Ти заједнички тренуци лепог ојачавају међуљудске односе, а јаки међуљудски односи јесу смисао живота. И ако се човек пита шта је смислено, смислено је оно што ојачава међуљудске односе. Лепота ојачава нас.
Ово су мени омиљени тренуци лепоте.
Овако се лепота разлива по простору. Бојама које се преливају једна у другу па у трећу, Херувимска песма Мокрањца брише границе. Звук постаје простор, простор постаје тело, тело постаје звук. Свако ‘ја', сва својства, сви идентитети расточе се у густи бескрај лепоте. У густини тог бескраја готово да могу да додирнем пуноћу људског постојања.
Већ први додир Власинског језера по мојим ногама био је додир са читавом природом. Са целом планетом, са свим планетама, са свим звездама, са читавим универзумом. Додир који ме је вратио себи, који је зацелио многе ране задобијене у људским деструкцијама, деструкцијама тако малим наспрам универзума.
Све та идеолошке и дневно политичке деструкције су тако мале, тако бесмислене наспрам свевременског, развремењеног слоја људског искуства, слоја са којим ме повеже Византијски концерт Љубице Марић. Кроз овај концерт осећам везу са свим људима, свих времена, и прошлих и садашњих и будућих. Овај концерт ме доводи у додир са суштином човечанства.
И постоји једно место...
Ја врло ретко, на било ком месту у Србији осећам да сам код куће. Чак и у свом простору, који је само мој, тај осећај дома изостане. То ми је постало кристално јасно када сам из аута искорачио пред капију једног манастира у Србији. Тај манастир ми је открио осећање дома.
Али осећам помало страх да о том манастиру пишем. Људи ме у том манастиру знају и зазирем од тога да повежу неке ствари. Важније ми је да верујем у чистоту њихове љубави, макар и слепо, него да ризикујем да се уверим у супротно.