Literatura| Umetnost

"Ima jedna zemlja po imenu Japaja"

ana_radmilovic RSS / 10.06.2012. u 00:04

Гост аутор: Нурудин 

Има једна земља по имену Јапаја. Јапајци су добри људи, никоме зла не желе, чак напротив. Али једна мана им квари све врлине. Чим почнеш разговор с њима, одмах окрену на себе. Ја па ја им је најмили начин разговора. Кад покушаш да скренеш пажњу на другу тему, они се вешто врате на себе.
Можда нису ни свесни да вечито говоре о себи. Ако и јесу, изгледа да не могу себи да помогну. Понекад има добрих разлога да себе увек гурају испред. Ипак, боље је да их други хвале. Али Јапајци не престају са својим ја па ја!
И тако, ја па ја царује. Отуда су им назвали земљу Јапаја, па и њих саме.

Васа Михаиловић

70CFC768-5E41-4912-B460-030DF1396153_w640_r1_s.png

Слушам данас "Глас Америке" чији је гост био један од најпознатијих слависта српског порекла у Америци - Васа Михаиловић. Објавио је Васа Михаиловић нову збирку песама у прози "Царске лавре" - посвећену српским манастирима - што је и био повод за његово гостовање. Књигу нисам читао, да одмах разјаснимо, али сам читао и нешто писао о претходној његовој збирци "Границе немерљиве". Овај текст посвећујем Васи Михаиловићу као једно велико хвала за промовисање српске књижевности и културне баштине у "белом свету".

,,Границе немерљиве“ Васе Михаиловића

Васа Михаиловић је својим радом, несумњиво, задужио српску књижевност, о чему најбоље говоре и значајна признања које је добио за своје целокупно прегалаштво: Златни прстен Багдале, Повеља Растко Петровић, Вукова награда за животно дело и Књижевна награда Арсеније Чарнојевић. Довољно је поменути превод Његошевог ,,Горског вијенца“ и Дучићевих ,,Плавих легенди“ на енглески језик, и при том, бити довољно мудар, па закључити да је реч о ваљаном интелектуалцу светскога гласа.

Михаиловић је докторирао књижевност 1966. на Универзитету Калифорније у Берклију, а све до 1995. предавао је славистику на Универзитету Северне Каролине у Чепел Хилу, што му је и омогућило да на најбољи, њему знан начин, следећи Вукову идеју, представи српску књижевну баштину туђем свету, ,,да и ми“, како истиче Михаиловић у својој песми Вук, ,,станемо раме уз раме са другима...“ Нема спора, сагласна је стручна јавност, да је реч о еминентном стручњаку за словенску културу и књижевност, значајном есејисти, књижевном критичару и историчару књижевности, врсном преводиоцу, међутим, какав је Михаиловић као песник?

Судећи на основну последње збирке песама у прози ,,Границе немерљиве“, која је објављена у издању FILEKS-a из Лесковца 2009. године, могу са сигурношћу констатовати да Михаиловић јесте песник, али у многоме удаљен од Његошеве филозофске мисли и Дучићеве симболотворне природе, чију је поезију, како сам већ поменуо, преводио. Овим ,,поређем“, ни на који начин, не желим да атакујем на индивидуални таленат Михаиловића, већ покушавам да пронађем његово место у књижевној традицији властитог народа. У песничкој збирци ,,Границе немерљиве“ сусреће се песник који је структуиран огњиштем, духом роднога завичаја, целокупном духовном и имагинативном традицијом свога народа.

У његовим песмама, непрекидно се укршта национално, које се огледа у духу и носталгији, и светско које се пресликава на осећање језика. Михаиловићева једноставност песничког језика, у много чему, блиска је језику америчких ,,модерниста“ (В. Витмана, В. К. Вилијемса). Специфичн дар за уочавање детаља и језгровитост израза у појединим песмама (Замишљене стопе, Све нас очекује, Жута оса) вредности су Михаиловићевог песништва. Васу Михаиловића као песника детерминишу и трауматична искуства – смрт вољене драге, емиграција из земље, жиг колаборационисте – али, често те интимне драме надвладавају снагу његове имагинације, и онемогућавају да дође до израза слојевитост песничког сензибилитета. Већи степен луцидности недостаје Михаиловићу како би успоставио равнотежу са бременитошћу животног искуства; онда када луцидности и игри да одушка, Михаиловић је на правом путу да твоти зрело песничко остварење (као у песми Јапајци или Све нас очекује).

