Tačnije: slonče. Ženskog spola. Ima nepune dve godine, nešto preko 150 kila, i zove se Tumaren.

Leteo čovek balonom i shvatio da se izgubio. Odluči da se spusti niže i primeti čoveka na zemlji pa povika:

- Izvinite, možete li mi pomoći? Obećao sam prijatelju da ću se sresti sa njim za sat vremena ali ne znam gde sam.

Čovek mu odgovori: Nalazite se u balonu na nekih 10 metara od tla, na poziciji 44°48'45.85" severne geografske širine i 20°27'2.79" istočne geografske dužine.

- Vi mora da ste inženjer, povika balonista.

- Da jesam, odgovori čovek. Kako ste znali?

- Pa, sve što ste mi rekli je tehnički ispravno ali ja i dalje ne znam šta da radim sa vašom informacijom ... u stvari i dalje sam izgubljen. Iskreno rečeno niste mi ni od kakve pomoći povika balonista.

Čovek mu odgovori: Vi mora da ste menadžer.

- Kako ste znali?! zapita balonista.

- Pa, ne znate ni gde ste ni kuda idete. Popeli ste se na poziciju zahvaljujući toplom vazduhu. Obećali ste nešto a nemate pojma kako da obećanje ispunite i još očekujete od drugih da reše vaš problem. Činjenica je da ste u istoj situaciji u kojoj ste bili i pre nego što smo se sreli ali nekako sam sada ja kriv za to.

Sve žalbe na ovaj tekst treba uputiti Urednici. Pre neki dan mi je napisala, čula sam da ste putovali, pa pišite gde ste bili i zalepite neke sličice. Poslušam ja pa tako i počnem, Bon, sličice, ali se onda potpuno spetljam i izgubim nekud, unatrag. Odraće me živog kad vidi, ali ja ne umem bolje. Sama je kriva. 

* * *  

Letos smo proveli nešto više od dve nedelje u Bonu. Ja sam preko dana radio na Maks Plank Institutu u samom centru (ulaz u kompleks zgrada koje mu pripadaju se vidi niže na slici), a Njanja i klinci su šetali. Popodne bi me pokupili i onda bi zajedno išli u neki muzej, na večeru, u šetnju, ... pa na spavanje u mali iznajmljeni stančić.  

Bon nam se jako dopada. Nevelik je i svugde se brzo i lako stigne, a ima veliki broj mesta gde vredi stizati. 

Dočekala sam da se knjiga pojavi iz štampe i uskoro krećem na turu po Srbiji a potom i zemljama bivše Jugoslavije, kako bih je promovisala.

Planirala sam da na sve tribine-promocije u Srbiji idem biciklom, u jednomesečnoj cikloturi koja će početi 1. septembra, kada gostujem u Pančevu. Zainteresovani biciklisti, rekreativci i svi oni koji umeju da održavaju ravnotežu na dva (pa i tri točka) mogu da mi se pridruže u nekom delu puta.

Iako imam već par neobjavljenih blogova o Rimu, morao sam da napišem nešto o ovom gradu jer on to svakako zaslužuje a i ima previše detalja pa da nešto ne zaboravim. Koliko god puta da idete i posetite Veneciju svaki sedeći put ćete naići na nešto novo. Taj grad jednostavno ima neki svoj poseban duh.

U ovom prvom blogu ću pisati o onim manje

               E, stvari stoje ovako - još daleke 2012. godine nagovorila sam mog R.-a da se registruje na Blog, sve u nadi da će pre ili kasnije rešiti da piše o svojim iskustvima sa planinarenja po Albaniji. Očigledno, to se nikada nije dogosilo, a izgovori su bili razni. No, u svojoj nameri nisam odustajala, tako da sam sinoć, kao uzgred, rekla da bih rado njegov status na Fejsbuku sa poslednjeg pohoda objavila kao blog. Na moje nemalo zaprepašćenje odmah je pristao. Dakle, negde ipak postoji i neka srećna zvezda ili , drugim rečima - čekanje se ( ponekad ) ipak isplati.

Školski brod Galeb, nekada ponos naše mornarice i mesto istorijskih zbivanja, rđa u riječkom brodogradilištu "Viktor Lenac" čekajući neke bolje dane koji ko zna kada će doći.

Kaže mi ptičica da je jednom prilikom prošle godine sazvao sednicu Vlade. U neko sasvim normalno doba, u radni dan u 2 popodne, ume on da zakaže i nedeljom u 7 ujutru. A i bila je u sali za sednice, ume i tu da bude kreativan pa zakaže, recimo, u ugljenokopu.

Uđe on tačno na vreme, svi ministri već za stolom, znaju da nema da se kasni, fali samo jedan koji se unapred opravdao nekim inostranstvom. Sedne Gospodar, nit romori nit govori. Ne progovara. Ne