Naš blog postigao je novi rekord posećenosti.

Juče (08. februara) 21 348 jedinstvenih posetilaca  je otvorilo 83 238 stranica bloga. Ispod možete videti još nekoliko najboljih rezultata bloga u prethodnom periodu. Hvala vam na ovom rezultatu.

Dan                   datum  -------     strane --------- jedinst.posetilaca

Sreda               17.10.'07 --------  65 732 -------------- 20 662

Utorak              04.12.'07 --------  67 406 -------------- 17 888

Subota              29.12.'07 --------  52 069 -------------- 20 103

Ponedeljak        21.01.'08 -------- 76 616 --------------  19 915

Ponedeljak        28.01.'08 -------- 74 009 --------------- 17 799

Četvrtak            31.01.'08 -------- 85 871 --------------- 19 552

Sećanje je redundantno; ono ponavlja znakove kako bi grad mogao početi da postoji. (Italo Calvino: Nevidljivi gradovi)

Za doživljaj grada koji može pretendovati na bilo kakvu objektivnost potrebno je da se u njemu provede određeno vreme, po mogućstvu u svojstvu stanovnika. Koliko je to vreme, zavisi od posmatrača, grada i okolnosti, ali je sasvim sigurno nešto što se ne može ostvariti preko noći. Meni je u pravilu prva godina u većini gradova u kojima sam boravio prolazila u privikavanju, pokušavanju da se snađem, pronalaženju koordinata u kojima sam hteo da mi se život odvija, i tek kasnije mogao sam da uživam u novoj sredini sa izvesnim poznavanjem i razumevanjem, na onaj način koji to čine ljudi kojima sredina nije nova.

Upravo zbog svega ovog uvek su mi bila zanimljiva jednodnevna putovanja, blic avanture sa gradovima koje ne poznajem i možda nikada neću upoznati, prvi utisci koji su pogrešni ali i jaki, često neizbrisivi, prvi dodiri sa nepoznatim, intenzivni, jer znamo da je vremena malo a naš mozak želi da smesti novo u neke okvire, u neku mentalno-emotivnu fioku iz koje ćemo kasnije moći da vadimo preeksponirane sličice i prepričavamo ih sebi i svetu.

Igrom slučaja pre nekoliko dana imao sam prilike da sa jednom poznanicom razmenjujem utiske o našim skorašnjim jednodnevnim posetama Kišinjevu (koji se u moldavskom originalu zove Chişinău). Ja sam se, naime, iz Kišinjeva vratio prijatno iznenađen, a ona mi je, pre nego što sam bilo šta u tom smislu stigao da izustim, rekla: „Strašno! Baš mi je žao ljudi koji žive tamo. Kakvo mučenje!" Prvo sam hteo da se pobunim protiv ovakve, iz moje perspektive iskrivljene, interpretacije, da bih gotovo u istom trenutku shvatio do koje mere su naša mišljenja, oba formirana na osnovu jednodnevnih iskustava, jednako proizvoljna, i mnogo više projekcija nas samih i naših sistema vrednosti nego bilo kakvog objektivnog doživljaja stvarnosti koja se zove Kišinjev.

 

 

 

 

 

Nekima je revolucija majka, a nekima maceha.

   Ova tema mi je "došla" - ima preko mesec dana.
   Malo posle novaka, piljim u tv, neke Tetke se skockale, pripremile, okupile i tolkuju mi pravo iz Kutije...Nešto.

   Razaberem ja da je u pitanju općekosmička tema - kako da nam život bude bolji... preporučuju se, objašnjavaju, ubeđuju i uveravaju, identifikuju se problemi, maše se rešenjima, isplivava i sve češće se spominje korupcija kao glavni problem koji se brzo i lako može rešiti…. – “….brzo & lako..hehehehe – domojega – jel’ ovo Laza daje

“Izložba “Odstupanje / Savremena umetnička scena Prištine”, koja je trebalo da se održi u Kontekst galeriji Centra za kulturu “Stari Grad” u Beogradu, od 7. do 15. februara, zatvorena je na osnovu procene policije o ugroženoj bezbednosti posetilaca i organizatora i neće biti održana u planiranim terminima. Organizovana grupa je nasilnim postupcima sprečila otvaranje izložbe i tom prilikom uništen je i umetnički rad “Licem u lice” Drena Malićija.

Ускоро

Trči kući, bio je uzvik sa špice koja nas je uvodila u svijet Rođe Petrovića, njegove punice Nikolajevićke, prelijepe supruge koju je glumila pokojna  Stanislava Pešić i drugih. Simpatično čangrizavi lik Rođe, igrao ga je Đuza Stojiljković, ishitrenim manevrima se odupirao neprestanim i svakodnevnim zahtijevima svoje "neurotične" porodice.