,,Границе немерљиве“ организоване су у пет песничких целина – ,,Лавиринти срца“,  ,,Баштина“, ,,Акварели“, ,,Слике и прилике“ и ,,Нарави“ – које нас на уметнички упечатљив начин упознају са интимном историјом В. Михаиловића. У  ,,Лавиринте срца“ уводи нас романтичарски мотив мртве драге и уједно са тим мотивом започињу реминисценције и контемплације В. Михаиловића о смрти, смислу и бесмислу живљења, породици и његовом физичком трајању на једном  туђем простору, и духовном истрајaвању на другом. У барокном тону, опомиње Михаиловић, суочен са смрћу вољене драге – Мементо мори – без атмосфере трулежи и распадања, јер је смрт ново трајање, покушава да верује, или, пак, верује Михаиловић, желећи да читаоце припреми и опомене како их не би, попут њега, смрт  неспремне затекла својим појавним обликом и материјализацијом. Смрт није фантазмагорична идеја, она је конкретност, опипљивост и изненадност, наговештава лирски субјекат у песми Гром.  Не страхује Михаиловић од празнине новога дана (Још сам жив), већ од времена које пролази, и које му можда неће дозволити да до конца испуни празнину дајући јој смисо, не би ли тиме оставио траг о свом постојању. У настојању да утекне времену Михаиловић исхитрено, и често стихијски, уобличава своје контемплације. Он, уистину, искрено пева о ономе што осећа,  јер то што осећа он и живи, он пева живот, али без трансценденталних околности. Михаиловић као да тражи праву реч којом би да опева своје интимне трауме, али често не проналазећи искану реч, посеже за фразама. Парадоксална је чињеница да је Михаиловић најречитији кад најмање говари, кад само наслућује (Све нас очекује). Иако, пуноћом уметничког израза у песми Буди стрпљив лирски субјекат христоликим гласом опомиње да време за стрпљење мора постојати, стиче се утисак да Михаиловић због нестрпљивости често посрће.

Циклус  ,,Баштина“ открива нам Михаиловића који у свом времену, на туђем простору, не скрива потребу да успостави метафизичку повезаност са историјским и духовним просторима свога народа. Песник истрајно крили да надкрили светиње и свете у своме народу, јер је одговоран за своје порекло, језик и културу свога народа. Покушава да, готово, магичном снагом речи – Бањска, Девич, Острог, Вук, Његош – пробуди свету ватру у читаоцу, и истргне од заборава лучоноше који својом стаменошћу, упркос искушењима, опстају. У песмама из овог циклуса чита се оно што је ненаписано, и то је добро. Јер, неизречено изванредно комуницира са најдубљим интимним бићем читаоца и песника; то неречено је заједнички именитељ Михаиловића и његовог народа.

У циклусу ,,Акварели“ доминантна је дескриптивност песничког језика која трага за новим и оргиналнијм изразом. Идеја о повезаности природе и човековог трајања није ни на који начин иновативна у песничком свету, нити је Михаиловић на особен и оргиналан начин ту идеју реализовао. Међутим, значајан је песников покушај (у песми Опада лишће) да на суптилан начин, поредећи опало лишће и пролазност живота, узглоби идеју о смислености, тј. бесмислености жртвовања, и да при том, успостави везу са митском потребом сопствене нације за жртвовањем, без јасне визије о смислу самога чина.

,,Слике и прилике“ чине се најуспешнијом песничком целином читаве збирке. Михаиловић постиже неопходну дистанцираност лирског субјекта усредсређујући се на опште, а удаљавајући се од личног. Сконцентрисан на ,,мале ствари, наизглед невидљиве и неважне, успоставља, готово, суматраистичку повезаност са духом свога завичаја и светским хоризонтима. У уметнички најуспелијој песми Вива Вивалди! лако је видети како природа самога песника ствара сасвим засебну, сопствену традицију која засеца у дубину и просторе откривајући ,,даљинеједногметасветакоји успешно комуницира са читаочевим бићем.

Последња песничка целина, у збирци песама у прози ,,Границе немерљиве“, ,,Нарави“ доноси највише посртања В. Михаиловића. Песник, без задршке, и сувише импулсивно реагује на историјске и политичке надражаје спољашњег света. Личан и емотиво рањив, лирски субјекат не покушава да суптилније проговори о сопственом трауматичном искуству. Михаиловић поставља питања и истовремено претендује на истину, не на дијалог – подругљиво се осмехује Јапајцима, а готово несвесно, своје ,,ја“ и своју истину вазноси, на не много уметнички, већ више памфлетистички начин – што аутору песама Молитва, Буди стрпљив, Вива Вивалди!, Све нас очекује – не доликује.

Сигурно је, пак, да је Михаиловић песник, и да ће у временима која долазе оставити своје наслеђе и стваралачко завештање будућим нараштајима. Питање је само колико ће његово песничко завештање успети да пребаци границе немерљиве?

 



Komentari (14)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

nurudin nurudin 00:10 10.06.2012

O Васи...

