Ljubiša Rajić - odlazak PROFESORA

Ne mogu da verujem..
Saučešće porodici!

Ne mogu se oteti utisku da pametni ljudi odlaze na vreme. Bigović, Rajić ... Majko mila šta li nam se sprema...

ti za blog.

Ovih dana kao da sam u tornado uletela i sad još vidim vest kod tebe.

Žao mi je kad ode Čovek.

Uvek sam volela da čujem i pročitam njegove reči.

Bedak.

Lepa biografija. Uvek zanimljiva razmišljanja. A bilo ga je lepo i slušati.
Delovao je iskreno i pozitivno.
Kad sam vrteo TV programe ili listao vesti uvek bih zastao kad bi se pojavio Ljubiša Rajić. Baš kao što bih zastajao kad se pojavljivala Verica Barać.
Veliki gubitak i za Univerzitet u Beogradu.

bio je super lik.
sučešće porodici


Tord Gustavsen

Možda ovo može poslužiti umesto blogerkinog uvodnika:

Ljubiša Rajić
ŠEZDESETOSMAŠI


Šezdesetosmaš, homo sapiens duodeseptuagesimus, jednokratna endemska pojava zabeležena na pojedinim univerzitetima u Evropi, SAD i još ponegde.... Obično tlo deluje, izgleda, inhibitivno na njihov normalan razvoj pa su veoma podložni tranformacijama i mutacijama čim se nađu van univerzitetske sredine. Poslednji put viđeni uživo u delatnom stanju krajem juna 1992 (reliktni primerci).

.... Juni mesec 1968. bio je neuobičajeno dug za jedan broj ljudi, jer se završio tek 1992. tokom junskog protesta (koji je metamorfozom nastao iz junskog štrajka) pri čemu nije utvrđeno da li je mesec juni izabran iz simboličkih razloga, zato što ih je mrzelo da čekaju jesen ili zato što su počele sankcije. Toga meseca su šezdesetosmaši najzad diplomirali i otišli svojim kućama, trajno suspendovani u uspomene, zalepljeni u albume i ostavljeni da unukama i unucima (pošto njihovu sopstvenu decu to ne zanima) kazuju kako je nekada bilo kada se završila predistorija čovečanstva i juna 1968. počela njegova istorija u Parizu, Berlinu i na Studentskom trgu 1.
Poneki od njih (onih iz juna 1968. godine) bili su srećni što im se još jednom pružila prilika da stanu za govornicu i drže vatrene govore onima iz juna 1992. godine.
Poneki su bili zadovoljni što se najzad vraćaju Bog, kralj i otadžbina, koje su nešto ranije slučajno otkrili u polici za knjige kada su odlučili da u neko zabito mesto gurnu „Nemačku filozofiju" i „Teorije o višku vrednosti", a na njihovo mesto stave „Sveto pismo", sa zida skinu uramljenu reprodukciju i stave falš ikonu, konačno bace člansku kartu SKJ i odu kod babe (ako je još živa) da se raspitaju koja im je krsna slava i čiji je ono sin ili šta već drugo onaj Aleksandar što ne zna srpski i hoće da bude kralj.

.... Odgovornost za svet su leta 1992. godine preuzeli neki novi klinci koji u onoj poznoj predistoriji čovečanstva, negde s proleća 1968, kada su šezdesetosmaši bili studenti i asistenti, to jest nalazili se u prvoj polovini svog životnog ciklusa, još uvek nisu bili ni koncipirani, a za mnoge se ne zna ni da li su se njihovi roditelji u to vreme uopšte poznavali. I, što je tipično za omalovažavajući stav prema životnom iskustvu koji se sreće kod mladih i neiskusnih, te nove klince je uglavnom bilo baš briga šta nataloženo iskustvo i zbirno znanje šezdesetosmaša ima njima da poruči.

.... Šezedesetosmaši stupaju na istorijsku scenu u specifičnim uslovima druge polovine šezdesetih godina. U stvari, sve je počelo negde s proleća 1968. kad su se upalili razni levi svetionici u Parizu, Hanoju, Pekingu, Berlinu, Palestini, kad su topioničke peći, Marks, From i Markuze ogrejali ozeble studentske duše, kad se Bob Dilen vrteo na gramofonu, Džejn Fonda bila na antiratnim demonstracijama, Če Gevara visio na zidu, Mao i Rajh stajali na stolu, a gitara bila naslonjena na zid u ćošku, kad je vlast trebalo da pripadne savetima, komunama i orgazmu i kad smo svi bili realni i tražili nemoguće.

