Iz voza

Na zagrebački kolodvor u 23,55
u poslednji čas stigla sam na vlak
i upala u prazan kupe
gde je bio mrak, gde je bio mrak...
Tražeći svetlo, začuh dubok glas:
"Lady, the light is overthere!"
Tad shvatih da nisam sama.
Bio je to muškarac crne boje kože
u crnoj maji i crnom džinsu, oh Bože!
"We don't need the light!" rekoh istog trena,
isključih svetlo i sedoh naspram njega.

     Prvo su nam kćer banovali sa njenog omiljenog sajta. Ništa nije pomoglo ni što je kukala drugarima da je njen life over ni što je tata pisao administratorima da dete nije znalo da ne sme da hrani virtuelne ljubimce sa naloga svoga brata, tetke i drugarice (pa umrli bi!), multi je multi i datum isticanja bana je ostao never! Nije to kao kod nas na blogu, Amerikanci drže svoju decu strogo:) Cvex je odmah krenuo da bogorada o antiglobalizmu, a meni je već bilo dosta pranja, peglanja i pakovanja da bih se previše potresla. No, to je bio zloslutni znak, samo ja nisam umela da ga protumačim...
      Kad putuješ s decom nije bitno da li ostaješ tri dana ili tri meseca, nosiš istu količinu stvari. I sve sam lepo zapakovala...majke mi. Tek, negde oko Rume shvatim da nisam ponela...pare (za razliku od grickalice,

Vratimo se onom prijašnjem Ponteportònu.

Putem ste mogli obići Motovun, upoznati legendu o Velom Joži – pravednom divu opisanom u pripovijetci Vladimira Nazora ili možda na drugu stranu skrenuti za pitoreskni Oprtalj (slika desno).

Umjesto da skrećemo

Amerikanci sve više i sve češće protestvuju protiv novih propisa vezanih za bezbednosne preglede na aerodromima. Nove i sve rigoroznije mere neki čak tumače i kao uznemiravanje građana. Počele su da stižu brojne žalbe. Pre nekoliko godina mere su počele skidanjem cipela, kaiševa, pa zabranom unosa tečnosti i kremastih materija u putničke kabine aviona, onda su se pojavili skeneri koje putnike ogoljuju pred službenicima bezbednosti. Pojavile su se brojne spekulacije šta ovi skeneri pokazuju i otkrivaju i u kojoj meri to narušava privatnost, da li se te slike negde pohranjuju itd.

Danas, kada su nam ukinuli vize
Dajem časnu sojersku reč:
Da ću svuda po svetu putovati i londrati
I biti dobar drug;
Da ću voleti pasoš kao rođenu materu svoju
I voleti zemlju, najmiliju grudu,
Da ću razvijati mapu da se ne izgubim
I seljaka pitati dok sve dvaput ne proverim,
Da ću ceniti sve ljude sveta
Koji žele slobodu i pir!

Da mi je samo neko dao taj pasoš pre petnaest godina, ne bih sada pisala sa pakovanjem na kosi i peškir-turbanom, već pravila plan. Danas, kada nisam više pionir, planovi se prave

...eko-turizam ima potencijal da otvori četiri puta više radnih mesta od lovnog turizma i da donese dvostruko veći prihod...

Rano popodne novembarskog dana, stižem do ribnjaka u Barandi da utvrdim koje su vrste ptica i u kom broju prisutne u ovoj fazi jesenje migracije. Poput guštera uživam u jednom od poslednjih sunčanih dana ove godine, iako me sunce istovremeno ometa u radu: bije mi pravo u oči, pa je površina vode sva u zlatnim odsjajima. Da tu ne bude kraj, ribnjak je prošaran lavirintom tršćaka koji dodatno skrivaju ptice.

A ptice, naviknute na sportiste, nervozno poleću čim izađem iz kola. Isprva uočavam dve-tri vrste i svega nekoliko desetina obližnjih ptica. U daljini, sporim zamasima velikih krila leti siva čaplja i čini se da je to sve što ću videti.

Kad sam 2006. godine bila u New Orleansu samo 6 meseci nakon uragana Katrina mislila sam da neću nikad više da odem i vidim ga. Sigurno znate za osećaj kad vidite toliku destrukciju i haos oko sebe da vam dodje muka, obuzme vas neopisiva tuga i sve sto želite u tom momentu je da što pre odete što dalje, da se više ne

Čitam zadnjih dana dosta tekstova o putovanjima u Lijepu moju, o krstarenju jedrenjakom, konobama…i tako…sve mi nekako dosadno. Kao domàća cura, osjećam moralnu obavezu da vas provedem nekim možda medijski malo manje zastupljenim dijelovima. Primijetit ćete akcente prilikom prvog spominjanja nekih imena ili pojmova. Ne znam za one duge, uzlazne ili silazne. Meni su svi kratki i isti.

Rovìnj, Porèč, Pula, Fažàna, Novigrad, Vrsàr, Rabac, Labin…svakog nešto veže za određeno mjesto, no ako se uputite u Istru ovih dana ili…nekad u budućnosti, ne

Jutros mi se hvali prijatelj kako se juče odlično proveo u Mohaču, u Mađarskoj. Sa ženom je obišao znamenitosti u gradu, ručali su u prelepom restoranu, popili piće na nekoliko mesta i potrošili manje od 50 evra, uključujući i gorivo!

Često dobijam poruke u kojima me neiskusni putnici pitaju : 
"A kako to sa vizama?"
"A gde vadim vize?" 
"Je l' možeš da mi daš neki savet za vize?"