Путујем јуче прво до Париза возом из Женеве, после овде до Блоа, у долини Лоаре где се сваке године одржава једна лепа конференција из моје области. Путјем и гледам она непрегледна поља, и личи ми на познате пределе мога села Маскара, које се налази близу Варварина. И близу оног моста на коме је пре 17 година извршен злочин. Можда би Сања студирала физику, и можда би била овде са мном, или на некој другој конференцији као млади доктор наука, или би тражила срећу као инжењер. Није имала ту шансу, више година је прошло од њене смрти но што је она тада имала.
У том мом Маскару сам у раном детињству упознала Војкана, годину дана старији, био је део тог нашег летњег друштва што смо прелазили Мораву у сталаћки атар по неки клип кукуруза, играли жмурке, возили бицикле, или, касније као већ старији тинејџери, седели увече уз гитару и песму. Идила неког прошлог времена. У Маскару више нема плаже, однело је ново време и профит када свако зрно песка треба продати. Има нове омладине која ради скоро све што и ми некада. Нема Војкана већ 17 година.
И опет бих заборавила, али не да ми се, неко ће ме подсетити, нешто ће ме подсетити. Нема заборава док има нас који их се сећамо. Уче нас да треба да мењамо свест, да не треба да имамо историју, она производи само ратове. Обећавају злато, вабе нас. Не може, не сме да се заборави. Догод има нас који се сећамо, и који своја сећања треба да пренесу даља.