Васа Михаиловић родио се у Прокупљу 1926. године. Гимназију је завршио у Лесковцу. Као припадник Српског добровољачког корпуса емигрирао је 1945. у Италију и Немачку, одакле одлази у САД 1951. Живи и ради у Конектикату.
В. Михаиловић је на енглеском објавио и преводе: антологије Савремене југословенске поезије (1977), Српска поезија од почетка до данас (1988), Песме српскога народа – из збирки Вука Караџића (1997), као и неколико књига библиографије југословенских књижевности.
Поред збирке ,,Границе немерљиве“, В. Михаиловић је објавио још седам књига песама у прози: Стари и нови вилајет (1977), Бдења (1980), Кругови на води (1982), Литија малих празника (1990), На брисаном простору (1994), Шеста руковет (2002) и Дарови сна (2004). Поред песничких збирки објавио је и четири књиге прича: Емигранти и друге приче (1980), Браћа и друге приче (1997), Елзе и друге приче (2002) и Скитница и друге приче (2003).


nurudin nurudin 00:30 10.06.2012

Политичари

Увртели себи у главу да су они једини способни да воде свој народ. Обично почну са добрим намерама, а онда продају се и не осетивши. Од памтивека зна се да власт корумпира малтене свакога, па и њих. Обневиде и оглуве, не чују шта им говоре они који су их довели на власт. Обећавају брда и долине, а испуњавају само понеко брдашце.
Дошао политичар у своје село и почео да обећава својим сељанима брда и долине.
"Све ћу ви направим. И фабрику, и путеве и школу. Све!"
"Шта ће нам школа кад немамо деце", одговори му један огорчен гласач.
"И децу ћу ви направим", обруси мирно политичар.
И тако, преваранције у недоглед. Све за љубав таштине плиткоумних, неморалних политичара.
Васа Михаиловић

dragan7557 dragan7557 10:14 10.06.2012

Re:darvinist

Lep prikaz nekoga za koga nisam nikada ni čuo i njegovog "rada" koji izgleda prepun, nostalguje za prohujalim vremenima, divljenjima autoritetima iz zarđalje, nepovrative prošlosti, i mitomanije zvane Mitska Srbija.

Od takvih vrvi inostranstvo, a bogami i sama Srbija, ljudi zagledanih u prošlost kojoj se dive, obožavaju je i najradije u toj i takvoj prošlosti vide budućnost.

E sad, ja nisam neko poznavalac a ni obožavalac, bilo kog ni bilo čijeg pesništva, baš zbog njegove razorne delotvornosti u glavama ljudi koji su plodna njiva za verbalnu manipulaciju.

Inostranstvo, doživljeno na način Lajoša Zilahija, "Kad Duša Zamire" koje sam pročitao kao klinac, je verbalni konstrukt, kako izgleda i ovih, a i ovoga našeg Vase. To i takvo inostranstvo je po definiciji negativnog karaktera, grupa divljaka koji ne spoznaju samo nama poznate prave stvari, a naša istančena duša je pod stalnim udarom njihovog divljaštva i neosećajnosti, primitivnosti....
У песничкој збирци ,,Границе немерљиве“ сусреће се песник који је структуиран огњиштем, духом роднога завичаја, целокупном духовном и имагинативном традицијом свога народа.

Čini mi se, mada je izrečena tvrdnja istinita, da nisi dovoljno zastao nad ovim ognjištem, duhom rodnoga zavičaja, koji kod nekih ljudi određuje njihov ceo budući sadržaj života, i kako godine prolaze, nostalgija se povećava da bi na kraju sa svom gorčinom doživljavali svoj život promašenim, jer su od dva moguće izbora: da odu sa ognjišta, ili da ostanu, odabrali izbor da odu.
Neprihvaćeni od nove sredine iz mnogih razloga, oslobođeni čak i pokušaja da novu sredinu implementiraju u sebe i tako sebe obogate novim, počinju proces učaurenja, kokunizacije, prošlosti, ognjišta i monumentalne mitomanizacije nacionalnog.

Poput Darvinista koji pobrkaju majmune i ljude, u prirodi umesto kontinuiteta i očigledne saradnje, vide samo borbu, a preko mitomanski uzrastajućeg procesa okretanja umesto nadgradnje saradnjom, propagiraju krv , rat i bespoštenu borbu, pravdajući time svoju nesposobnost za nadgradnju, i ovi poput Vase celokupnost sveta vide u majci tradiciji, plemenski zacrtanoj u nekoj njihovoj Alta Miri u kojoj Raj još uvek postoji i najlakše se prikazuje kao:

"I ovaj kamen zemlje Srbije"
..........

gde je Srbija mitski Raj, kod Njegoša Šangri La....Niebelungen i sl. Nesposobni da spoznaju svet svode ga na nacionalno biće, koje se greje na nacionalnom ognjištu koje polako ali sigurno postaje nadnacionalno i prerasta u šovinizam najgoreg tipa. I tu sliku prenose dalje pod imenom sveta tradicija.

