Otvoreno pismo minuskulnim neprijateljima filozofsko-politickog i pravnog Diskursa nad Diskursima Vuka ibn Mudrost Al Promisao Jeremica, Ministra inostranih poslova, Filozof-naturalis-a, Kozmo-futurologa extraordnaire i Pretece Misli (sui generis).

A ми без мог Лазе, па ја не живим, ја животарим и постала сам с опроштењем права плачипичка, на жалост. Деца су добро и добра су, а ја прежалит не могу, да ми је да га вратим како знам и умем, ћао друже, поздрав. 19.новембар 2010.

 Ljiljo moja, samo

           Početak prvi:
           Nakon što sam obavio sve što sam imao da obavim, šetao sam se po ulicama Beograda, onako kako se po njima nisam dugo šetao, bez slušalica u ušima, bez problema, bez razmišljanja, bez plana; skretao sam tamo gde sam osetio da bi trebalo da skrenem, tamo gde nisam dugo skrenuo ili gde nisam nikad skrenuo. Takva se popodneva mogu opisati jedino kao blaženo neispunjena; to je

devet godina je prošlo. još uvek traje predkrivični postupak u tužilaštvu.

Profesoru Vojinu Dimitrijeviću.

Sve što bih o njegovoj biografiji mogao da napišem bilo bi copy/paste sa izvora na web-u, te samim tim nepotrebno.

Dovoljan je link:

Preminuo Vojin Dimitrijević
Izvor: B92

Profesor međunarodnog prava i direktor Beogradskog centra za ljudska prava Vojin Dimitrijević

Pre tačno sto godina, na današnji dan, poginuo je Života Milenković. Na položaju Arapovac, u velikoj Kolubarskoj bici koja je tek počinjala. Života Milenković nije bio ni general, ni oficir uopšte, nije bio ni neznani junak. Bio je pešadinac. Vojnik IV čete, II bataljona XI pešadijskog puka, I poziva. Jedan od onih koje je bitka u kojoj je pao zapamtila samo kao jednog od mnogih desetina hiljada poginulih. Sahranjivanih mahom zajedno, onako kao što su sa ovog sveta i otišli.

Predsedniče Srbije, gospodine Borise Tadiću, molim Vas ne dolazite više na mesto ubistva Slavka Ćuruvije. Nije u dobrom ukusu da prisustvujete podsećanju na zločin države čiji ste Vi predsednik.

Otvoreno pismo Jove Ćuruvije, brata ubijenog Slavka, predsedniku Borisu Tadiću:

Phoebe Snetsinger je odbila terapiju, žurno spakovala dvogled i otputovala na Aljasku. I postala legenda.

Njene misli su, otprilike, iše u pravcu - ako želim da vidim svaku pticu na Zemlji, bolje da požurim.

    najavljujem vam moju novu knjigu, svečano - uz muziku

i pozivam vas da budete u save kovačevića (mileševskoj) 38 kada budemo postavljali spomen ploču na zgradu u kojoj smo živeli (bićete obavešteni kada), pa ko hoće, može, dolazi mu se, usput mu je... neka nam se pridruži) . to je čin uglavnom miran, brzo se dodje, postavi se tabla i posle se ide na piće. a može i da se okupi škvadra da pozdravi čin. kako god ispadne - dobro je. 

 povod je dvadeset pet godina od zoranove smrti. i knjiga ima ovu

Ovo će biti nabacano, jer sam se iznervirala, a kad sam nervozna možete da me hvatate i na zareze, na rusofilstvo, na antiamerikanstvo, na nepromišljeno, a napisano...baš me briga. Juče je kreten, kao što to obično biva pametan, povučen i u tegobama sam sa sobom, ušao naoružan do zuba u školu američkog gradića za koji jedva da je ko čuo sem onih koji u njemu žive, i pobio 20 dece. Brojkom 20 jer se tako bolje vidi. Dece stare od 5 do 10 godina. Ceo razred dece je pobio. Zamislite 20 dece ispred vas. Pobio je i 7 odraslih, njega ne računam, među njima i učitreljice koje su pokušale svojim telima da zaštite decu. Ubio je i svoju majku, bivšu učiteljicu, koja je i kupila pištolje kojima je pobio jadnu decu.

Taj masakr je samo jedan u nizu. Nema ni pola godine kako je ludak utrčao u bioskop i za sobom ostavio mrtve. I tako svako malo utrči neki neshvaćeni, a naoružan do zuba i pobije šta mu se na nišanu nađe. U trgovačkom centru, na fakultetu, školi, raskrsnicama...Ceo svet se zgrane, vest je par dana prva na listi najvažnijih, saučešća i suze...i opet.