Prekomerna upotreba sile, Karaburma, jedna davna kurva, "ja"

 .. jer je svaka upotreba sile uvek prekomerna.

Dok sam čitala knjigu, s kojom sam se svađala dok se nisam rastužila i prestala da se svađam, u glavi su mi se vrtele reči (a čije bi) Džonijeve pesme, gde ovaj vrišti i skiči: "... ostavljene djevojke, narkomani i bludnice...."  a bez "uzdaju se u Tebe", jer se ovi Vidini ne uzdaju ni u šta. Reč je o knjizi iz naslova "Prekomerna upotreba sile" Vide Crnčević - Basara, s kojom sam se, ko što rekoh, svađala (ne s Vidom, s knjigom).

Prvo mi je teško palo što zastupa (čak joj i pozajmljuje svoje neprikosnoveno prvo lice, naravno, jednine) jednu Dragoslavu koja je s Karaburme i nije lepa, a aj što nije lepa nego i tužna, pa željna da nekom bude potrebna, pa sve nešto nefer prema njoj a ona to kao priča (u Vidinom prvom licu) onako od-sebe-otuđeno, kao "sve kul", dok se poverava nekom Friku (svom nekom tamo tipu) a dok traje bombardovanje (koje je za knjigu nebitno, osim kao još jedna od aluzija na taj život koji oće da zaista prekomerno upotrebi silu), i ustvari ta Dragoslava kojoj Vida zajmi svoje reči, obraća se nama. 

Priča svoju priču, i priču onih oko nje. U nekom trenutku koji je pre trenutak ove ('72 - '77 godište) generacije kojoj ja pripadam, al biće da nas je Vida odnekuda dobro videla.  "... grad bez ljubavi, sumrak ideja... "

I priča priču Karaburme kao simbola grozote ovog grada, radnju smešta na Karaburmu (zapravo, ne radnju, nego jadnu Dragoslavu)  i to je ona Karaburma koje se plaši svako ko se ikad okliznuo o kakav karaburmski trotoar i video iz žablje perspektive onaj horor od zgrada (a tek kako je to izgledalo pre 10 godina), onu rugobu od arhitekture koju je smišljao neko ko mora da je mnogo mrzeo grad i sve što ima veze s gradom,  i moram priznati - knjiga mi je evocirala sasvim lične traume (i što je još gore - evocirala mi je nostalgiju prema nekakvim tamo  traumama) a koje  imaju  veze s Karaburmom. Da li postoji neko iz ovog grada a da se ne plaši Karaburme? Ko nije video plastične kvake, daske koje su imitirale brodske podove, ono zeleno čudo što se spušta preko prozora izigravajući roletne... one žene... one ljude...  tako  nikakve, taj polusvet koji mi je odjednom u neke dane donela Vida,  i još ga brani i zastupa. 

Dakle, Dragoslava - devojka koja nije voljena ni lepa, nego na sve još i  ćopava u jednu nogu  i koja sanja kamenovanje neke kurve; poslednje kurve koja je kamenovana upravo na toj Karaburni - koje se, ponoviću, svako normalan plaši (ne kurve, Karaburme)  neke '912 godine na Rospi Ćupriji, gde je do tada inače fin svet običavao kamenovati kurve. I Dragoslava je, a Vida piše "ja", sanja. I luta bespućima jednog grada, s raznim ludacima (mnogi njen drugar ili bliska osoba zaglavljuje u nekom trenutku u "Lazi", gde je uostalom fino, mada nema šta da se jede) i ostalim lezbejkama, maminim sinovima, ljudima s postraumatskim sindromom i tako to i u tom smislu. 

Karabruma, ili crna burma, to priča Vida a njena Dragoslava se mnogo ne bavi, ona je navikla, dobila je tako upozoravajuć i "ne prilazite" nadev jer je tamo bilo mnogo udovica posle one bune, a možda je ta crnaburma samo onaj crni krug koji Karaburma obrazuje, i opet se svodi na isto - Ne idi tamo!. Nikad.

Vida piše o nesrećnicima, da se razumemo, i tu se ne radi o pretenziji da se zahvati svaki božji sloj ili milje, i to što se u knjizi bavi onim najugroženijim, onim ustvari koji su toliko nikakvi da od njih samo okreneš glavu i nemaš čak ni empatiju, jer oni neće ni empatiju, eto toliko su u autu i ni do čega im nije, i onda ta nikakvost njenih junaka prestane da te nervira. Osetiš je. Shvatiš recimo, jer u toj priči postoji i nekakva lezbejska ljubav, da zaista (kod Vidine Dragoslave) nije čak u pitanju ni seks, seks je gruba i bezvoljna stvar koja se dešava u haustorima s nekom muškom stokom,uglavnom pijanom, nego se radi o potrebi da se nekome bude potreban, čak neophodan, da se o nekom lepom i tužnom biću (Dragoslavina devojka, koju Vida voli Dragoslavinom ljubavlju i bude ti tužno, bar meni bude tužno i potresno i plemenito mi bude što je Vida otišla tako daleko da ne samo prvo lice jednine, nego i svoj ritam, misao, rečenicu, da sebe ustupi toj tužnoj Dragoslavi i voli na trenutak i ona tu neku lepu i nesrećnu devojku, koja traži mnogo pažnje i svako malo završava u "Lazi"). I onda shvatiš (ja shvatim) da se takvima bave neki drugi, uglavnom oni što bi da budu korektni ili štatijaznam, al da su takvi zapravo onaj svet od kojeg u svakom gradu, na svakom mestu, svaki milje a da je makar malo odmakao od njih - okreće glavu, onako, za ozbiljno. To su oni pravi pravcati "jadni ljudi" ali analizirani jednom dobrom nameremom i blic pregledom, da ne kažem to je dajdžestirano  izdanje o njima u Beogradu, jer nije, to je hrabro posuđivanje svog cenjenog prvog lica nekom ko je toliko očajan da i nema prvo lice jednine. Taj se sa sobom (ko Vidina Dragoslava) čak i ne razgovara, a kamo li da bi pridao sebi na tol'kom značaju da uzme pa da piše o sebi.