Ponašanje pater familiasa je dovodio do savršenstva u igri koju je iz vikenda u vikend prezentovao serija poznat kao - Pozorište u kući. Uobičajene porodične zavrzlame preslikvale su, sa vrlo malo rediteljske mašte, uobičajen

Ponovo prenosim tekst na molbu drugova iz saveza antifasista. Cilj je da se ne zaborave ovakve stvari,ne i da nam se ne ponove jer su se vec ponovile i konstantno se ponavljaju u ovom danu mrmota u kojem živimo. 

Tekst prenosim u celini onako kako je napisan. 

Juče je bila  jedna prilično značajna godišnjica. Ne znate čega? Naravno. I to već nešto govori...

Muke s logikom

1987-89 imali smo antibirokratsku revoluciju koja je raskrstila sa okoštalim načinom mišljenja i zabludama prošlosti, i dovela na vlast – ratoborni

Dragi blogeri,

ovome nisam mogao da odolim, a da ne podelim sa vama jedan muzicki spot.

Za mene je fascinantan.

Uradio ga je Jesse Dylan, sin Boba Dylana, a na spotu nastupaju: will.i.am, the Black Eyed Peas', Kareem Abdul-Jabbar, Herbie Hancock, Scarlett Johansson i John Legend...

Evo clanka iz Globe and Maila:

POLITICAL MUSIC: OBAMA AND THE BLACK EYED PEAS

BRAD WHEELER

February 7, 2008

Not since General Douglas MacArthur's retreat from the Philippines have the words of the defeated offered so much hope. In an impassioned concession

 

 

Ove nedelje je 57 omladinskih organizacija potpisalo Deklaraciju mladih Srbije koja je predata vicepremijeru Božidaru Đeliću i ministarki omladine i sporta Snežani Marković Samardžić. Đelić i Marković-Samardžić su podržali predloge mladih i izneli svoje planove za  ostvarivanje bliže saradnje sa programima EU. Vladi je ovim dokumentom poslat jasan i nedvosmislen apel da ne sme biti

Ovo vam nikada neću zaboraviti. Vratili ste mi snagu i volju za dalji rad. A svojim komentarima napravili ste sliku Srbije, tačno onakvu kakva u ovom trenutku jeste - podeljena: ostrašćena, destruktivna, nevaspitana, zlonamerna, lažljiva, cinična, selektivno zaboravna, sebična ali istovremeno i pozitivna, duhovita, kreativna, solidarna, obrazovana, iskrena i spremna da se uhvati u koštac sa svojim problemima i ide napred. Pri tome, pozitivne vrednosti pokazuju premoć, uprkos svemu lošem.

Priča za vikend. Preporučujem da prilikom čitanja pustite ovu numeru.

Buka mašina, zvrndanje telefona, ritam basova, galama i cika... gde god bili okružuje nas buka. Kao što je sve manje čistog vazduha, tako i buka sve više zagadjuje naš život.

Živimo u svetu buke koja se stalno pojačava. Svake godine, nivo buke u velikim gradovima raste za približno 0,6 decibela. Ne zvuči puno, ali uistinu jeste mnogo jer 12 decibela više znači uvećanje od sto posto!

Ne zbog toga što sam grobar, niti zbog toga što ne volim ljude koji ne znaju da kažu R (ne znam ni ja), već zbog toga što svojim stavovima i ponašanjem pokazuje koliko su pokvareni, tzv. Evropejci, koji u Evropu hoće po svojim pravilima.

Ranije klasičan DSS-ovac, sa tunjavim i nedorečenim stavima i forsiranju patrijarhalnog i nacionalnog.. Prirodnom evolucijom bivši fudbaler FK Crvena Zvezda došao je u tabor Tome Nikolića, što je juče na jednoj

Sinoć. U Engleskoj. Nedostajaće mi. Jako. Imala sam  sreću da u poslednjih nekoliko godina često čavrljam s njim o aktuelnim i malo dugoročnijim temama. O Peščaniku.  I zbog poznavanja ovog velikog čoveka i upoznavanja sa njegovim delom, zbog njegovog specifičnog glasa i divnog osećaja za humor, skupiću snage da istrajem i dalje u nekim stvarima. Uprkos svemu što se juče

 

 

 

 

„Odlučio sam: tokom narednog meseca neću više sedeti na krovu i razmišljati da li da skočim, nego ću se zaista ubiti. Ali, neću otići s ovog sveta a da pre toga ne saznam kako izgleda jebati se s nekim.“

  

Dnevnički zapis iz 1983. godine nevinog šesnaestogodišnjeg Kurta Kobejna (1967-1999)depresivnog bolesnika, kasnije heroinskog ovisnika, buduće grandž ikone devedesetih i lidera planetarno