Hvala ti nurudine za ovaj prikaz nekoga koga ne poznajem.

cerski

p.s japaja i japajaci su univerzalni a ne srpski, kao i pridodati korumpirani političari.
nurudin nurudin 15:41 10.06.2012

Re: Re:darvinist


dragan7557
Hvala ti nurudine za ovaj prikaz nekoga koga ne poznajem.


Хвала Вама на исцрпном коментару.

Васа Михаиловић има две стране - једна је његов професорски ангажман на Универзитету и његов научни значај, а друга је Михаиловићева песничка страна.
Ваш коментар у највећој мери осликава песничку личност В. Михаиловића. Иако нисте имали прилику да се сусретнете са његовом поезијом, изнели сте на основу текста врло тачна запажања.

Neprihvaćeni od nove sredine iz mnogih razloga,


У Васином случају ствар стоји мало другачије, он је више неприхваћен од средине коју је напустио, из многобројних разлога. Кроз песништво, Васа покушава да се приближи тој средини. Међутим, ту Михаиловић, не успевши да савлада емоције и носталгију, креће да посрће.

japaja i japajaci su univerzalni a ne srpski, kao i pridodati korumpirani političari.


Управо сам их због тога и апострофирао. Васа је најбољи кад се бави универзалним, општим, кад га не води прејака емоција и носталгија за завичајем. У поезији која је објективнно проматрање, Васа успева да наткрили себе, лично које је јако детерминисано завичајем.
vladimir petrovic vladimir petrovic 19:39 10.06.2012

Pesnik i još ponešto

Dobar blog, kao i obično kad dolazi od Nurudina. Ovo kažem prvenstveno zato što, slično blogokolegi Draganu, ni ja nisam čuo za Vasu Mihailovića, iako vidim (naknadno) da je bio dugogodišnji profesor slavistike u SAD, te izdao desetak knjiga pesama u prozi. Uvek je lepo čuti za pesnike koji potiču sa naših prostora.

Vidim da ga hvališ ali si istovremeno i znalački kritičan prema nekim njegovim pesničkim postavkama. Ja tu ne mogu ništa reći, ali ovo

Парадоксална је чињеница да је Михаиловић најречитији кад најмање говари, кад само наслућује (Све нас очекује).

je dobro primećeno, premda meni nije baš previše paradoksalno, neki pesnici su “rečitiji” kada manje govore a više naslućuju.

Песник, без задршке, и сувише импулсивно реагује на историјске и политичке надражаје спољашњег света. Личан и емотиво рањив, лирски субјекат не покушава да суптилније проговори о сопственом трауматичном искуству.


Ovo me podseti na činjenicu da ja nisam poklonik onih koji žive u dijaspori (bez obzira kroz kakvo životno iskustvo su prošli) i pod stare dane se na sva usta hvale svojim rodoljubljem, žalom za zavičajem i slično. Zar se neke stvari ne podrazumevaju? Zar se insistiranje na nekim stvarima ne vraća kao bumerang? Milovan Danojlić je negde pisao kritično o takvima. Ovo kažem zato što vidim da je Vasa Mihailović (za Glas Amerike) rekao: … “Ja sam oduvek bio rodoljub. Uvek sam pisao o Srbiji, dragoj i miloj, i o našim problemima, tako da sam sve to skupio u jednu zbirku, koja će verovatno interesovati mnoge čitaoce u otadžbini“. Ja polazim od toga da bi oni koji pretenduju da su iole veliki pesnici morali biti svetski ljudi, odnosno izdići se iznad vezanosti za lokalno/zavičajno.

Prihvatam i to da je moguće da ja nisam u mogućnosti da njihove razloge shvatim onako kako bi oni želeli.

Довољно је поменути превод Његошевог ,,Горског вијенца“ и Дучићевих ,,Плавих легенди“ на енглески језик, и при том, бити довољно мудар, па закључити да је реч о ваљаном интелектуалцу светскога гласа.

Ovo me posebno intrigira. Polazim od toga da je, kao što se zna, prevođenje GV na strane jezike veliki i težak angažman za svakog prevodioca. Ne znam kakav je njegov prevod, ali vidim da je on zadovoljan sobom (on kaže: ... „moj prevod 'Gorskog Vijenca' je naišao na dobar prijem medju ljudima koji se razumeju u to“). Voleo bih da je to dobar prevod ZA SVE a ne samo za odabrane. Ali da ne budem kritičan na slepo, prihvatam da je on, Mihailović, kao profesor slavista i čovek koji dugo živi u SAD, imao uslova i mogućnosti da sačini solidan prevod, te možda ja (nepotrebno) gajim predrasude da je Njegoša, pesnika i mislioca, izuzetno teško prevoditi, mada znalci kažu da nije dovoljno samo "biti slavista" i znati jezik na koji prevodiš, već je za prevođenje takvih dela kao što je GV potrebno posedovanje posebnog znanja i (filološkog) umeća. Kažu da ne može svako prevoditi sve i svašta. Opet, govorim napamet, nisam čuo za taj njegov prevod, možda je i dobar.
nurudin nurudin 20:17 10.06.2012