.... Šezdesetosmaška generacija je istorijska generacija koja ima zajednička iskustva (mada samo početna, a posle se već prilično razišla), zajednički svetonazor (beše nekad) i zajedničko ponašanje (koje je u izvesnoj meri očuvala do danas). Na primer, običan svet, ako ima para, jednostavno ode i kupi video, jer smatra da je to zabavno, jer mu je dunulo na pamet, jer time eliminiše klince dva sata dnevno, jer sused ima video i diskretno nam je stavio na znanje da su mu naši klinci dosadili. Mi to ne činimo, mi ne činimo ništa zato što nam je to dunulo na pamet, mi, naprotiv, uvek imamo razlog da nešto učinimo. Na primer, video je jedno od najgorih sredstava za razaranje porodice, zaglupljivanje ljudi, pretvaranje druženja u buljenje i arčenja vremena koga imamo tako malo uzevši u obzir našu istorijsku misiju, ali video je zgodan da se snime obrazovni programi, recimo Belamijevi ili „Opstanak", pa i neka dobra drama ili film, što je korisno.

... Evropski i američki šezdesetosmaši su se uglavnom razvili iz dece srednjih i viših slojeva, a naši jugoslovenski, tačnije, beogradski šezdesetosmaši — koji su bili predmet posebne pažnje u analizi na kojoj se zasniva ova pregledni članak — prilično su šarolikog porekla. Među njima pretežu kćeri i sinovi iz redova nepoštene inteligencije, ali je crveni/ružičasti šezdesetosmaški tepih donekle prošaran i pojedinim pripadnicima radničke klase, siromašnih seljaka i ostalih ugnjetenih klasa i slojeva. Osnovna zajednička osobina koja ujedinjuje šezdesetosmaše u svetu i kod nas, jeste Dedinje, jer su se i jedni i drugi podigli protiv svojih Dedinja...

.... Pošto su šezedesetosmaši jednokratna pojava u istoriji živog sveta, ne zna se tačno kako se odvijao proces transformacije kojim su oni nastajali od obične dece..... Za sada se može smatrati nepobitno utvrđenim da šezdesetosmaši nisu prolazili ni kroz kakav stadijum larve i lutke, ali da je možda gimnazijsko školovanje delovalo kao katalizator metamorfoze....

... Šezedestosmašima su imena nadenuta pre njihovog stupanja u pubertet i to je jedino što, po do sada dostupnim podacima, ostaje nepromenjeno i nakon početka metamorfičke transformacije. Šezdesetosmaši se po pravilu zovu Aleksandar, Mihajlo, Nebojša, Lazar, Vladimir, Sreten, Vesna, Marija, Milica, Nada, Jelena i slično. Na osnovu antroponimskih istraživanja domaćeg terena utvrđeno je da su takva imena bila u aktuelnom periodu karakteristična za područje opštine Stari Grad, centralni deo opštine Vračar i Crveni Krst. Iz policijskih zapisnika je poznato da su šezedesetosmaši u izvesnom broju naseljavali i teoritoriju Studentskog grada, ali istraživačima nije dosad bila dostupna arhivska građa iz te društvene institucije, a presenilni sindrom kod jednih, gadljivost prema pačanju drugih u njihov život kod drugih i odbijanje trećih da priznaju sopstvenu filogenetsku pripadnost ne dozvoljavaju empirijsku proveru onomastičke pretpostavke da je i među stanovnicima Studenjaka, koji su pripadali podvrsti šezdesetosmaša, preovlađivala slična onomastička slika.

.... Među šezdesetosmašima nisu zabeležena imena tipa Živorad, Janićije, Mileva, Radojka i slična koja su karakteristična za Čukaricu, Beli Potok, Pinosavu i Dedinje. Taj tip imena je klasifikovan kao neupotrebljivana imena.

... Šezdesetosmaši su osobita sojta koja ne voli da joj iko nameće prijatelje, već ih sama bira (po pravilu druge šezdesetosmaše), a najmanje od svega voli da mu krug druženja određuju slučajne krvne veze.

.... Širu porodicu istočnog tipa šezdesetosmaša čini nepoštena inteligencija. Ta nepoštena inteligencija se delila na dve velike grupe, praksisovce, koji su se uglavnom bavili time da budu disidenti, i one druge. Zajednički imenitelj nepoštene inteligencije je bio da je vrlo često jela gloginje, redovno prala zube, organizovala (polu)ilegalne tribine na kojima su polovinu publike činili zna-se-ko, skupljala se kod Đilasa, posećivala Pisca, bila pozivana na informativne razgovore zna-se-gde i predavala na letnjim školama i stranim univerzitetima (ovo ako je nepoštena inteligencija imala zgodnu struku, nešto zaista disidentsko, a ne neku objektivnu tehniku ili fiziologiju) i, uopšte, bila zna-se-ko (ali ne onaj od malopre). Po svemu tome se razlikovala od poštene inteligencije koja je jela „deset s luka”, nikada nije učestvovala na tribinama, već samo na partijskim savetovanjima, čuvala se Đilasa kao gube, mrzela Pisca (zatim ga nekoliko godina volela, pa ga sad opet ne voli), predlagala zna-se-kome koga treba zvati na razgovor i nikada nije predavala u inostranstvu.

