Мислио сам да ћу тај 31. децембар упамтити само по јакој прехлади, која ме је баш тога дана приковала за кревет и угасила наде да ћу Нову годину дочекати у друштву пријатеља, у пештанском кафеу “Бони и Kлајд”. Тај локал смештен је прекопута култног “Централ кафеа”, у којем су се минулих векова окупљали пештански Срби. Kафе “Бони и Kлајд” је у новије време преузео тај примат и постао наше омиљено састајалиште, што због симпатичне једноставности свог ентеријера, што због логике власника да није коректно вређати интелигенцију гостију превисоким ценама.
И док је један од двојице мојих хороскопских близанаца, онај који увек гунђа, мудрује и упозорава, говорио како би излазак на ледом оковану Ваци улицу, у којој сам тада становао и која је водила до нашег кафеа, за мене био веома ризичан, онај други ми је шапутао да моја телесна температура од 39 степени и није тако висока да ми не би дозволила да те вечери завирим у наш кафић и поздравим старо друштво.
“Мало свежег ваздуха ће ти добро доћи”, рекао је други близанац и одмах ме убедио да је време да кренем.
Већ за који минут био сам у Ваци улици и крупним корацима грабио према кафеу, срећан што ће ми, макар и на тренутак, сивило тог болесничког дана, веселијим бојама обојити жагор драгих људи и ведрина њихових лица.
Када сам био негде на половини те улице, до мене је почео да допире врло пријатан женски глас. Певушио је једну сетну песму из времена када је романтика била саставни део наших живота и када је људи нису скривали. Због те француске шансоне увек бих појачавао радио, ма шта моји укућани мислили о томе.
Испред Ангелијанума, задужбине угледних Срба Јелене и Наума Бозде, у којој су се у 19. веку школовале младе Српкиње из свих крајва монархије, стајала је девојчица огрнута црвеним шалом, и својим божанственим гласом покушавала да орасположи пролазнике. Они, међутим, нису много марили за дарове које им је девојка нудила. Видео сам како јој је један човек пружио новчић и потом отишао, без задржавања. Моји суграђани су те вечери, попут мене, хитали на новогодишњи дочек, а то је време када су даме, по правилу, опседнуте својим изгледом, а господа калкулисањем трошкова који им те вечери предстоје.
Један господин је на тренутак застао пред девојчицом, која није могла имати више од шеснаест година, и нешто прокоментарисао жени са којом је ишао. Она га повукла за рукав и полугласно рекла:
- Хајде, идемо. Да вреди, сигурно не би певала на улици.
Мислим да је девојчица чула њен коментар, јер је нагло ућутала, али нисам имао утисак да ју је то увредило. Видела је да сам био сведок ове сцене, па се благо насмешила и рекла, на енглеском:
– Није једина, навикла сам.
За зимске услове, била је обучена веома лагано. На ногама је имала летње ципеле, а капутић који је носила никако се не би могао назвати зимским. Пружио сам јој новчић, захвалио на дивној песми и после пар уопштених реченица које смо разменили, смислио план. Објаснио сам да у џепу имам улазницу за новогодишњи дочек, коју због болести нећу моћи да искористим.
– Веома ми је жао... - рекла је. - Али мислим да могу да вам помогнем. Имам једну таблету аспирина и то ми је сва приручна апотека. Сачекајте, одмах ћу је пронаћи.
Објаснио сам јој да је мој назеб прилично озбиљан и да захтева другу врсту терапије:
– Али, био бих срећан да ме ти замениш на дочеку. Друштво је сјајно и сигуран сам да ће ти се свидети. А, ако ти се не допадне, после вечере и топлог чаја, који ће те свакако окрепити, можеш да одеш и наставиш да певаш. Шта кажеш на то?
Погледала ме је изненађено и уозбиљила се. У њеним светлим очима видео сам неповерење које се граничило са притајеним страхом и неизречено питање: “Шта смераш са мном?”
Схватио сам њену бојазан и предложио да прошетамо до кафеа “Бони и Kлајд” који се налазио само стотинак метара даље. Обоје смо се сложили да је та локација врло фреквентна и да је из тог разлога можда погоднија за њен улични наступ.
Нисам запамтио име земље из које је дошла, али ми је у сећању остало њено кратко казивање о томе да нема родитеље, да је у Будимпешти само тренутно и да жели да отпутује у Милано, чим сакупи новац за авионску карту. Иако је била врло млада, имала је понашање зреле и врло поносне особе.
– А, колико кошта карта до Милана? – упитао сам.
Уместо одговора, прострелила ме је оштрим погледом, а затим променила тему.
Kада смо отворили врата кафеа “Бони и Kлајд”, запахнуо нас је мирис куваног вина и весели, полугласни жамор, какав се у иначе тихој Будимпешти може чути само у време новогодишњих празника. Девојчица је претходно пажљиво осмотрила амбијент кафеа, чији је већи део застакљен и погледом окренут према улици. Ниједан део тог простора није био скривен од погледа пролазника.
Видевши то, повукла ме је у страну и рекла:
– Извините због неповерења које сам имала када сте ми споменули одлазак на вечеру. Сада видим да су вам намере биле часне и да сте добронамеран човек.
– Значи ли то да ипак остајеш? – упитао сам.
– Па... Мислим да бих остала, да се мало угрејем и евентуално попијем чај. После морам натраг на улицу, јер је ово време када, надам се, може нешто да се заради. Људи су веселији и лепо расположени пред Нову годину, па ето, можда се некоме допадне моје певање... – рекла је и стидљиво погледала у правцу мојих пријатеља.
Рекох јој да имам одличан план, али да је услов да она никако не коментарише оно што ћу сада рећи. Обећала је. (...) (Za nastavak priče kliknite OVDE )