Re: Pesnik i još ponešto



Ja polazim od toga da bi oni koji pretenduju da su iole veliki pesnici morali biti svetski ljudi, odnosno izdići se iznad vezanosti za lokalno/zavičajno


Као слависта и професор, Михаиловић је успео да се вазнесе, да превазиђе "границе мерљиве", али као песник, стичем утисак, а то сам и у тексту поменуо, Михаиловић не успева у потпуности да превазиђе "границе", јер је и сувише везан за завичај, неким чудним везама, које му не дозвољавају да се дистанцира као уметник од личног и емотивног што по мом мишљењу инхибира његово уметничко биће.

Хвала, Владимире!
dragan7557 dragan7557 12:01 11.06.2012

Re: Pesnik i još ponešto

Михаиловић не успева у потпуности да превазиђе "границе", јер је и сувише везан за завичај, неким чудним везама, које му не дозвољавају да се дистанцира као уметник од личног и емотивног што по мом мишљењу инхибира његово уметничко биће.

Veoma mali broj ljudi na ovom svetu je u stanju da pređe spomenute granice, i da prepozna svoju vlastitu univerzalnost. Osloboditi se od nacije predstavlja korak koji je za 99,99% ljudi (kontemporarno stanje) potpuno nezamisliv.

Nacija (formulisana kao pojam oko 200 godina unazad), će još priličan broj generacija predstavljati smisao postojanja indiviue, u stvarnoj svakodnevnici, i sprečavati tendencije i snage koje vode u globalizam. Nacija je okosnica mišljena i spoznaje, osnova identifikacije ličnosti, pa samim tim nije ni Vasi zameriti, na nedostatcima i nemogunostima spoznaje, da je nacija kočnica daljeg razvoja, kako individualnog tako i grupnog.

Nacija je kao roditelj koji svom detetu ne da da odraste, kada derište izđiklja "roditeljska briga" ne prestaje već evaluira na drugi nivo, zauzimajući "prirodno" i pravo mesto u životu sada već odraslog čoveka.
Kako god nismo u stanju da promenimo roditelje još dugo vremena nećemo biti u stanju da promenimo ulogu nacije kao roditelja.

U jednoj rečenici Dučić kaže:

" U toj kafani, sreo sam jednog Rusa bez ruke i jednog Srbina bez glave."

koja rečenica se može interšretirati na više načina
Дучићеве симболотворне природе


Pošto Vasina dela nisam čitao, ja sam gornje slike formirao na osnovu poznavanja "intelektualne prirode" grupe, da bih ukazao na specifične osobine te grupe, dok sam spominjući Lajoša Zilahija, dao drugi primer koji služi kao karakterizacija skupnih osobina pripadnika malih nacionalnih skupina.

Karakteristično je doživljavanje drugih, intelektualni konstrukt uslovljen "pripadništvom" malim narodima, koji u svom prostornom i vremenskom lokalitetu, okovani lancima nepostojećeg "nacionalnog bića," nisu u stanju da prepoznaju i spoznaju sličan ili potpuno isti modus operandi kod drugih.

Dolazeći u neminovan "sukob" sa drugim sredinama oni te sredine doživljavaju onako kako ih je maestralno opisao Zilahi, a gde neprihvatanje drugih ima "prirodan" nastavak u Smrti, ili pak u nešto blažem intenzitetu zamiranju duše(naizgled pihvatanje) svega što nalaže druga (snažnija) zajednica kao neminovan uslov opstanka u novoj zajednici.

Proces koji posle nastaje je integracija u "novo društvo" uz konstantno odbijanje, prihvatanja velikog dela normi i vrednosti tog novog, koji vrlo retko vodi asimilaciji, koja se iz ugla nacionalnog, doživljava kao vrsta izdaje roditeljske nacije. Najgore u svemu je pojava da sama nacija to doživljava kao izdaju sebe! Kada jedan umišljeni intelektualni konstrukt počne samostalno da vršlja po realnom svetu dešavaju se Krstaški Ratovi, potreba za ekspanzijom u prostoru, Hitler, Napoleon, kolonijalizam postaje opravdano nasilno civilizovanje domorodaca, i mnogo toga još. Zbog osetljivosti nisam naveo vršljanje umišljenog kvazi intelektualnog konstrukta nacije na Balkanu i drugde Tuci vs, Hutus i tako dalje.

Zavisno od intelektualne spoznaje asimilacija dolazi tek u trećoj generaciji migranata (novsrpski dijaspora) uz mnoge otpore kako konkretnih ovim procesom zahvaćenih ličnosti/grupe tako i same Matice.

