HidrangeasKada probaju vino dégustateurs okreću čašu prema svetlu, promatraju boju, duboko udušu mirise, mućkaju napitak po ustima i na kraju kažu: „osećam aromu šumskog voća, višanja, jagoda“ ili „ima tu tragova čokolade i cimeta,  muškata i nara“; a mi na to ne znamo šta bismo rekli - naše vino je od grožđa. „Koje sorte?“ pitaju oni. A mi im onda nabrojimo sorte, a oni se čude; nešto im nedostaje ... pa kažu, „prebogat bouquet“. Istina, nešto tu nedostaje. Postoji tu jedan tajanstven sastojak a i jedna legenda koja objašnjava zašto je vino osobito. Jeste da je nerado pričam ali ću je vama ispripovedati, jer je prilika; naše vino, kojeg ima u pola sveta, je napokon došlo u zemlju Srbiju.  

Pa, kome se čita, por favor, nek pritisne » dalje.

 knitting onePraznično neprigodno zabavnjikavi sanjarski blog, obuzela me je takva griža savesti zbog nepisanja, tj. sporog & uživancijskog pisanja da sam odlučila da okačim ničim izazvani kao-blog...za uplitanje vrlih blog pisaca i pesnika.

Mustre su moguće razne, prelivi svih vrsta, sve dugine boje,meki i tvrdi bod, vunicom, rečima, bojama, slikama i stihovima...

A neko ko uMe da obJasni petLju „pravo, a ukršteno“...neka odmah dojavi rešenje jedine neosvojene Tajne, a u Lakom osvaJanju....

   Konacno je stigla zima u Beograd. Barem tako izgleda. Pas me je cvileci cekao ispred ulaznih vrata a ja sam navlaceci pola ormana na sebe preispitivao odluku o njegovoj kupovini. Sinoc sam otpao' u dnevnoj sobi uz "Utisak nedelje" pa sam zaboravio na njegove potrebe. Stoicki je podneo moje nepostovanje njegovih elementarnih prava na nuzdu. Da bih mu se ulizao, nosio sam ga dole tri sprata, tepajuci mu na uvo ljigavstine. Nepotrebno. Istovario' se pred vratima kapije pored nogu predsednice kucnog saveta. Srecom u dzepu mi se zatekla salveta pa sam njegovu gomilicu, prosetao stotinak metara do prvog kontejnera. U medjuvremenu je pojurio za mackom i "nestao u akciji". Potraga za njim trajala je oko sat vremena, kada sam se utucen zbog njegovog nestanka, uputio ka ulazu.

Exit Main StageKoliko je Exit veliki i važan događaj jasno je između ostalog i zbog večite frke oko istog. Ove godine frka je počela nešto ranije nego što je očekivano otvaranjem mogućnosti za rezervaciju ulaznica.

Prvog dana, prošlog četvrtka, kako kažu Exitovci, za manje od dva sata 6000 ljudi se prijavilo za odlazak na Exit po najnižoj ceni. Meni je malo čudno da se nudi rezervacija ulaznica iako zvanično nije najavljeno ni jedno ime, a još čudnije mi je da ljudi ipak rezervišu ulaznice. Međutim, ja se ne razumem baš u festivale i pretpostavljam da su dovoljna garancija prethodne godine.

Foto: Mira ZdjelarHavana je minsko polje, malarična močvara sa koje su prognana sećanja, džungla u kojoj vrela stihija ne prepušta ništa samilosti, sama sadašnjost puna retrospekcija, nedovršeni film u kojem gangster vadi svoj pištolj i ubija svoju sopstvenu sliku, i tako u nedogled.

