Od uvek sam pričao da ću ja svojoj rođenoj deci da budem deda. Dede uvek imaju vremena za svoje unuke dok očevi nemaju. Očevi uvek puno rade i često nisu ni kod kuće, a i kad dođu treba im odmor i vreme da pročitaju novine, odgledaju TV dnevnik, obave par važnih telefonskih razgovora... A deca ćute, da ne smetaju tati. Ćute i rastu. I vrlo brzo i skoro neprimetno porastu i prestanu da budu deca.

Moja situacija u majamskom kapitalizmu je bila još drastičnija. Nisam imao vremena ni za novine i dnevnik. Stalno sam protrčavao kroz kuću, jureći s posla na posao, povremeno viđajući decu. A oni ćute i rastu. Nisam uspevao da imam vremena da se poigramo ili barem da se "službeno" nađem u izradi domaćeg na engleskom. I tako iz dana u dan, iz godine u godinu.

Beleška koja sledi napisana je još dok sam živela u Bocvani, a odnosi se na najčešću predrasudu kad je Afrika u pitanju. Da je užasno prljava.

Ne sećam se više ko me je, i čime, izazvao da belešku napišem, al' eto, onaj Harijev blog o crnom zetu izazvao me je da je okačim. 

Jedan od uobičajenih dijaloga, kada nekome pomenem život u Africi, odvija se otprilike ovako:

- A kako ste preživeli u toj prljavštini?
- Kojoj prljavštini?
- Pa Afrika je užasno prljava!
- Od kud vam to?
- Kako odkud? Pa to se zna! Zar vi ne gledate televiziju?
- Ne! Mi živimo tamo, i verujte mi, televizija (po običaju) preteruje!
- Jeste li sigurni? Možda niste dobro videli?
- !?

  .

Naslov iz novosadskog Dnevnika od 22. novembra 1967. Logično, naslov se odnosi na događaj od prethodnog dana, a ja se tog dana sećam do neverovatnih detalja, iako sam imao (samo) osam godina. Nije ni čudo, tog dana sam imao najsnažniji osećaj prekognicije u životu.

ili

Kako sam ubio Petra Pana 

Mali uvod:
ovaj tekst nastao je pre nekih mesec-dva i nikada nije baš potpuno dovršen. Nekako je uvek nešto falilo i žuljalo, i uvek je trebalo još nešto reći, ali paziti da to nešto ne odvede na stranputicu.
No, onda se pojavio blog "Kriza o'srednjih godina", maestralni rad koleginice Razmišljam, a na sličnu temu.
Pa sam ja ovaj svoj uradak, a kao komentar, postavio kod nje.

I onda odlučio, da ga, ipak, postavim i kao svoj zaseban blog. I to prevenstveno iz dva razloga: to jeste nekakvo bitna faza u mom životu, a za pretpostaviti je da nisam baš izuzetak, koja pretpostavka, opet, vodi i do drugog razloga za objavljivanje: hoće li se još kogod prepoznati u mom ogledalu?

Dakle - Namćor u ogledalu.

Kako čovek postane sve što je kod svog oca mrzeo. 

Kada su me na popisu pitali da se izjasnim o veroispovesti bila sam za trenutak neodlučna jer ... ne znam. 

Otac: Objasni mi, 'leba ti, šta sad ovo znači?

Veliki sin: Šta "ovo"?

Otac: (mlatara hartijom) Ovo! Pismo od tvoje razredne. Da li si ti svestan koliko imaš izostanaka?

Veliki sin: NIje mi jasno kakve veze imaju izostanci? Jel' nisam dobar đak?

Otac: Da ti objasnim. Kada primim ovakvo pismo iz škole, bio ti dobar ili

Ti ćeš men' da pričaš šta je ljubav?! Ti ćeš sa svoje pileće godine men' da pričaš kol'ko jaka ljubav mož' da biva?!

Oj, šta ja dočeka u ove moje godine...

Sedi tu da ti pričam...

Kad čovek voli ženu, onda je i lud i ma'nit i žedan pored vode..

Znaš ti, ćeri, koji čovek voli svoju ženu? Adam.. Toj ću da ti pričam, kako Adam voli Nadu... Ajd da kažem, al ne znam što, pa i ovi su na sokoćalo već uvatili ko je ko u moju familiju.. Adam je sin mojega

Ne znam kako bih počeo ovu priču. Danas mi je umro ujak, Dušan Kalat. U Kninu, u svojoj kući. Čovek je imao ozbilje godine. Nepunih 88. I nije se dogodilo ništa neočekivano. Bio je u postelji više od godine. Kazao mi skoro brat, njegov sin Željko - moguće je brzo, slabo je.

I javio mi Željko. Eto - kaže - danas, burazeru.Ugasio se kao svijeća. 

Kad ti umre neko drag i tvoj, uvek imaš nečistu savest. Ma kako dobar i pažljiv bio.Uvek se setiš nečega što si propustio.  I zato bih hteo da smrt samo trenutak pričeka, da kažem mom ujaku. nešto što mu nikad nisam rekao. A govorio sam mu svašta, osim da ga volim. U surovom krajiškom svetu ta lepa reč se retko koristila.I danas mi je tako žao što sam bio kukavica koja to nikada nije izgovorila.

Danas sam na facebook-u , na zidu grupe Inicijativa za inkluziju VelkiMali pročitala divan tekst i  želim da ga podelim sa vama.

Mislim da će značiti  onima koji su otputovali u Holandiju, a nadam se da će biti zanimljiv i ovima koji su bili ili planiraju da  putuju u Italiju. :)

Emily Perl Kingsley je spisateljica i članica tima koji je radio dečiju emisiju Sesame Street, majka Džejsona, mladića sa Down sindromom i zastupnica prava dece i odraslih sa invaliditetom.