I pored toga što je neosporno prihvaćen od strane "nove" sredine Vasa:

У Васином случају ствар стоји мало другачије, он је више неприхваћен од средине коју је напустио, из многобројних разлога. Кроз песништво, Васа покушава да се приближи тој средини. Међутим, ту Михаиловић, не успевши да савлада емоције и носталгију, креће да посрће.

pokušava da se opravda "roditeljima" vrati neki umišljeni dug, dočaravajući "novoj" sredini nacionalnu Platonovu pećinu iz koje potiče.

Ovako riskantno ponašanje dovodi do "absurdne" situacije u kojoj ga stara sredina ne prihvata
У његовим песмама, непрекидно се укршта национално, које се огледа у духу и носталгији,

dok tarumatična iskustva:
Васу Михаиловића као песника детерминишу и трауматична искуства – смрт вољене драге, емиграција из земље, жиг колаборационисте – али, често те интимне драме надвладавају снагу његове имагинације, и онемогућавају да дође до израза слојевитост песничког сензибилитета.

udaraju nove žigove, od kojih se teško može braniti.

Naturalizacija nameće sasvim druge egzistencijalne premise, diktirajući, za sada, integraciju a ne i asimilaciju kako se obično misli, odmah po dolasku u drugu sredinu. Pri tome ne zahtevajući približavanje(novoj sredini), integracija budi potrebu za objašnjavanjem i približavanjem starog porekla, osobenosti, tradicije, i bivšeg kulturnog nasleđa, shvatiti ovo približavanje našeg njihovom kao obavezu, vodi do sukoba u samoj ličnosti.
Novu sredinu(naciju) ta naša kultura ne interesuje, a stara sredina(nacija) takvo ponašanje najstrožije osuđuje, poistovećujući ga sa veleizdajom.

Asimiliranost u jednoj sredini, je izveštačena i karikaturizirana novo- nacionalnost, gde jednu naciju zamenjuje druga, i samim tim ne predstavlja nikakvu nadgradnju niti napredak, već suprotno tome izaziva konstantni konflikt u samoj ličnosti, formulisano u staroj poslovici: "jedna zemlja a dva gospodara."

Mondijalnost, teško dostupna univerzalnost, odbacuje u potpunosti potrebu za asimilacijom, zamenjujući je kontinuitetom lokalne integracije, sveprisutnog prilagođavanja koje je definisano okvirima socijalne sredine u kojoj ličnost u datom momentu boravi. Te sredine se tokom života stalno menjaju bilo po volji jedinke ili po egzistencijalnim potrebama, dovodeći protokom vremena i spoznajom relativnosti pojma nacionalitet, do fleksibilnosti u odnosu na lokalni koloritet definisan kao nacionalna zajednica.

Pojava mondijalnosti i svest o istoj najbolje je naslikan do sada u filmu "6 billion others" i produkciji "Home," a svest o tome da je mondijalnost jedini pravac razvoja "civilizacije" postaje današnji imperativ.

Nepotrebno je i preterano neukusno, nasilno prezentirati naciju njenom kulturom i tradicijom svima, jer onaj koga neka nacija interesuje taj ima i načina da se upozna sa njom.

Ono što se nekoj naciji pričinjava kao univerzalnost je uobičajeno skup njenih kulturnih ostataka iz neke prošlosti, poput prikaza jednog isečka iz njenog života, kako to izgleda može se videti i u maestralnoj produkciji "Remains of the day" jer kao što vremena "prohuje" tako će i ovo Vasino a i naše označiti "Gone with Wind."



cerski
nurudin nurudin 12:33 11.06.2012

Re: Pesnik i još ponešto

Хвала Вам, Церски, на врло интересантним запажањима и констатацијама.
Има утисак да ова два ваша коментара употпуњују мој текс, односно да мој текст употпуњује ваше коментаре, па је донекле прича о Васи сада комплетнија, односно може да се сагеда и у ванкњижевном контексту - што и јесте неоходно.

У Васином случају ствар стоји мало другачије, он је више неприхваћен од средине коју је напустио, из многобројних разлога. Кроз песништво, Васа покушава да се приближи тој средини. Међутим, ту Михаиловић, не успевши да савлада емоције и носталгију, креће да посрће.

pokušava da se opravda "roditeljima" vrati neki umišljeni dug, dočaravajući "novoj" sredini nacionalnu Platonovu pećinu iz koje potiče.


Овим сте ме већ одушевили... Хе-хе... Можда напишем нови текст о Васиној поезији, о новој збирци, али да посматрам из вашег угла који ми се чини врло занимљивим, и што је најважније може се применити на Васи.
dragan7557 dragan7557 13:10 11.06.2012

Re: mondijalizam

Pojava mondijalnosti i svest o istoj najbolje je naslikan do sada u filmu "6 billion others" i

I kao što je Projekt "6 billion others" za samo nekoliko godina "evoluirao" u
"7 milliards d'Autres" ili "7 billion others," tako će i nacije sa svim svojim "osobenostima" koloritetom i kvazi kulturom, bespovratno izčeznuti, sviđalo se to kome ili ne.