(Miguel Mejides: Rumba Palace, 1995)

Izgleda kao da se u Havani koja više ne postoji sve zvalo Biltmore: jedan od najčuvenijih hotela s početka 20. veka (sadašnji Hotel Sevilla), najekskluzivniji društveni klub u kojem čak ni predrevolucionarni predsednik Batista nije mogao da bude član jer mu koža nije bila dovoljno svetla (sadašnji Club Havana), i ko zna šta još ne. Od svega toga danas je ostao jedan jedini starinski natpis, koji se jedva drži iznad trošnog ulaza i još trošnijeg salona koji se krije iza ulaza: Cafetería Biltmore.

Ovaj blog je o realnosti, čiji smo mi integralni deo. I o fenomenu gde ne samo da u toj realnosti
izvire lepota, kako je NŠarski citirao Andrića, kao i divlje cveće, tamo gde ga niko ne sadi, pošto je, po mom mišljenu, to lepota koju je teško ne primetiti, nego ta lepota izvire svuda. Ona u stvari ni ne izvire, mi živimo u njoj.

"Ako nešto ume da uzvrati udarac to nešto postoji". Deo je realnosti. (Kolokvijalno interpretirano Dr Johnson-ovo "I refute it thus" u James Boswell-ovoj knjizi "Life of Johnson", a pošto je Johnson šutnuo kamen rezigniran pokušajima da mu se objasni kako realnost izvan naše svesti ne postoji). David Deutsch u svojoj knjizi "The Fabric of Reality" nudi i alternativnu improvizaciju na Dr Johnsonove reci: "Ako je neki entitet, po najjednostavnijem objašnjenju, kompleksan i autonoman, taj entitet je realan".

Evo sam se slatko isvadjala sa jedno četiri dnevnika. Sve sam im rekla i sad mi je lakše. Jedini način da izdržim sva ona zveketanja i odvaljivanja po raznim dnevnicima, je da aktivno učestvujem u doživljaju. Jeste pričaju oni, ali ja se ne dam, neću da ćutim.

Ova moja horda dece ima skoro monopol nad televizorom. Interesne, starosne i polne razlike su dramatične. Često je predmet spora poznat i komšijama, koji samo kad bi bili hrabriji, komotno bi kroz zidove mogli da se uključe u aktivnu diskusiju oko izbora kanala i emisije.

Vidim godisnjica je smrti Franje Tudjmana. I bas na njegovu godisnjicu rikne i Augusto Pinochet. Dva generala, dva diktatora, obojica unesrecila hiljade ljudi i obojica imaju armiju sljedbenika koji smatraju da su preporodili sopstvene nacije. Obojica skoncase bez sudski dokazane odgovornosti za ratne zlocine iako su istrazioci (oni medjunarodni) provjeravali uloge obojice. Zlocini nisu upitni vec samo da li su oni direktno odgovorni. Cudo je ovaj datum. Konvencija protiv genocida usvojena je bas negdje ovih dana u decembru 1948. godine, a na danasnji dan i Univerzalana deklaracija o ljudskim pravima. Onda je nekako i simbolicno da barem dva diktatora riknu na taj datum.

“Kažu da je čovek  proizvod svoje okoline. Ne. Hoću da okolina bude rezultat mog delovanja u njoj.“  iz filma Dvostruka igra.

“Tek sa formiranjem "svetske javnosti" koja sebi dozvoljava i iz daleke distance da skandalizuje gaženje ljudskih prava, bilo gde da se gaze, ona i jesu definitivno postala univerzalna!” Jirgen Habermans

Ako je postojala jedna stvar koju kao dete nisam voleo u odlascima na letovanje, onda je to bilo pisanje razglednica. Posebno kada je na razglednicama očekivan tekst duži "Ovde je sunčano" ili originalniji od "Puno pozdrava iz". Od kada su računari nagrnuli u naše živote, razglednice su gotovo nestale. Zašto bih nekome slao sliku Dubrovnika, Osla, Rima ili bilo kog drugog mesta na svetu, ako se hiljade lepših fotki mogu skinuti sa weba? Zašto bih nekome slao parčence kartona sa lošom reprodukcijom koje će putovati danima po poštanskim vrećama i proći kroz ruke desetina poštara i transportnih radnika, ako e-mail stiže za par sekundi? Zašto bih se trudio da napišem "Puno pozdrava iz" ili proširenu rečenicu, ako esemes "sve ok, mah" nosi istu informaciju?

