Ових дана су мисли и изјаве покојног Габријела Гарсије Маркеса веома експлоатисано средство у рукама оних који се боре да представу о себи, којом никако нису задовољни, улепшају колико год могу. Поучени искуством, знају да се то привремено може постићи преко лешева, али не било чијих, већ лешева писаца, песника, филозофа...
И Маркес је у масовну експлатацију те врсте уведен истога дана када је преминуо. Нашао се на листама наших "начитаних" корисника интернета таман када су раскрчмили све Андрићеве и Мешине мисли, којих су се докопали тако што су, кад год им обавезе дозволе, завиривали на Фејсбук профиле који нуде "цитате свих познатих мислилаца на једном месту".
Како то мислите - зашто су их тражили тамо? А где другде? Знате ли колико књига би, у овом убрзаном темпу живота, требало прочитати да би се дошло до једне бриљантне мисли која би се могла цитирати у свакој прилици? Сем тога, класици умеју и да застране. Што познатији писац, то веће дело, па су тако многи развили причу на читавих пет, шест стотина страница. Хајте, молим вас! Хвала Фејсбуку, јер он нуди све мудрости на једном месту, а кад се све сабере, то "једно место" се простире на највише десетак страница, па ви видите. Разлика није мала, тако да уопште није свеједно...
Где сте, драга господо, били до прекјуче, док је човек био жив, питам их. Знам, имали сте нека преча посла и неке драге, покојне писце. За живе увик има времена, а и ризични су као такви. Остављате их на регалу и чекате... На ред стижу када се уверите да су довољно хладни и довољно бели. Употреба пре тога није препоручљива. Не би била у тренду, а осим тога, кога ћете да оспоравате, оптужујете, клеветате, изгладњујете и шутирате с ноге на ногу, ако не живе писце? Они су као створени за све то док год су међу нама, као што су после тога идеални да се крај њихових споменика, на трговима и у парковима, са цвећем у рукама сликамо за новине, доказујући својим политичким душманима како смо поклоници правих вредности, како не заборављамо наше најмудрије главе и како истовремено предано бринемо о културној баштини свога народа.
- У много својих историјских књига бавила сам се великим уметницима и њиховим, нажалост, најчешће трагичним животима. Увек смо исправљали неке историјске неправде које смо чинили, али тек кадa су ти уметници одлазили, када више нису били са нама. Револтирана сам тим снобизмом, да поштујемо само оно што је проверено кроз смрт. Хајде да поштујемо оно што је проверено кроз живот, када су са нама живи песници, док могу да буду ту, да нам читају „на уво” - приметила је недавно на једној промоцији списатељица Исидора Бјелица.
Наша манија поштовања и обожавања мртвих писца, занемариваних и ниподаштаваних за живота, има још једну практичну последицу, која нам не иде у прилог: чини нас не само ружнијима, већ и мањима, упркос томе што нас наше омиљено, деформисано огледало у које смо загледани, увек убеђује у супротно.