[Сваки човек је важан]
...колико је, ево, времена прошло, откад те је твој народ убио? Народ који си толико волео. Колико, ево, већ времена твој народ истрајава у злу који ти је починио? Колико већ дуго настоји да га оправда?
Е, мој Чајковски, натерао те је да целог живота живиш у страху. Присиљавао те да заробиш своју способност да волиш. Довео те до ивице колапса угуравши те у брак са погрешном особом. Намерио се да уништи твој дух. Твој народ.
Колико је година прошло пре него што смо добили прилику да сазнамо да су те убили? Писмом које је послато с намером да будеш осуђен, а које је пресретнуто, па искоришћено као оружје за извршење самоубиства над тобом? Колико времена је твој народ покушавао да заташка трагове свог злочина? Колико је времена било потребно да добијемо прилику да сазнамо да те је убила њихова мржња према твојој љубави?
Радује ме да твоја душа, способна да осети анђеоски мир, душа руска и православна, жељна да потпуно воли, у том анђеоском миру сада обитава. Оном миру који су ти ускратили својом мржњом. Верујем да је Господ услишио твоју молитву, коју си написао у својој опроштајној поруци, да душа твоја обитава међу светитељима Његовим. И боли ме онај последњи део твоје опроштајне поруке који почиње сузама, а завршава јецањем. И дивим се величини и снази твог срца које је направило тако величанствен споменик својој љубави и свом страдању.
Е, мој Чајковски, колико година, ево, већ пролази како те поричу? Колико времена пролази откад раскрвљују ране на твом срцу које су сами направили? Колико времена пролази откад су ти забранили да волиш, да припадаш, да си свој, да си његов...
Твој народ који си толико волео...
Увео је норме којима је избацио твоју љубав из твог живота. Изнервиран што је принуђен да се диви твојој музици, твојој души. Изнервиран што га у свету по теби препознају.
Једно време је било наде да ће те твој народ заволети. А онда је поново увео норме којима те се одриче. Забранио ти је да говориш о својој љубави. Забранио ти је да говориш о терету који ти је натоварио. Да говориш о свом болу. Забранио је твоје опроштајно писмо.
И ево, док се цео свет спрема у госте твом народу, твој народ се тебе стиди пред целим светом.
Твој народ који си толико волео...
У љубави и Христу,
твој Јарил
***
Шеста симфонија Чајковског се сматра његовим опроштајним писмом насталим услед предосећаја трагичних догађаја. Симфонија прави преседан у историји музике својим трагичним завршетком. Дело је премијерно изведено девет дана пре него што је умро.
Околности његове смрти су под велом мистерије. Данас постоји консензус да се ради о самоубиству под притиском. Писмо у коме се од цара тражи да реагује поводом сексуалности Чајковског је пресретнуто од стране његових пријатеља са студија права. Они су му саветовали да се убије. Своје опроштајно писмо, Шесту симфонију, Чајковски је посветио свом момку Владимиру Давидову.
У своје опроштајно писмо, Чајковски је уткао трагична и лепа осећања оптерећена трагиком, која је доживљавао током свог живота. У њега је уткао љубав према свом народу и мелодијама у духу руског фолклора говорио о свом болу који му је наносило хомофобно окружење.
Убиство Чајковског се догодило недељу дана после премијере шесте, „Страствене симфоније". Музика Чајковског је постала знамење Русије пред светом и знамење целог света. Знамење мучног емотивног живота које је резултат интензивних осећања и осуђујућег окружења.
И царски и комунистички режим су законима забрањивали и кажњавали хомосексуалност. Године 2013те, скоро једногласно је усвојен закон који је укинуо сваку могућност да се укаже на начине на које хомофобија разједа руско друштво и на проблеме са којима се хомосексуалци у Русији суочавају. Закон је покренуо и прећутно одобрио лавину насиља којим се злостављају махом адолесценти. Медијима је, овим законом, забрањено да извештавају о овом таласу насиља.
Предстојеће зимске олимпијске игре у Сочију потиснуле су спортску културу у други план, отварајући дебату да ли је морално на њима учествовати ако оне директно деградирају многе учеснике игара.
Руски министар културе је, у својој изјави поводом финансирања филма о животу Чајковског који потпуно игнорише његову сексуалност иако је она од пресудног значаја за разумевање његовог стваралаштва, порекао сексуалност Чајковског и поред јасних историјских сведочанстава, откривајући драстичност културног круга Русије који је спреман на прекрајање историје зарад одбијања да се научи на својим грешкама из прошлости и зарад одбијања да се одустане од зла које таква култура чини вековима.
Чајковски је умро 1893. године.