political propagandists fight for the votes of an increasingly apathetic Serbian public. People just can't seem to get fired up by elections; they are disappointed by the process and the outcome. Few people seem genuinely satisfied by democracy. And it's not just Serbia that has been infected by this apathy, far from it; political apathy seems to be pervasive amongst all democratic nations. So is there a crisis in democracy or a crisis in the elections that determine the shape of democracy?

Kad heroj postane gladan? Postoje  ljudi na koje (i da neću) ne mogu, a da ne mislim.

Vojislav Šešelj je jedan od tih.

Ne zato što mi se dopada njegov lik i delo. Naprotiv.

Baš zato što mi se ne dopada.

I valjda je moje ljudsko pravo da mi se neko ne dopada!?

Što ne znači da ga mrzim. Što, opet, ne znači da bih učinio sve da taj čovek nestane sa lica Zemlje. Ne, ja samo maštam o Svetu u kome su Istina i Pravda jednako dostupne svima, a ne samo povlašćenim elitama u koje spada i Šešelj. 

Pride 2001Čitajući blog Gorana Markovića o patriotama koje su ga „startovale“ i nekoliko blogova koje je Jelica Greganović napisala o Romima u Sloveniji, opet razmišljam o jednom od najvećih problema u regionu, a posebno u Srbiji. To je ono što u domenu ljudskih prava zovemo „napadima privatnih lica“. To je kada neki navijači prebiju učesnike potpuno odobrene i legalne gej parade, kada neka manje ili više organizovana skupina napadne stanovnike romskog naselja ili vas kao građanina/ku maltretira potpuno nepoznata osoba iz vama poznatih ili nepoznatih razloga.

Šta je zajedničko svim ovim incidentima ? Reakcija policije/vlasti je neadekvatna ili je uopšte nema. Ne možete reakcijom policije smatrati to što dođu dvojica policajaca i uzmu izjavu od vas, a uzgred su više radoznali zbog vaše pripadnosti nekoj manjini ili posla kojim se bavite. Ako ste slučajno obični građanin ili građanka, videćete kako pokušavaju da „provale“ čime li ste vi to izazvali napadače. U samom načinu ophođenja prema vama videćete da oni pokušavaju da razumeju napadače i da je za njih neko žrtva tek kada je ubijen ili ima teške telesne povrede (mada takve povrede i oni umeju uspešno da „implementiraju“ tokom informativnih razgovora).

Zapanjen sam reakcijom na post koji sam postavio pre dan i po. Preko 13.500 čitanja i 250 komentara! Nisam verovao da opis jednog poluincidenta koji mi se dogodio može izazvati takvu lavinu interesovanja, komentara i sukoba. Želim da to podelim sa vama.

Evo, eksperimentišem pisanje bloga na srpskom, ali na mom buđavom, uličnom srpskom.

Here’s my first experimental Serbian language blog, but don’t worry foreigners – the English version is there too.

we are the world Visoki nivo Security je sada i na evropskim aerodromima. Stasi su prosle nedelje oduzeli puder u Minhenu sto sam ja protumacila mizoginijom ( jer su svasta drugo ostavili) a juce je osamdesetogodisnja Podogoricanka sa stapom odustala u Beogradu od Londona ali ne i od boce rakije koju ima nameru da odnese svom sinu u belom svetu ...Evo americkog alterglobalistickog recepta...

--Last week I went through security at Newark. I had just put my carry-on, pocket stuff, laptop and shoes on the belt and was standing in stocking feet waiting to go through the metal detection arch. A dozen people were in line for the arch ahead of me.I looked down. There was a bin full of discarded bottles. Most, but not all, were plastic.I espied a long, thin bottle of dark fluid. "Tawny Port,"it said, "20 years old." Unopened.I picked it up.

Nobody cared.

Izgleda da sam „zbog“ Čedomira Jovanovića i Vladimira Bebe Popovića izgubio neke drage prijatelje i bliske osobe, ili ako ih baš nisam izgubio sasvim, sigurno smo se udaljili. A to ume da mi padne teško iako valjda ne bi trebalo. Jer ako prijateljstvo nije izdržalo test „Čeda ili Boris“ onda možda nije ni bilo pravo prijateljstvo.

Najmasovniji reality show u Srbiji je poceo! Tek je pocetak Decembra, a kampanje su gotovo u punom jeku. Niko ne zeli da propusti ni jedan jedini sat. Do 21.01. naslusacemo se i nagledati svega i svacega. Bicemo svedoci preko hiljadu obecanja i oko milion uvreda. Takodje cemo biti nevine zrtve bezbroj reklamno-politickih poruka. Politika je ponovo glavna tema cak i u onim krugovima u kojima to nije za ocekivati.

Foto: Mira ZdjelarHOLDEN: One one eight seven at Hunterwasser...

LEON: Oh... that's the hotel... where I live.

HOLDEN: Nice place?

LEON: Huh? Sure. Yeah. I guess.

(Hampton Fencher i David Peoples: Blade Runner)

Pre dvadesetak-tridesetak godina još uvek se uveliko govorilo u teoriji kako živimo u civilizaciji koja se odrekla vremena i temporalnog, a u korist prostora i sadašnjosti. Kritikovala se supremacija spacijalnog u modernizmu, težnja za ekspanzijom, mit o granici. Danas, kada je i prostor, kao i vreme, sabijen i skuckan u virtuelno, i ta varijanta graničarsko-osvajačkog modernizma deluje anahronično.

U neonu i staklu kojima smo sve više i sve sistematičnije okruženi, prostor gubi svoje atribute, prostranost i prostornost, i osećaj uzbuđenja pred neistraženim, osećaj iznenađenja i anksioznosti pred novim, sve je ređi, i sve standardizovaniji. Zara nas čeka i u Beogradu, i u Torontu, i u Bogoti, i u Kuala Lumpuru. Ista planeta, iste pantalone. Čak i da nema Zare, ili baš tih pantalona, DHL isporučuje.