Dana 26. marta 1999. u Suvoj reci, u piceriji Kalabrija, pripadnici MUP-a Republike Srbije: Mitrović Radoslav, pukovnik i pomoćnik komandanta žandarmerije, Repanović Radojko, pomoćnik komandira stanice u Kruševcu, Jovanović Nenad, kriminalistički policajac iz Lazarevca, Čukarić Slađan, policajac iz Leskovca, Nišavić Milorad, trgovac, Petković Miroslav, radnik, Petković Zoran, saobraćajni tehničar, vozač, Papić Ramiz, policajac iz Sjenice, lišili su života ukupno 48 lica i to: Ešljani Abdulaha i Beriša Jašara i 46 lica, članova porodice Beriša.
Aktivistkinje Mreže Žena u crnom iz Srbijeprate suđenje od samog početka, oktobra 2006. godine.

Rat protiv civila

U nastavku dokaznog postupka, na današnjem glavnom pretresu svedočio je zaštićeni svedok, svedok A.

Ovo crno belo čudo od prostora za javnu diskusiju ima, po mom mišljenju, ili tačnije - po mom osećaju, ozbiljnu manu - poželjno je da se emocije stave na stranu. To je nešto što ni jedan softver na svetu, čini mi se, neće nikada rešiti. Znam da ako mi je do emocija moram otići na neko drugo, virtuelno ili ne, mesto. Međutim, ne mogu i ne želim da zaboravim da iza ovih crno belih digitalnih prikaza sede ljudi koje manje ili više muče i raduju razni životni tokovi. Porodični problemi, zdravstveno, što fizičko, što psihičko stanje, nedostatak novca, neispunjene želje, nepostojanje bloga sa temom koju žele...

Nešto razmišljam, moguće je da je osoba, koja je znojavim prstima sa poluskinutim lakom na noktima i zanokticom na kažiprstu istipkala misao ili emociju, u drugom stanju, da joj divljaju hormoni, moguće je da ima u svom okruženju nasilnika, moguće je da je neposredno pre konektovanja izvela iz takta cvećarka sa ugla. Sprema se da napiše repliku. I razmišlja, pri tome, o nedavnom pomirenju ili o šopingu ili o slavlju za koje se sprema. I piše repliku. Zaboravila je da na kraju napiše dve tačke i zagradu. Napisala je negde između redova i upitnik. Negde gde mu nije mesto. Ugasila je kompjuter i otišla da prošeta psa. Nama ostaje samo replika, crno bela, digitalna i sa pogrešnim znacima interpunkcije.

Dugo sam sjedio s jednim poznatim svjetskim novinarom koji odlicno poznaje Balkan, govori jezike Juznih Slavena, bolje razumije nego prica i skoro da osjeca kulturu kao svoju. Konstanty Gebert je Poljak i to me je nekako podsjetilo da ga upitam je li cuo za Azru, Dzonija Stulica, Poljsku u mome srcu, Kurvine sinove, 13, decembar.

Eno se u komšiluku diže poprilična frka.

Iskopali Mesićevu izjavu ili navodnu izjavu kojom veliča NDH.

Džon Lenon, član benda Bitlsi, ubijen je u noći pre 26 godina na ulazu u svoju zgradu na Gornjoj zapadnoj strani Menhetna. Osumnjičeni Mark Dejvid Čapman, 25-ogodišnjak rodom sa Havaja, uhvaćen je na licu mesta.

Četrdesetogodišnjem gospodinu Lenonu pucano je dvaput u leđa, u momentu kada je izašao iz limuzine i zakoračio prema ulazu u svoju stambenu zgradu. "Očigledno da ga je napadač čekao", rekao je narednik Robert Barns iz 20. policijske postaje.