Nehumani intelektualni konstrukt "Nacija," ustanovljen potrebama obaranja jednog društvenog poretka, će ostati u kolektivnom pamćenju po najgorim posledicama po čovečanstvo u vas celom njegovom Pre-civilizacionom periodu, naravno ako čovečanstvo dostigne stepen NULA civilizacije.

Feudalizam nije ni nanesi naneo na ovom planu toliko nesreće, krvi i zla čovečanstvu, koliko je kapitalizam postigao u relativno kratkom periodu.

Koliko će još zla naneti, to ostaje sledećoj generaciji da vidi, da spreči ovo zlo svakako neće moći.

Film "HOME" ukazuje na nepobitnu činjenicu da pojam Ognjšte nije lokalnog karaktera, i/ili nacionalnog izbora, već da se "Ognjšte" nalazi u strogo trodimenzionalno definisanoj "Kući," a pojam o vremenu i onako nemamo niti smo ga (još)definisali.

Autori dvodimenzionalnog viđenja poput pesnika(poput Vase i drugih) definišu ognjište samo na određenom nacionalno ograničenom prostoru, ili vremenu, dimenziji koja nam je još nepoznata a upravo zbog isključenosti spoznaje o vremenu lako je i pokazati manipulacije samog pesnika.

Nije ovde reč o umanjivanju nečijeg pesničkog dara, već je reč o potrebi spoznaje da pupak mora da se preseče ako postoji potreba da se spasu majka i dete.

Ako se pupak ne preseče umiru i majka i novorođenče, nadam se da to nije potrebno dokazivati, a još se više nadam da se u praksi ovaj slučaj neće desiti.

Civilizovanje divljaka je veoma težak proces, a kad se civilizovanjem divljaka bave još veći divljaci i probisveti, od samih divljaka, onda su sam proces kao i cilj veoma ugroženi.

Da danas globalizacijom rukovode probisveti i divljaci isto tako nije potrebno dokazivati.

"Al je lep ovaj svet...."

kaže Petrarka mnogo vekova unazad, izričući svoje viđenje sveta, koji je priroda odavno globalizovala, ljudi, nažalost su još uvek daleko od Petrarkinog Sveta, okovani, sada u Feudima dolazećeg Korporativizma u novoj trci ka Robovlasništvu iz koga još nismo ni izašli.

U novom poretku nacionalnost zamenjuje pripadnost, lojalnost i robovanje Korporaciji, dok ovi "političari":
Дошао политичар у своје село и почео да обећава својим сељанима брда и долине.
"Све ћу ви направим. И фабрику, и путеве и школу. Све!"
"Шта ће нам школа кад немамо деце", одговори му један огорчен гласач.
"И децу ћу ви направим", обруси мирно политичар.

ovako napravljenja decu, besramno, političari kao svoje vlsništvo prodaju kao robove svojim novim Mondijalnim gazdama, koji ovim činom postaju ponovo Feudalni Gospodari Feuda sada pod imenom Nacija i Država.

Ovako prodate nacije, opstaju u okvirima porodice novog "Mondijalizma," koji sa stvarnim Mondijalizmom nema nijednu dodirnu tačku.

cerski

Pojekt 7 milliards d'Autres" je nastavak Projekta "6 milliads d'Autres," na Engleskom poznat kao "6 billion others," autora:

Yann Arthus-Bertand
Sybille d'Orgeval
dragan7557 dragan7557 13:30 11.06.2012

Re: Pesnik i još ponešto

nurudin
Хвала Вам, Церски, на врло интересантним запажањима и констатацијама.
Има утисак да ова два ваша коментара употпуњују мој текс, односно да мој текст употпуњује ваше коментаре, па је донекле прича о Васи сада комплетнија, односно може да се сагеда и у ванкњижевном контексту - што и јесте неоходно.

У Васином случају ствар стоји мало другачије, он је више неприхваћен од средине коју је напустио, из многобројних разлога. Кроз песништво, Васа покушава да се приближи тој средини. Међутим, ту Михаиловић, не успевши да савлада емоције и носталгију, креће да посрће.

pokušava da se opravda "roditeljima" vrati neki umišljeni dug, dočaravajući "novoj" sredini nacionalnu Platonovu pećinu iz koje potiče.


Овим сте ме већ одушевили... Хе-хе... Можда напишем нови текст о Васиној поезији, о новој збирци, али да посматрам из вашег угла који ми се чини врло занимљивим, и што је најважније може се применити на Васи.

Meni je Vasa blizak kao arhetip nacionalnog intelektualca, koji je jednostrano potpuno privaćen od nove sredine, ali oseća potrebu da tu svoju prihvaćenost iskoristi za potrebe zbližavanja dve "kulture" što je gledano iz perspektive 21 veka skoro nemoguće, a i sasvim nepotrebno.