.... Iz nekog razloga, šezdesetosmaši su nekako uspeli da se nađu na studijama od kojih niko nema koristi, ali koje daju puno lepih uspomena. Zato su među njima slabo zastupljeni botaničari, meteorolozi, zoolozi, hemičari, fizičari, matematičari, građevinci, zubari i slična nekorisna zanimanja, ali zauzvrat ima mnogo sociologa, psihologa, pedagoga, filozofa, kriminologa, dramaturga, ima i pravnika, pa arhitekata i uopšte svih sličnih zanimanja za kojima je celo društvo vapilo. Istini za volju, bilo je i inženjera, i matematičara i čak agronoma, ali su se oni nekako izgubili. Iskreno govoreći, kako bi uopšte mogla da se pravi Korčulanska letnja škola, a da na njoj glavnu reč vode građevinari ili veterinari?

.... Naravno, vremena se menjaju, to jest šezdesetosmaši stare. Pošto im je pogled uperen pravo napred i gore ka nebu kome realno streme, manje-više sve smatraju privremenim stanjem na putu ka boljem. Kad napune 45 godine i shvate da su dogurali dokle su dogurali (žena/muž, dvoje dece, loše plaćen posao u nekom institutu, polubankrotiranom izdavačkom preduzeću ili osnovnoj školi), počinju da razmišljaju o gitari koju su pre petnaest godina gurnuli u neki ćošak, da čitaju više nego ikada, da propagiraju vožnju biciklom i više pažnje posvećuju obnavljanju starih prijateljstava. To jest, u 45 godini svoga života šezdesetosmaši otkrivaju da budućnost nije više ono što je nekad bila.
U takvoj situaciji ponekad uzdahnu da bi bilo pametnije da su se bavili nečim drugim nego što su studirali i prosvećivali narod, ali ni za živu glavu ne bi pristali da budu vlasnici kafića ili butika.

.... Šezdesetosmaši žive u nekoj vrsti političko-socijalnog incesta, jer su ženjeni/udate unutar svoje grupe. Niko se međusobno toliko ne voli koliko to čine šezdesetosmaši. Narod se i inače ženi i udaje unutar jednog uskog kruga, ali šezdesetosmaši nepogrešivo prepoznaju primerke svoje vrste suprotnog pola i neodoljivo teže spajanju sa njima.
Iz tog se spajanja rađa prosečnih 1,7 dece. Šezdesetosmaška deca se zovu Milan, Mladen, Nenad, Jasna, Iva, Jelena i slično.... Među njihovim potomcima nema Milojica i Živodarki, nema Radomana ni Mileve, a nema ni Leonarda i Žakline... Posebnu grupu čine imena Dušan, Nemanja, Milica, Vida i slična, koja su u jednom trenutku otkrivena kao tradicionalna i lepa imena, postala su sasvim neupotrebljiva jer su ih preuzeli nacionalisti. Irinej, Paraskeva i slična zvuče suviše crkveno, a Radan i Blaga zvuče, mada lepo ipak suviše ruralno, te su i jedna i druga isključena.

Šezdesetosmaši su od samog rođenja dece učlanjeni u klub naprednih roditelja. Iz dna duše preziru doktora Spoka i njegove savete za američke domaćice iz više srednje klase sa dadiljom, a sa zadovoljstvom čitaju uputstva Penelope Lič. Ipak, pravi trenutak za njih nastaje kad im deca dovoljno porastu da se sa tehničkog održavanja čiste guze pređe na pravu stvar: vaspitanje.
Svi su oni bili prilježni čitaoci „Slobodne dece Samerhila” i sličnih knjiga koje je izdavao Ivan Čolović (ako ih već nisu čitali u originalu) i bili krajnje liberalni u vaspitanju svoje dece.... Naravno, apsolutno je nepotrebno istaći da šezdesetosmašice i šezdesetosmaši ne razlikuju dečake i devojčice. To jest, oni ne brkaju njihove polove, ali smatraju da dečaci ne treba da budu „dečkasti”, a devojčice „ženstvene”, već da treba pre svega da budu deca. Zato sinove vaspitaju da cene nežnost, požrtvovanost, odanost najbližima i druge takozvane „meke” vrednosti (koje su nekada nazivane ženskim), a devojčice da cene odlučnost, sposobnost samoodbrane, izdržljivost i druge vrednosti „samostalne ličnosti” (koje su nekada nazivane muškim vrednostima).

.... Liberalni po svome ubeđenju, šezdesetosmaši svojoj deci ništa ne naturaju i ostavljaju im da potpuno sama izaberu svoju budućnost, to jest zanimanje. Oni nikada ne kažu „Moj sin će biti lekar" ili tako nešto, njihova deca mogu da budu šta god hoće, ali ako im se deca već odluče za neki zanat umesto za gimnaziju i studije, onda najviše vole da to bude nešto umetničko...

... Vole ako im se deca zanimaju za muziku, ali u izboru između klavira i gitare radije decu usmere ka gitari. Ili, još bolje, nekom egzotičnom instrumentu, na primer, indijskoj citri. Ali nikako buzuki, jer to previše podseća na Mikija Jevremovića. Kad im deca krenu u školu, ne popuju im i ne drže predavanja, ali se trude da im deca razviju razumevanje za vrednost znanja po sebi, a ne vrednost ocene. Dokle god mogu ubeđuju svoju decu da odeća nema neku drugu sem upotrebne vrednosti.

... Sada su nekima od njih deca toliko porasla da učestvuju u stvaranju generacije devedesetdrugaša (s prvoborcima od marta devedesetprve), koja uopšte ne shvata svoje kućne fosile i njihove priče o socijalnoj pravdi, Rudiju Dučkeu i Danijelu Kon Benditu. A fosili se zgražaju nad činjenicom da njihovo potomstvo, koje je smislilo parolu „Sloboda se piše bez n", tapše Matiji Bećkoviću koji je pre godinu dana tvrdio „Sloboda se piše sa n" pozivajući se na proviđenje kao svedoka, i diže se na noge kad im u amfiteatar uđe jedan sitan londonski trgovac po imenu Aleksandar Karađođević (naravno, ukoliko ne pripadaju razvojnoj fazi šezdesetosmaša poznatoj kao podvrsta „Za Boga, kralja i otadžbinu", kojoj je rodonačelnik Nikola Milošević).

... Šezdesetosmašice ne menjaju svoje prezime i ne dodaju tuđa prezimena ni sa crticom ni bez nje. One su sve bile formirane ličnosti pre udaje i nemaju nameru da menjaju išta od svoje ličnosti zbog puke činjenice da sad sa nekim stalno dele sto i postelju.

.... Šta šezdesetosmaši rade kad ne rade ništa? Pitanje je besmisleno. Prvo, šezdesetosmaši uvek rade nešto, a drugo, oni nemaju hobije kojima se ljudi bave kada ne rade ništa, već višestruka interesovanja. Hobiji kao što su skupljanje maraka ili kukičanje nisu stvar koja privlači šezdesetosmaše.

..... Šezdesetosmaši mnogo čitaju, a knjige i časopisi im leže razbacani po čitavom dvosobnom stanu (sem onog dela koji je natrpan na orman u predsoblju). To nije neki poseban znak, ali gitara naslonjena na gomilu knjiga u uglu iza lampe, ipak predstavlja neki znak raspoznavanja. Naravno, to nisu bilo koje knjige i bilo koji časopisi. U šezdesetosmaškim porodicama se ne čitaju ljubići, od krimića idu samo Simenonovi romani o inspektoru Megreu i još ponešto, ali je zato Markes obavezan i sasvim se lepo slaže sa Deridom (šezdesetosmaši znaju šta je magični realizam i prave se da znaju šta su naratologija i dekonstrukcionizam). Nisu to ni bilo kakvi časopisi; u šezdesetosmaškim policama stoje „Treći program” i „Sociologija”, pojedinačni brojevi „Marksističke misli” iz sredine osamdesetih i „Ideje”. I „XX vek”, mada im nikad nije sasvim legao, jer ima premalo kritičke društvene teorije.

..... U korpi za novine su „Naša Borba”, „Vreme” i „NIN”koji se čitaju i „Republika” koja se ne čita, ali se kupuje kao poslednje glasilo te generacije, „Politika Eskpres” i „Večernje Novosti” se ne koriste ni kao podmetač pri ljuštenju krompira, „Ilustrovana Politika”, „Žena” i „Bazar”, „Nada” i slični listovi se ne priliče, a „Nove ideje” se pominju samo kada treba reći nešto ružno, a da se ne psuje.
Šezdesetosmaši ne idu u bioskop već gledaju filmove, a to radije čine u bioskopskoj dvorani nego na videu. Oni nisu obični posetioci bioskopskih dvorana, već sineasti koji su sa tugom gledali zatvorenu salu Muzeja kinoteke i prisećali se snimaka okačenih po zidovima raspravljajući o ideološkoj funkciji filma i temeljitosti filmske umetnosti koja dolazi do izraza samo u crno-beloj tehnici koju običan svet više neće da gleda i koja ne može da preživi ni uz dotacije. Oni preziru FEST kao jeftinu zabavu, a prezime Fasbinder kažu sa posebnim osećanjem dobrog ukusa. Za njih postoje francuski, nemački i italijanski film, cene prašku školu, ali ne i one koji su studirali u Pragu. Holivud preziru konačno i neopozivo.... Oni pred „Partizanom" i ne zastaju, pored „20. oktobra" prolaze kao da ne postoji, u „Kozaru" navraćaju samo kad naslov obećava sat i po dubokog razmišljanja, a noge ih i same vode prema „Jadranu", „Balkanu" i „Kinoteci". Najkraće rečeno, oni ne idu u bioskope u koje odlaze njihovi pacijenti, klijenti, učenici i objekti socioloških istraživanja na temu „Slobodno vreme radničke omladine".

.... Šezdesetosmaši se teško odlučuju da ukažu poverenje bilo kom glumcu ili glumici otkako ih je Džejn Fonda ostavila na cedilu, ali i dalje cene Majkla Kejna, Džeka Nikolsona, Pola Njumena i Marlona Branda (ne baš sasvim). Mada im je sam žanr pomalo sumnjiv, poštuju Hemfrija Bogarta, a ne osećaju nikakvu potrebu da bilo šta dodaju uz imena Širli Mek Lejn, Glenda Džekson, Meril Strip, Dastin Hofman i Vudi Alen. Komedije ne vole, ali kad ih već gledaju, biraju radije stare komedije pri čemu više cene Bastera Kitona nego Čarlija Čaplina, a posebno ih privlači Žak Tati.

Pravi šezdesetosmaši idu u pozorište, ali od toga ne prave nikakvu društvenu predstavu. Oni jednostavno idu u pozorište onakvi kakvi su i pre bi crkli nego što bi obukli odelo i, nedaj Bože, stavili leptir mašnu ili tako nešto. Najradije idu u manja pozorišta, cene slobodne grupe, amatere i slično. Pošto su sami dugo živeli u jednom velikom pozorištu društvenog apsurda, ne zanima ih da čekaju Godoa, ali rado čekaju u redu za Brehta (mada takvih redova nema). I preziru „Kolubarsku bitku". Cene BITEF kao prozor u svet, ali ne mogu da svare njegovu publiku i zato ga prate izdaleka. Njihova su mesta bila u Krugu 101 i Teatru Bojan Stupica, Atelje 212 je mesto gde povremeno navraćaju, a ništa ljudsko im nije više strano od Pozorišta na Terazijama, Tanje Bošković, Danice Maksimović i Milana Gutovića.

... Neobično cene muziku, posebno onu iz starih dana; Bob Dilen, Džoan Baez, Dženis Džoplin, Pit Ziger imena su koja lepo zvuče čak i kada ih više ne slušaju, jer su se ploče izgrebale. Za opuštanje služe, naravno, Rouling Stounsi i Bitlsi. Deci puštaju Vudija Getrija (ako imaju ploču). Dosledni su sebi i strogo paze da ih ne oduševi neka laka melodija sa top tena, ali više ne vode toliko računa o tome da redovno iskazuju prezir prema kantri i vestern muzici i sličnoj zabavi. Veoma cene džez i redovni su posetioci svakog džez kluba koji se pojavi pa nestane, a pravu unutarnju obnovu doživljavaju kad u sred Studentskog protesta ’92 pred „Platoom" slušaju džem sejšn. Ali ne cene bilo kakav džez; pravi džez nikako ne sme da liči na pratnju uz kriglu piva.
U sitnijim satima, kada se prisećaju starih dana, ali nemaju staru energiju (godine inače ne priznaju, jer je čovek mlad dok se tako oseća), slušaju Vivaldija. Što su stariji, sve se više okreću klasičnoj muzici, pa u izbor ulaze Mocart, Bah, klasična gitara i kod nekih Šostakovič i slični rariteti. Operu ne gledaju, već samo slušaju da bi uživali u pesmi; opera je melodramska, a melodrame i šezdesetosmaši ne idu zajedno. Inače cene kvalitetan rok i sve ostalo što je kvalitetno, a užasavaju se hevi metalaca i ostalog što ih podseća na neobrazovane mase s lošim ukusom. Oni cene izvornu narodnu muziku drugih podneblja, ali nisu baš oduševljeni našom izvornom muzikom. Starogradske pesme pevuše, ali još uvek uz neko prećutno izvinjenje što spadaju na nivo kulture iz skadarlijskih restorana. U njih inače sami ne idu, ali odvode onde svoje šezdesetosmaške prijatelje iz inostranstva koji tu rado odlaze da bi, na užas naših šezdesetosmaša, uživali u deset s lukom i muzičkoj papazjaniji koja se tu svira i koja je za njih, u njihovom oprostivom neznanju, izvorna lokalna muzika.

..... Šezdesetosmaši gledaju televiziju, ali mnogo manje nego ostali svet. Oni su među poslednjima koji su kupili televizor u boji pošto su jedno drugome rekli: „Atenboroova serija „Život na Zemlji" vredi investiranja u kolor televizor, zar ne?", i time našli razlog za kupovinu. Oni su sasvim zadovoljni malim ekranom, a ekrane velike kao pola zida smatraju dostignućem za prostake.

.... Šezdesetosmaši cene sport kao rekreaciju, kao sredstvo za negu tela, ali retko upražnjavaju bilo kakav sport sem vožnje bicikla. Nekad su cenili skijanje, posebno nordijske discipline, ali više nemaju para za tako nešto. Slalom preziru definišući ga kao najgluplji put između dve tačke, ali u potaji ne misle to, već im smeta što se toliko kojekakvih malograđanskih šuša dokopala para i skija i kvari uživanje pravim zaljubljenicima zime. Osim toga, apsolutni su zagovornici zabrane boksa i sličnih sportova koji i nisu sportovi.

.... jedino što sputava kreativnost šezdesetosmaša u slobodnom vremenu, jesu finansije. Mada o njima nerado govore, jer priča o parama nije njihov imidž. Ipak, u nastupu iskrenosti reći će: Novac nikoga nije učinio srećnim, ali je lakše biti nesrećan kad imaš dovoljno para.

... Šezdesetosmaši u svetu, ako pripadaju višem srednjem sloju, rado stanuju u petosobnom stanu u nekom smirenom univerzitetskom ili sličnom kraju grada. Naši šezdesetosmaši sanjaju o tako velikom stanu u kome ne bi jedan drugome gazili po nogama, ali uglavnom stanuju u dvosobnom stanu eventualno sa devojačkom sobom na šestom spratu negde u Novom Beogradu ili se i dan-danas snalaze kao podstanari.... Oni vole lak i funkcionalan nameštaj i preziru engleske salone iz prošloga veka koje običan narod trpa u svojih šezdeset kvadrata. Nameštaj mora biti svetlih, vedrih boja, ako je ikako moguće od punog drveta. Tkanine su pastelnih, takođe svetlih boja, rado sa diskretnim cvetnim motivima ili smirenim apstraktnim šarama. Izbegavaju stilski nameštaj, ali nemaju ništa protiv pojedinačnih komada lepo uklopljenih u savremen nameštaj.... Šezdesetosmaši ne kupuju regale sa mestom za televizor i policama za knjige dubine četrdeset santimetara. I nemaju ugaone garniture. Ko to ne razume, nije šezdesetosmaš i ne vredi mu objašnjavati... Na zidovima najradije drže plakate i grafiku u lakim, elegantnim okvirima. Čak i u klozetu rado okače neki plakat ili slično... Ali razne gipsane figurice po policama, tanjiri sa natpisom „Pozdrav iz Vrnjačke banje" okačeni na zid u kuhinji i roda izrezbarena iz drveta kupljena u „Narodnoj radinosti" ne dolaze u obzir čak ni kada su poklon od tetke.
... Naši šezedesetosmaši, za razliku od evropskih, uglavnom ne pripadaju imućnom sloju. Ipak, kada putuju, ni za živu glavu ne bi pristali na paket aranžmane i ostale vidove nemaštovitog odmora u čoporu.... Dok se išlo na more, oni su bili prvi u otkrivanju nedirnutih mesta gde su sa lokalnim ribarem pili vino i jeli tek izvađene školjke spremljene na lešo.... Po povratku sa odmora nikada se ne hvale time da su pocrneli; oni znaju da je preterano sunčanje štetno.

.... U inostranstvo idu na kongrese i seminare, ali ih uvek muči taj problem da su stranci obično bolje informisani od njih i da u jednom predavanju sažimaju ceo najnoviji razvoj sociolingvistike ili naratologije ili psihodrame ili senzitivnog treninga, a da i ne govorimo o tome što stranci to čine bez rukopisa u koji običan seminarski i kongresni svet, kome oni pripadaju, gura nos nameštajući naočare. Ali to za njih i nije odlazak na odmor. Sa takvih putovanja u inostranstvo donose knjige i časopise i lego kockice za decu i pre bi pristali da celo jedno popodne provedu sa Dragošem Kalajićem nego da im neko u prtljagu nađe jeftine suvenire i bluzu za ženu.

... Njihovi automobili ne smeju da budu novi, ne smeju da budu suviše jaki, ne smeju da budu skupi, ne smeju da izgledaju skupo i ne smeju da budu previše čisti. Na njima ne sme da bude ukrasa sem možda neke neupadljive parole za zaštitu prirode ili kakvog diskretnog duhovitog slogana,.... U principu voze Fiću i slična jeftina kola, ali ako ikako mogu, kupuju francuske automobile, Reno 4, Reno 16 i Spaček. I nesrećni su što je prestala proizvodnja Spačeka. Ti su automobili podjednako nepouzdani u motoru koliko su njihovi vlasnici razbarušeni u svojim glavama, zbog čega se međusobno odlično dopunjuju. ... Šezdesetosmaši, naime, ne vole da voze auto, a ako vole, onda to kriju kao zmija noge. Stvar je u tome da oni nemaju kola, oni imaju automobil. Reč „kola" imaju za njih dvostruku negativnu konotaciju. Prvo, ta reč se vezuje za kola koja vuku konj ili vo, a zna se da su oni koji danas sede u kolima sa motorom, posebno velikim, uskočili u njih pravo iz onih prethodnih kola. A drugo, reč „kola" zvuči u njihovim ušima pompezno (mada ne znaju zašto), i zato koriste neutralnu reč auto(mobil). Koji nije statusni simbol i koji im ne služe za vožnju, već za prevoz stvari i dece s mesta na mesto.... Šezdesetosmaši nemaju moped, motorcikl i skuter, ali imaju bicikl. Bicikl je za njih pojam zdrave sredine i zdravog duha u zdravom telu.

... Šezdesetosmaši danas izlaze u kafane, pošto u KST ne mogu. To jest, oni koji nemaju porodičnih obaveza (razvod kao sredstvo smanjenja obaveza), to čine redovno, a oni koji imaju obaveza, to čine manje nego ranije. Ali ni jedni ni drugi ne idu u bilo kakve restorane koji treba da stvore utisak da su nešto što nisu. Zato su prava mesta „Kolarac", „Šaran", „Šansa" (dok se deca igraju u parku) i slične kafane koje su kafane, a ne „terase", „ribarske kolibe" i ostali kičeraj. Kafana mora da ima nešto, a to nešto je publika, ne stolnjaci i tapete. Zato se i ljute kada „Plato" postaje „in", oni ne vole „in" mesta, jer neće da se druže sa „in" svetom i uopšte neće da se druže sa svetom koji voli nešto drugo nego što oni vole.... Kolektivne zabave u kafanama su strane njihovom biću i kad god mogu, izbegavaju odlazak na bučne svadbe, bučne proslave i mesta gde se ljudi napijaju i gube kontrolu nad sobom.

... Šezdesetosmaša nećete nikada sresti kao rotarijanca ili člana kakvog ekskluzivnog kluba; to se protivi njihovoj prirodi...

... Šezdesetosmaši nose laku odeću, ali nikad košulju raskopčanu do pola. Oni mogu biti sve, ali nikada raspojasani. I nikada u kući ne sede u gaćama. Kad vreme to nalaže, na glavi nose pletenu kapu, francusku kapu ili kačket, ali šešir ne nose, jer šešir označava da je ispod njega čisti malograđanin.... Ono što nose, treba da ima džepove. Čak i kad nisu novinari, šezdestosmaši se ne odvajaju od papira i pisaljke (nikakko zlatne ili pozlaćene), pošto se nikada ne zna kad će ti na pamet pasti dobra ideja i čiji ćeš broj telefona morati da zabeležiš (za seminar najesen).
Kada stignu kući, ne presvlače se, jer za njih nema razlike između odeće koju nose napolje i odeće koju nose unutra. Mada ponekad imaju stare farmerke i stari džemper za po kući. Ali nikada kućni kaput i slične stvari koje podsećaju na dekandenciju.

.... Cene nakit od drveta, keramike i srebra, a plastiku i zlato izbegavaju. Jednostavan prsten, jedan elegantan broš, neupadljiva, ali lepo oblikovana ogrlica, to su oznake koja odmah kazuju ko je ispod njih. Šezdesetosmaši nikada ne nose nikakav prsten sem burme, a i nju ne vole. Uopšte, šezdesetosmašima je strano kićenje. Svoje navike u oblačenju prenose na svoju decu. Dok su im deca bebe, preziru svaku podelu na plavo za dečake i ružičasto za devojčice.

.... Šezdesetosmaši muškog pola rado spremaju hranu, ne stide se toga da ih bilo ko zatekne u kuhinji i ne osećaju nikakvu potrebu da se pravdaju.... Iz dubine duše preziru ljude koji smrde na beli luk, ali puževi s belim lukom su, ako im se uopšte ukaže prilika da to jedu, prava stvar.... I piju vino uz jelo. Ne cene mnogo rakiju, odbijaju da hvale viski i slične stvari za polupismene direktore, a vinjak uzimaju uz kafu. Od rakija najradije piju pravu domaću kajsijevaču ili jabukovaču, a šljivovicu ostavljaju običnom svetu. Ako već moraju da piju šljivovicu, biraju Ekselenciju.

.... Oni se inače zanimaju za druge ljude koji imaju zdravstvenih problema, ali radije za socijalnomedicinske slučajeve nego za one koji pate od hemoroida, radije za one koji imaju psihičke probleme nego probleme sa prostatom.

.... Šezdesetosmaši stare istom brzinom kao i običan svet, ali se trude da se to ne primeti. Žene se, na primer, ne bore protiv prirode šminkom i sličnim manje vrednim metodama. One se, istina, sada šminkaju više nego ranije, ali to čine zato što im to prija, a ne zato da se dopadnu. Ranije su smatrale da su dovoljno dobre onakve kakve su. A ako se muškarcima nisu dopadale u prirodnom izdanju, onda je to bio samo još jedan izraz muškog šovinističkog prezira prema ženama koje su za njih samo seksualni objekti, a sa takvim muškarcima se nisu družile. Sada su isto tako dovoljno dobre kakve su, ali im prija da se malo doteraju promene radi. Posebno otkako sa četrdesetinekom godinom više baš i nisu neki seksualni objekti. S muškarcima je, naravno, teže. Kosa ih je napustila, a za to nema leka. Ali oni nikada neće češljati kosu preko ćele. Mada primećuju da više ni oni nisu neki seksualni objekti.... U celini posmatrano, prilično su oslobođeni predrasuda kada je reč o seksualnom životu, ali nisu neke pristalice promiskuiteta. ..

.... Ako nisu u braku, ne izbegavaju zabavu u krevetu, ali od toga ne prave dramsku sekciju. Nisu zaljubljeni, ali se zabavljaju kao slobodni ljudi ne očekujući previše. Oboje dobro znaju sve o vaginalnom i klitoralnom orgazmu i uopšte su i tu teorijski dobro potkovani. Trude se da jedno drugome učine snošaj lepim i znaju sve što treba da znaju o kontracepciji. Žene ne koriste nikakve crne gaćice i francuske gaćice i ostalo što se kupuje u posebnim radnjama, već jednostavno rublje najradije od belog pamuka. Mada bi poneki od šezdesetosmaša muškoga pola ponekad poželeli i nešto drugo. Što ni sebi ne smeju da priznaju... U godinama proteklim od seksualne revolucije, u kojoj su učestvovali i duhom i telom, ponešto su naučili o tome da idealnog seksualnog života nema, ali negde duboko u sebi još uvek očekuju da to bude tako. Ipak ne toliko da ih grize savest što ne uspevaju. Zato u najvećoj meri ne osećaju nikakve seksualne frustracije, ali ne bi imali ništa prtoiv da im je opet dvadesetikoja godina, makar za jedno kraće vreme.

.... Niko nije u stanju da bolje od njih opiše strukturno nasilje kapitalizma, imperijalističko izrabljivanja prirodnih resursa u Trećem svetu i pedagošku manipulaciju. Oni su veoma kritični prema komercijalizaciji sporta, elitnom sportu, zloupotrebi sporta u političke svrhe i uopšte manipulaciji sportom, a posebno proizvodnji sportista kao brojlera još od osnovne škole pa i pre nje, ali sami se uglavnom ne bave sportom. Znaju sve o masovnoj histeriji na stadionima i njenoj ulozi u oblikovanju čoveka mase i stvaranju preduslova za totalitarna i autoritarna društva, ali sami na stadione idu samo u naučne svrhe.

... tokom poznijih godina, onih iz minulog desetleća i kasnije, stvari su krenule tako kako su krenule. Šezdesetosmaši su u to vreme temeljito razišli, posebno oni sa Filozofskog fakulteta, i razvili u nekoliko podvrsta od kojih su najbitnije „Za SPS i Miloševića", „Za Srbe i rat", „Za Beogradski krug", „Za nezaletanje", „Za okrugli sto i građanina", „Za dogovor sa samim sobom", „Za Dobricu", „Za mesto sa strane", a uz njih su išli i drugi izdanci iz istog korena ili iz susedstva, na primer „Za političku nevinost", „Za Popera i privatni kapital", „Za Boga, kralja i otadžbinu", „Za lepo vreme" i tako dalje.

.... Šezdesetosmaši nikada ne posvećuju svoje knjige svojoj ženi; ne samo da je to malograđanština, već realno posmatrano uvek postoji mogućnost da žena kroz koji mesec zatraži razvod. Oni ih ne posvećuju ni deci, jer kao poznavaoci ljudskih duša znaju da bi deca radije duplu porciju sladoleda nego jednu posvetu. Zato cene lakoću kojom je Tolman svoju knjigu Purposive behaviour in animals and men iz 1932. godine posvetio belim laboratorijskim pacovima „bez čijeg samopožrtvovanog i nesebičnog doprinosa ovaj rad nikada ne bi nastao", kako to obično stoji, pa smišljaju nešto slično, a ako neku knjigu posvete svojoj deci, onda obično napišu „bez čije bi svesrdne pomoći ova knjiga bila gotova znatno ranije".

... Šezdesetosmaši se međusobno brzo prepoznaju i jedni drugima počinju da se obraćaju sa „ti", ali to nije ono samoupravno, kafansko i šaltersko „ti", već šezdesetosmaško „ti". Koje je u njihovim ušima učtivije od „Vi".

... Oni nisu nikad bili religiozni, pa nisu to čak ni sad kad veruju u Boga, kralja i otadžbinu i prigodno idu na slave, krste se i odlaze u Svetosavski hram na dan Svetoga Save. Hrišćanstvo nisu nikada cenili u nekoj većoj meri, pa ni islam, jer su ih odbijali svojom nasilnošću; njih više privlači kontemplativnost i nenasilnost budizma, a posebno to što u njemu nema osvete i misionarstva. Pošto ne vole krvavu istoriju hrišćanstva i islama, prilično su netolerantni prema crkvi i popovima, ali nemaju ništa protiv običnih vernika. Naprotiv, prema njima osećaju neku vrstu blagog pedagoškog sažaljenja proisteklog iz maksime o religiji kao opijumu za narod, a potvrđenog u najnovijim zbivanjima.... Ali ipak osećaju potrebu da veruju u nešto, da podignu neko svoje privatno nebo nad svojim životom, što uopšte nije lako kada su psihologija, sociologija, antropologija i biohemija relativizovali sve što je moglo da se relativizuje.

... za ovo društvo. Moje saučešce porodici i prijateljima.

Bas ruzna nedelja u kojoj smo ostali bez dvojice izvanrednih ljudi, Radovana Bigovica i Ljubise Rajica.

Ljubisu Rajica cu najvise pamtiti po odmerenosti, i odgovornosti za svaku izrecenu rec. U ovoj zemlji nema vise mnogo takvih ljudi.