Dragoslava samo jednom, a to je za vreme bombardovanja (jer su tad svi imali vremena jedni za druge) puno priča o sebi, ovaj put svom muškom saputniku, ili tačnije sapatniku, Friku, i to je trenutak koji Vida snima svojim nevidljivom diktafonom i prepisuje. Jer ja ne znam gde bi drugo tak'u priču imala da čuje? 

Da je glumica, rekla bih da je strašno "branila lik" jer je propustila kroz sebe tu ljubavi željnu tražiteljku, ne tuđe pažnje, već nekoga kome je njena pažnja potrebna, a što je ključ za razumevanje napuštenih ljudi. Na kraju, ljubav je ljubav, muška, ženska, svejedno. Ali knjiga ne pretenduje nikoga da edukuje, više je kao omaž svim ljudima koji su svoje živote negde zagubili lutajući kroz sva ova vremena nekim beogradskim (i drugim) ulicama. 

Na primer, a što i nije reklama jer kome je još do tužnih uspomena, negde pred kraj, kad je Dragoslavin brat ubio neku devojku, Padobranku, pa se posle kao nešto izvukao uz pomoć majke, izašao iz zatvora i tako to, prošla mi je kroz glavu tužna Save Kovačevića ulica (eto, nije opasna samo Karaburma nego je užasan i Vračar umeo da bude) i neke zgrade. I oni koji su sad na Novom groblju, a išli su sa mnom u školu. Ima ih 5 (a nisu poginuli na ratištima), za neke ne smem ni da pitam. Ustvari, ne idem u taj kraj. Jedan je, pre tih petoro, poginuo, kad je ono počelo, u Sloveniji - u vojsci. Njegov najbolji drugar postao pasionirani ljubitelj oružja i završio u nekoj Legiji stranaca, a posle više niko ne zna gde. Bar ja ne znam. Ko što rekoh, ne pitam. 

Sa Karaburme znam samo narkomane,  i to mesto me oduvek nepodnošljivo podsećalo na smrt (a eto, nisam znala do Vidine knjige da su tamo kamenovali kurve.... onda mogu da kažem, e pa tako im i treba, tim karaburmskim narkomanima sada... ispaštaju...) Ali dok sam čitala ovo Vidino, uhvatila me nostalgija i prema onoj socijali u nekim od tih stanova koje sam viđala krajem devedesetih. Drugi svet. Sinovi jedinci. Samohrane majke. Svi se oslobađali vosjke. Ko je bio u ratu, vratio se luđi nego što je otišao. Nisam volela ni jedne ni druge, ni tešto su izmišljali dijagnoze (ili nisu izmišljali) i krili se kod svojih brkatih majki, ni one poludele što su pucali iz stanova kad se razvesele. Ko to može da voli?

Zato je Vidina knjiga hrabra, onako od srca hrabra, I to njeno prvo lice jednine koje se ne distancira i gde je odstupnica samo crnohumorno ne-mogu-a-da-ne-vidim-besimisao i apsurd, i  odsustvo svake patetike, pa je usled toga i ovaj moj utisak prilično patetično sročen, jer je mene potresla. 

Kad čitam knjige ljudi koje znam, da se ne lažemo, ja za njih iz sve snage navijam. Da mi se nije dopalo ne bih priznala, i ako nešto mrzim to je "objektivnost" i ja ne verujem u objektivnost. Sve je subjektivno. I zato je mene, što ne bi bio slučaj da je neka knjiga za koju nisam navijala, ova stvar potresla. Prvo jer sma se s početka odmah posvađala s njom i brinula za Vidu gde se to upušta među takve zlosrećnike, pa još s tim prvim licem i tom svojom Dragoslavom, a onda sam ukapirala. I obradovala me hrabrost. Autorska hrabrost, al pre svega ljudska, ona koja prethodi autorskoj - ili bi barem trebalo. 

 I da, kada smo se poslednji put okupili, nas ne znam ni ja koliko, a u vezi sahrane četvoro iz kraja što su udarlili kolima u kamion, jedan Marko je u kafiću pevao uz ovu pesm. I pili smo neki viski