Ovakve nacionalne intelektualce sam sretao i srećem na svim meridijanima širom sveta.

Naravno ne zameram im mnogo,već samo jedno, spoznaju koju sam delimično istakao pod naslovom mondijalizam.

Inače, hvala pripada tebi, što si postavio jedan izvrstan tekst na ovaj blog. A da je izvrstan pokazuje i broj reakcija/komentara.

cerski
nurudin nurudin 14:05 11.06.2012

Re: Pesnik i još ponešto

Civilizovanje divljaka je veoma težak proces, a kad se civilizovanjem divljaka bave još veći divljaci i probisveti, od samih divljaka, onda su sam proces kao i cilj veoma ugroženi.


Амин!


Meni je Vasa blizak kao arhetip nacionalnog intelektualca, koji je jednostrano potpuno privaćen od nove sredine, ali oseća potrebu da tu svoju prihvaćenost iskoristi za potrebe zbližavanja dve "kulture" što je gledano iz perspektive 21 veka skoro nemoguće, a i sasvim nepotrebno.


Васа је у својој потреби за зближавањем, чини ми се, не много радикалан, за разлику од опасних "интелектуалних фундаменталиста" којих има на сваком кораку. Мада, не треба поцењивати ни мање радикалне, јер можемо да наслутимо куда то може да одведе, односно до чега је довело баш у поменутом 21. веку.
Више од жеље да зближи, стиче се утисак да код Васе превагу односи жеља да буде прихваћен од "огњишта" које је напустио и за којим чезне. Мада се готово у многоме уклапа у поменути архетип.

A da je izvrstan pokazuje i broj reakcija/komentara.


Ха-ха! Није битан квантитет, већ квалитет!

П. С.
"Al je lep ovaj svet...."

Чини ми се чика Јова, али није ни важно, јасна је поента.
dragan7557 dragan7557 14:32 11.06.2012

Re: Pesnik i još ponešto

Ха-ха! Није битан квантитет, већ квалитет!

Kvalitetu je veoma teško bilo šta dodati, a kvantitet ide na meru i na vagu, a od viška ne boli glava, kako se to u narodu kaže.
Чини ми се чика Јова, али није ни важно, јасна је поента.

Moguće, ali kao što reče, nije bitno.

Inače Petrarka mi se mota po glavi, zbog toga što je prostornu perspektivu spoznao tek popevši se na brdo.

A za popravku evo:

"Svi smo mi u provaliji, samo neki gledaju u zvezde."

Nesumnjivo, overeno i provereno Oskar Vajld.

cerski
nurudin nurudin 16:22 11.06.2012

Re: Pesnik i još ponešto

"Svi smo mi u provaliji, samo neki gledaju u zvezde."


Ако довољно дуго гледаш у провалију (бездан), и провалија ће погледати у тебе...
Да парафразирам такође провереног Ничеа.
dragan7557 dragan7557 19:58 11.06.2012

Re: Bezdan

nurudin
"Svi smo mi u provaliji, samo neki gledaju u zvezde."


Ако довољно дуго гледаш у провалију (бездан), и провалија ће погледати у тебе...
Да парафразирам такође провереног Ничеа.

U vezi sa tim pojam bezdan se u ovom vremenu upotrebljava u Psihologiji a već od sedamdesetih u Parapsihologiji.*

Na ovaj pojam su mi neke ruska istraživanja i diskusije skrenule pažnju a upotrebljen je za označavanje psihološke pojave/stanja, koja tek sada u naučnoj javnosti izaziva pažnju.

Inače ovaj pojam pod drugim imenom, ali sa sličnom deskripcijom upotrebljavaju pisci SF kako bi označili nepoznata stanja (sivilo) prilikom i posle probijanja svetlosne barijere.

Bezdan je posebna psihološka dimenzija (nova u Psihologiji) koja je u Parapsihologiji, ranije, više i bolje deskriptovana, mada još nije definisana.

Kako Bezdan izgleda i ko i šta ga naseljava, ostaje u skoroj budućnosti da se objasni, ali da je ova slovenska reč(pojam), osobito interesantna i da ćemo koš mnogo čuti o njoj, ostaje činjenica.

cerski

Edit:
*
- Univerztet Humanistike Utrecht (Nl), katedra dr. Dick Bierman, od 2007.
- Katedra za parapsihologiju, Univerzitet Leiden (Nl), dr Hans Gerding.
- Univerzitet Edinburg (postgraduate studies) "Koestler Chair" od 1983, legat pisca Arthur Koestler,



Pioniri ovog studijskog naučnog pravca su sedamdesetih bili:

Prof. dr. W.H.C. Tenhaef
Prof. dr. H. van Praag



Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana

Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana