Društvo| Kultura| Mediji| Moj grad| Region

Pokušaj dijagnostikovanja

Dragan Jakovljević. RSS / 10.11.2013. u 19:41

Моја драга колегиница из једног, такође мањинског српског листа у суседној земљи, пожелела је да јој писаним путем одговорим на неколико питања. На њеној листи нашла су се и два за која би се одговори, можда, могли наслутити из неких ранијих написа у овој рубрици. Заправо, сигуран сам да она већ зна шта бих могао да јој одговорим, јер рад у сваком мањинском медију носи исте недоумице, главобоље и замке. И она и ја, иако на различитим географским ширинама, једемо исти хлеб. Упркос томе што његов укус није онакав какав смо очекивали пре него што смо га загризли, верујем да се не бисмо двоумили када бисмо поново могли да бирамо. 

Дакле, питања су гласила: шта разликује новинаре српског листа у расејању од колега у матици и које су мане новинарског посла? На ова, наизглед једноставна и лака питања, одговор још није добила. Не зато што упитани није марљив или зато што од свакодневног посла и брига (којих не мањка) не стиже да јој одговори, већ зато што се најтежи део овог посла састоји у вечитом и опрезном вагању. Како светла позорнице преусмерити на скрајнуту истину у срединама у којима уредници и новинари лично познају добар део својих читалаца и саговорника; у којима су сви чланови заједнице упућени једни на друге - послом, родбинским везана, кумовском традицијом, дружењем деце, чланством у фолклорним или спортским друштвима; у којима су формалне и неформалне интересне групе толико хомогене да припадништво и лојалност неретко потискују снагу квалитета и здраве логике; где се могући извори информација броје прстима једне руке, при чему је сваки од њих склон да вам на неодређено време затвори врата, уколико његово дело није похваљено у мери у којој је то очекивао (или је, не дај боже, новинару послужило за критички осврт); где барем трећина читалаца сматра да је појављивање на насловној страни заслужила далеко више од личности која се на њој нашла - и не само да сматрају, него су и хронично увређени што их на њој још нема; где члановима редакције егзистенција директно зависи од тога хоће ли за њихов избор следећи пут гласати и они чланови надлежног тела који, евентуално, не буду задовољни количином објављених афирмативних текстова о себи; где вам се, уколико се превише уносите у свој посао и инсистирате на професионалним кодексима и принципима, за неколико тренутака могу затворити сви малобројни канали којима сте долазили до информација; где немате могућности да, као у нашој матици, користите алтернативне изворе или дођете до нових, јер таквих у малој заједници - нема.

Али, немојте мислити да је било шта од овога ново, јер ништа од набројаног није особеност само данашње генерације етничких групација са малим бројем припадника. После изучавања животног пута и делања свог далеког претходника Теодора Павловића, који је пре два века уређивао прве српске новине у Пешти, помишљам како би и он, из истих разлога, имао дилему како да одговори на споменута питања. Лекарска дијагноза - "нервни слом", с којом је окончао уредниковање и преселио се на онај свет, можда је илустративнија од свега изреченог на ову тему.

Atačmenti



Komentari (0)

Bloger je isključio mogućnost postavljanja komentara za ovaj tekst

Arhiva